Pomisliš, pa dobro, malo kasni, ipak je to autobus, nije taksi. Pa dobro, nije baš čisto, nema veze, važno da stigneš gde si krenuo.

            U nekim davnim vremenima moj otac je putovao autobusom na posao i govorio kako se u njemu nalaze sve same “rode“ i “pavijani“. Smejali se mi čoveku, uvek voženi i dovoženi kolima i naravno nemajući pojma o čemu priča. Tako, pre neko jutro, krenem na posao a ona 14-ica u 6:50 iz Omoljice, dolazi na stanicu puna naravno kao i uvek. Niko nije ni očekivao da bi moglo biti drugačije. Mi na stanici se pogledasmo, pa se rastrčasmo da se pravilno raspodelimo, oni unutra sležu ramenima, da nemaju gde da se pomere a pomalo i prevrću očima. Nekako se ugurah, vrata se zatvoriše, pa me dobro ugnječiše a jedna noga mi ostade zaglavljena između stepenika i vrata. Razmišljam da li ću to morati da se pozdravim sa novim čizmama i odjednom mi se javi... pa ja sam  “roda!“. Evo me, stojim na jednoj nozi! Pa da, a ovi sa istegljenim rukama, kojima se jedva drže za šipku su moji saputnici “pavijani“. Konačno sam shvatila. Dobro je, osetih olakšanje, bolje roda. Šta znam, nisam za “pavijana“, previše sam niska, baš kao... pa, skoro svi. Naravno, ovo moje otkriće mi nije naročito pomoglo da me na sledećoj stanici ne drmnu vrata u leđa. Niti  kada neko pita: “Može samo malo?“, ne pomislim da bih mogla da uvučem stomak ili izbacim vazduh iz pluća jer da se pomerim nemam gde, bar do Medveda ili Biroa.

            A onda sledi čuveno: “Majstore, eeej, ima izlaz“! Onda vozač viče kako je trebalo pritisnuti dugme a šesnaest gospođa počne polemiku da li dugme radi, da li je dužnost vozača da stane na svaku stanicu i tako nastane opštenarodna rasprava u sedam ujutru. Sve ovo još jednom u povratku.

            Svakako se nadam da će neko ko sedi u kancelariji, koga ne guraju, ne gaze, ko se ne plaši da će saznati kakve povrede pokriva osiguranje putnika, shvatiti da Starčevo nije malo, da puno ljudi putuje i da nas malo dostojanstvenog prevoza ne bi ubilo. Do lepših dana u prevozu ostaje da se pitamo da li je uvek do malog autobusa u špicu ili je malo i do nas samih. Želim vam slobodno mesto i prijatnu vožnju.

dipl. psiholog Maja Đurišić