U pomenutoj Kusoj Vrani završio je prva četiri razreda, a od petog do osmog nastavu je pohađao u mestu Trnski Odorovci. Potom je upisao mlekarski zanat u Pirotu, nakon čega se 1979. godine zaposlio u PKB-u. Odatle prelazi u pančevačku Mlekaru, gde je radio sve dok se 2009. godine firma nije raspala. Tada je dobio otpremninu i nastavio da radi privatno.

Omiljeni hobi bilo mu je izviđaštvo kojim se zanimao od 1983. do 1990. godine, da bi se reaktivirao početkom dvehiljaditih u upravi obnovljenog odreda.

            Kako je odrastao mali Joca?

            - Detinjstvo je bilo istovremeno i teško i lepo. Ne treba ni da spominjem da se radilo, maltene, od šest ujutro do osam uveče. Kako je otac bio dunđer i ceo život provodio na građevini, majka, tri sestre i ja bili smo prinuđeni da obavljamo sve seoske poslove i borimo se kako znamo i umemo da očuvamo gazdinstvo. Jedno od retkih doba godine kada smo, kao deca, mogli sebi da damo neki odušak bilo je sredinom jula za vreme seoske slave Petrovdan. Tom zgodom u našem selu okupljalo se staro i mlado. Živeli smo za to, jer smo se tih dana, pored uživanja u vašarskoj ponudi, zabavljali raznim igrama. Bilo je lepo i s jeseni, u jeku berbi kukuruza, kada se narod opuštao i na prelima, a mi smo za to vreme uživali skrivajući se u šaši, igrajući žmurki i raznih drugih igara. I u kući je uvek vladala vesela atmosfera; bilo nas je osmoro, a u istom dvorištu živeo je i stric s njegovom porodicom, pa je uvek vrvelo kao u košnici. Sve u svemu, moje selo je za mene uvek bilo najlepše. Stoga i dan-danas osećam veliku nostalgiju, pa ga, makar, jedanput godišnje obiđem. Pride, tamo mi još uvek živi rođeni stric. U celom mestu trenutno je još oko sto pedeset duša, a u mojoj mahali preostalo je svega četiri mlada momka. To ne treba da čudi, jer tamo, recimo, škola ne radi već preko deset godina, a nema ni pristupnih tvrdih kolovoza. Zbog toga sam pokrenuo inicijativu s još nekim ljudima za asfaltiranje puta.

            Škola, zanat...

            - Nakon osnovne škole, otišao sam u Pirot da završim mlekarski zanat, koji je trebalo da traje tri godine, ali su mi u međuvremenu pridodali i četvrtu. Kada sam diplomirao 1979. godine, već sledeće dobio sam zaposlenje u Beogradu, tačnije u poljoprivrednom gigantu PKB-u. Nakon šest meseci firma me je prebacila u Herceg Novi, odakle sam otišao u vojsku. Po odsluženju armije ponovo sam se vratio u Beograd i, konačno, 15. juna 1983. prešao u pančevačku mlekaru. Tamo sam najviše bio angažovan na pakovanju mleka i izradi kačkavalja. Sve to trajalo je do 2009. godine, kada uz neku otpremninu raskidam radni odnos.

            Mladost...

            - U Pirotu sam pohađao zanat i živeo u internatu, pa sam imao veoma malo prostora za momčenje i izlaženje, dok je u Beogradu već bilo komotnije i jednostavnije, a u Starčevo dolazim 1983. godine, gde mi je već bio otac. Napravio je kuću u Ulici Matije Gupca 125, u kojoj sam pored oca živeo još sa sestrom bliznakinjom Jovankom. nažalost, majka je prerano preminula još 1979. godine, a dve starije sestre već su se odavno udale u Pirotu. Komšiluk nas je prihvatio, pre svega, pokojni deda Sanda i Raka Marinković, koji su nam pomagali na razne načine. Budući da sam ja radio, stvari su postale jednostavnije kada se Jovanka zaposlila u Osnovnoj školi. Do devedestih ovde je bilo veoma lepo za život, imalo je sasvim dovoljno novca za sve ono što je neophodno za bezbrižan život mladog čoveka. Najviše sam se družio s Mićom iz Ulice 4. oktobar, a najčešće smo boravili u kafanama “Opatija“ i “Kod Andre“, kao i u “Bardaku“ ili “Slobodi“. Tu su i igranke, pa nastupi folkloraša...

            Porodica...

            - Buduću ženu upoznao sam u Narodnoj bašti, a onda smo se slučajno sreli na klupi kod kafane “Sloboda“. Za otprilike godinu dana doveo sam ženu kući, potom smo dobili Jovanu, pa Dejana. Otada je prošlo dvadeset pet godina, pa je već neko vreme za sabiranje utisaka i mogu da bez nekog velikog ustezanja mogu da ustvrdim kako sam dobro prošao i s brakom i porodicom. Nažalost, ćerka trenutno malo radi, malo ne radi, a sin je zaposlen u “Taksi-petrolu“. Sve u svemu, kako rekoh, kao roditelj prilično sam zadovoljan, ali oko posla veoma je teško.

            Privatni posao...

            - Nakon prekida radnog odnosa, sasvim slučajno počeo sam da prodajem štrudlu. Dok je žena zadužena za mešenje i pečenje, ja nabavljam i pripremam mak. Najvažnije je da ga dobro prokuvam i to najmanje tri sata. Sirovinu dobijam od proverenog proizvođača iz Subotice i nikad niko nije mogao da kaže da je mak gorak ili užegao. Sve je po bakinom receptu, a zbog tako ujednačenog kvaliteta imam redovne mušterije, koje se uvek vraćaju. Robu najčešće prodajem na na tezgi na Zelenoj pijaci i delim je s Perom Šicem, koji proizvodi odličan med i veoma dobro se nadopunjujemo. Nudim i malo bundeve, krompira ili šećerca. Pored štrudli s makom, ponekad po porudžbini bude i onih s višnjama i orasima, ali u suštini pravim samo onoliko koliko tržište zahteva, jer je važno da je proizvod uvek svež. Snabdevam penzionere iz Omoljice, a povremeno prodajem i u Bavaništu.

            Izviđači...

            - Maltene, čim sam došao u Starčevo, postao sam i član lokalnog odreda izviđača. Bio sam aktivan sve do 1990. godine kada je bilo zlatno doba - mnogo se putovalo po raznim taborovanjima i drugim lepim krajolicima. Najviše sam se angažovao kao kuvar. Kada je došlo do obnavljanja Odreda 2003. godine, ponovo sam bio uključen. Za sve to vreme bilo je mnogo lepog druženja i pravo uživanja, naročito za decu.

            Starčevo, danas...

            - Mesto fino napreduje u svakom pogledu. Trg neolita je posebno lep, a očekujem i da će pijaca uskoro biti u potpunosti sređena. Možda bi trebalo obezbediti i još neke sadržaje, koji bi animirali omladinu i izvukli ih iz zadimljenih kafića.

            Tako govori ovaj ovaj vredan i uvek veseo Starčevac, a sugrađanima poručuje:

            - Da se što više druže, a ne samo da zure u serije i mobilne telefone.

Družio se

Jordan Filipović