Franja je od osnovnu školu završio u Starčevu, u kojem i danas živi, a potom i Školu za usmereno obrazovanje “Boris Kidrič“ u Pančevu - smer elektromehaničar za mašine. Nakon toga, kratko je radio u “Vodovodu“, a po odsluženju vojnog roka zaposlio se u “Utvi“, pa u “Azotari“ na šest meseci, da bi se na duže skrasio u starčevačkom Poljoprivrednom kombinatu “Vojvodina“, gde je proveo 23 godine. Od 2002. bio je na funkciji sekretara Samostalnog sindikata Grada Pančeva, odakle je otišao u penziju 2016. godine. Bio je i veoma aktivan u fudbalu; branio je od svoje šesnaeste godine u “Borcu“, pa pet berićetnih sezona proveo u “Dinamu“ i jednu u “PSK“-u, kada je zbog povrede napustio “najvažniju sporednu stvar na svetu“. Ali samo kao igrač, budući da mu se potom uspešno vratio kao sudija, delegat i član uprave. Velika ljubav mu je i šah. 

            Oženjen je Zoricom od 1981. godine; u braku s njom je naredne dobio sina Zlatka, a 1984. godine i Zorana, od kojeg ima i unuku - dvogodišnju Ivu.

            Kako je odrastao mali Franja?

            - Odrastao sam u radničkoj porodici. Otac je radio u tadašnjem Poljoprivrednom dobru “Nadel“, koje s potom ujedinilo sa Zadrugom “Starčevac“ u veliki PIK i bio prvi traktorista s položenim ispitom, zbog čega je kasnije druge obučavao. Natčovečanskim naporima uspevao je da nam obezbedi egzistenciju. Naravno, uz veliku majčinu pomoć, koja je nadničila kadgod joj se ukazala prilika. Zbog toga je o nama uglavnom brinula baba Ana, kojoj smo neprekidno kukali za parče hleba i masti. Ono bi često palo na zemlju, i to uvek na namazanu stranu, ali to nas nije previše potresalo - samo bismo ga malo oduvali i nastavili gde smo stali. Detinjstvo sam uglavnom provodio “na bregu“, nedaleko od naše kuće u Ulici Žarka Zrenjanina, leti širokoj i prašnjavoj, dok se zimi, kod deda Ive Ruptaka, formirala velika baruština, koja se lako zaleđivala i služila nam kao teren za klizanje i hokej, s drvenim štapovima, koje smo sami pravili. Naravno, za vreme toplijih dana igrali smo do mile volje fudbalicu na male goliće. Kao najmlađi u komšiluku, već tada sam “bacan“ na gol, kako bi stariji momci mogli da “ševe“. Pre svih, Jova Puša, Lile Milutinov, Boško Tucak, pa Mića Bosanac, a iz 7. jula dolazili su nam Kosta Terajić i Pekar. Bilo je i raznih nestašluka, kao na primer, preskakanje ograde preko puta, gde nije tada bilo kuća, već veliki vinograd deda Žive Živulja. I ništa manji voćnjak. Tako smo, igrajući fudbal, znali i namerno da prebacimo loptu, kako bismo usput mogli da naberemo zelenih šljiva, jabuka, pa grožđa ili višanja. Dešavalo se i da nas deda Živa pojuri sa šibom i raspali po truru, ali rizik se isplaćivao...

            Škola…

            - Krenuo sam najpre u “donju školu“, gde me je u prva dva rezreda učio Mile Filipović, a kada je postao direktor, zamenio ga je Srboljub Branković. Nisam imao nikakvih problema sa učenjem. Matematika mi je išla ko iz rukava, pa sam išao i na takmičenja. Nisam bio loš ni u fizičkom; sve moguće vežbe lako sam savlađivao, a fudbal se podrazumevao. I tu smo imali dobru ekipicu, koju su činili Miloš Bokser, Zoran Vidić, Aca Manić, Jovica Gogić, Slobodan Filipović, Radomir Stojanović i četiri Đurišića - Živa, Sava, Milan i Jovica. U višim razredima mi, pored hemije, jedino nije išla - disciplina. Razredni mi je bio pokojni Miroljub Babić Uča, nastavnik fizičkog, s kojim sam imao i jednu anegdotu. Naime, kada sam bio u sedmom razredu, išli smo na eksurziju na Kalemegdan. I kako sam u to vreme bio zapaljen za fudbal, a od starijih Svete Vasića, Dike Angelina i Boška Milakare doznao sam da se spremaju da zbrišu na stadion JNA i gledaju meč “Partizan“ -“Radnički“, bez razmišljanja sam im se pridružio. Prvi put sam video taj fudbalski hram i malo je reći da sam bio zaslepljen. Toliko, da nisam ni razmišljao o tome kako ću da se opravdam kod Uče. Međutim, narednih dana nije mi bilo nimalo svejedno, pa sam eskivirao časove fizičkog. Sve dok me Miroljub nije nahvatao na odmoru i podelio par aplauza. Otada sam već verovatno i počeo da navijam za “Zvezdu“.

            Golmanska karijera...

            - Baš u to vreme počeo sam i da treniram fudbal. Već sam bio golman u odeljenskoj ekipi, pa sam, preko drugara, stigao i do “Borca“, tačnije kod trenera golmana časlava Kostića. Najmlađi sam igrač koji je odigrao neku utakmicu, s prethodno pređenim specijalnim lekarskim pregledom. To vatreno krštenje dogodilo se u Vlajkovcu, gde smo pobedili 1:0, a očevici kažu da sam branio kao lud, kao i to da me je Ciga Kanački odbranio od pomahnitalog domaćeg navijača, koji je, iznerviran mojom partijom, hteo da me udari s lopatom. Ostao sam u “Borcu“ samo jednu sezonu, jer su me ubrzo opazili ljudi iz “Dinama“, u kojem sam proveo peroid od 1977-82, a trenirali su me Đoka Kaćunković i poznati nekadašnji centarfor “Partizana“    Mustafa Muja Hasanagić. Uvek smo bili u vrhu vojvođanskog fudbala, tada trećem rangu na nivou stare Jugoslavije, što je bila ozbiljna konkurencija, ali nismo mogli da se dočepamo saveznog ranga. Pamtim mnoge lepe dane, poput priprema u Rumuniji. Dve godine kasnije bio sam na Zlataru i mislio da sam naučio da skijam za sedam dana. Međutim, pao sam i slomio nogu kod članka, bilo je i mnogo komplikacija i nekoliko meseci u gipsu, što me je koštalo karijere.

            Mladost...

            - Za to vreme došli su novi golmani, a kako sam se već bio zaposlio i oženio, iako u najboljim godinama, odlučio sam da odustanem. A moram da priznam da se u to vreme od fudbala dobro živelo. Recimo, imali smo pravo na bonove za “Slobodine“ objekte, pa smo posećivali sve moguće kafane i restorane po gradu i okolini. Ali, koliko god se trudili, opet nismo mogli da ih potrošimo, već smo morali i da ih unovčavamo. čak sam i prvi auto kupio u to vreme - čuveni “fijat 1300“. Sve u svemu, bili smo i popularni, pa nije bilo problem i naći devojku. U to vreme su na glasu bile diskoteke, kada se igrao rokenrol, bilo je i plesa, ali i pijanstva, pa i masovnih tuča, tako da su mnogi trčali u svoje selo. Na sreću, moje društvo nije bilo deo toga. Inače, u to vreme igranke su održavane subotom u Starčevu, a nedeljom u Omoljici, a svoju buduću gospođu, tada Omoljčanku, upoznao sam u svom selu.

            Posao…

            - Posle škole sam kratko radio u “Vodovodu“, dok nisam otišao u JNA u Sombor. Tamo je postojao veliki stadion, a za garnizon su većinom igrali prvoligaški fudbaleri, čak i DŽajić, Teša, Šljivo... Bio sam treći golman, ali zbog žestoke konkurencije, teren nisam mogao ni da “opepelim“. Nakon završene obuke, prekomandovan sam na aerodrom “Pleso“, gde sam u tri smene radio za radarom. Imao sam i jednu nesvakidašnju pogodnost - da letim besplatno, što sam dvaput iskoristio. Kada sam se vratio, radio sam najpre upravo kao avioelektričar u “Utvi“, ali je “Dinamo“ sve svoje igrače zapošljavao u jake firme. Meni je “zapalo“ da radim samo prvu smenu u “Azotari“, koja je tada davala odlične plate. No, imao sam peh da je baš preda mnom eksplodirala trafo-stanica, zbog čega sam otišao na bolovanje. I nisam se ni vratio. Pokojni čika Paja Bekić, predsednik FK-a “Borac“ i šef računovodstva u PIK-u, ponudio mi je da pređem kod njih, što sam oberučke prihvatio. Nisam se pokajao jer sam ovde bio samostalan i ispekao svoj zanat kako valja. S druge strane, od prve godine sam, verovatno zahvaljujući rečitosti, postao član radničkog saveta, pa sindikata, pa njegov predsednik... Kruna mog predsednikovanja bio je organizacija odlaska u Ukrajinu 1999. godine, gde smo proveli dve nezaboravne nedelje.

            Sindikat...

            - Zbog tog svog angažovanja, 2002. godine izabran sam za sekretara pančevačkog sindikata. Iako sam tamo proveo lepih četrnaest godina, to nije bilo nimalo lako, jer se radilo o vremenu privatizacija i brojnih otkaza. Ali, nikog nisam brenovao i trudio se da na sve načine pomognem radnicima. čak sam izabran i za potpredsnika Poljoprivrednog sindikata Srbije. U početku sam zamišljao da ima neke pravde, ali sam tokom godina shvatio da to nije baš tako. Ipak, ni to me nije destimulisalo, već sam nastavio borbu na razne načine, pa i nastupima na mnogim televizijama ili u novinama kao što je “Pančevac“. Bilo je i žestokih duela, kao na primer prilikom bitke za spas “Mlekare“, koje mi je naročito bilo žao, jer se radilo o odličnoj firmi. Zbog toga sam vrata Agencije za privatizaciju, maltene, otvarao nogom. Imao sam i žestoko sučeljavnje s njenim direktorom u emisiji “Srbija danas“. Mnogo sam radio na terenu, odlazio u firme, a naročito sam bio kivan na biznismena Dobroslava Markovića, koji je uništio mnoga ovdašnja preduzeća. čak me je i tužio, jer je rekao da sam ga oklevetao kao uglednog privatnika. Tako se dogodilo da sam na ročištu, pred njim pitao sudiju - a gde vi vidite uglednog privrednika?! Hteo je da me udavi... Ipak, dobio sam sud...

            Suđenje i delegiranje…

            - Postao sam fudbalski sudija još dok sam igrao u “Dinamu“, kada sam i preskočio područni rang. Ubrzo sam položio za viša zvanja, pa i ispit za saveznog arbitra. Sudio sam šest godina u trećoj ligi. Bilo je i vrućih terena, a naročito kada su se i tu pojavili novopečeni biznismeni. Jedan od njih, koji je vodio klub iz Bačke Topole, mislio da može sve parama. Tako je, pre nekih baraž-utakmica za drugu ligu, pokušao da me podmiti. Da bih ga otkačio, odvalio sam mu cenu, da mu se zavrtelo u glavi. Ipak, ispostavilo se da su klubovi-takmaci međusobno pronašli “zajednički jezik“. Podmazivalo se, tu nema dileme, ali ja nikada sebi nisam dozvolio nikakav cirkus - umeo sam da sve kulturno odradim i da bude “i vuk sit i ovce na broju“. Nikada mi se, recimo, nije dogodilo da sviram nepostojeći penal. Sudijsku karijeru sam završio bez mrlje, što me je referisalo da postanem delegat. I to u saveznom rangu, pa sam više puta to bio “Partizanu“, “Zvezdi“, “Vojvodini“...

            “Borac“…

            - Bio sam potom i u upravi “Borca“. Najpre s Duletom Obućinom i Mujketom, kada je bilo dogorelo i spasavali smo što se spasti može. Tada je klub dotakao dno - ispao u najniži rang, nije imao ni uprave, ni opreme, čak ni mreža na golu. Nas trojica prihvatili smo se nezahvalnog zadatka. I za tri godine smo ga vratili tamo gde mu je i mesto. Nakon toga sam napravio pauzu, zato što nije bilo razumevanja, pre svega od Grada i Mesne zajednice, jer za pomenuti period niko nije ni dinara doneo, izuzev nas trojice. Nešto kasnije, kada je Spasenovski postao predsednik, vratio sam se i prihvatio funkcije direktora. U tom periodu usledio je novi uspeh, pored ostalog, i ona čuvena utakmica iz 2009. godine, kada je u odlučujućem dvoboju za ulazak u viši rang protiv omoljičke “Mladosti“, na tek sagrađenom stadionu, bilo preko dve i po hiljade ljudi.

            Ostalo…

            - Pored svega, dobrovoljni sam davalac krvi, što sam činio preko pedeset puta i za to sam nagrađen i zlatnim priznanjem. Imam i hobi - šah, koji sam voleo od malih nogu. A dok sam bio predsednik sindikata “Vojvodine“, odlične rezultate postizala je naša ekipa, čiju su okosnicu, pored mene, kao jednog od najmlađih, činili i Ratko Petrović, Toma i Voja Zdravković. Više puta smo išli u Pulu, na Radničko prvenstvo Jugoslavije i među trista, četristo ekipa, uspevali da budemo i u prvih tridesetak. Odnedavno sam se aktivirao našem “Borcu“ i ne igramo loše, pa smo ove sezone ušli u treći rang na nivou Srbije.

            Starčevo, danas…

            - Prigradsko mesto koje možda ima više i od nekih gradova. Moje mišljenje je da bi trebalo i da se izborimo da se, iz toplane koju gradi NIS, jer će biti viška toplotne energije, prema našem mestu usmeri jedan krak, budući da ionako trpimo najviše posledica zbog blizine Rafinerije. Drugo, trebalo bi srediti one lokale na tribini, čime bismo rešili finanasiranje sporta u mestu. A i sportska hala je nužda...

            Tako govori ovaj uporni, angažovani i iznad svega Starčevac i poručuje:

            - Da svi zasučemo rukave, da dobijemo toplovod!

Jordan Flilipović