Prvi pacijent iz Starčeva koji se zarazio koronavirusom je Ivan Bojković i on je jedno vreme boravio u privremenoj bolnici na Beogradskom sajmu. Sa njim smo razgovarali o tome kako je iygledala njegova borba sa ovom zaraznom bolešću.
Najpre, kako ste se uopšte zarazili koronavirusom?
- Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim kako sam se zarazio ali pretpostavljam da je bilo na poslu ili eventualno u prevozu koji sam koristio do posla. Radim u beogradskom lancu prodaje prehrambenih proizvoda “Maksi“, a tamo svakoga dana prođe hiljade ljudi.
Koji su bili simptomi bolesti koje ste Vi osetili:
- Imao sam povišenu telesnu temperaturu i otišao kod lekara, u starčevačku ambulantu. Dobio sam neke lekove ali temperatura me je “držala“ nekoliko dana. Pošto sam posumnjao da nešto nije u redu tražio sam da me testiraju na korona virus.
Gde ste obavili to testiranje?
- Testiran sam obavio u pančevačkoj bolnici i nakon par dana dobio sam odgovor da sam pozitivan. Tada sam bio veoma uplašen. Ne za sebe, jer znam da ovaj virus nije toliko opasan za mlade i zdrave osobe, već sam se zabrinuo za roditelje koji su u rizičnim godinama. Želeo sam da što pre odem kako im ne bi predstavljao opasnost. Vrlo brzo je po mene došao sanitet i odvezli su me na Sajam.
Kakvi su bili prvi utisci sa Sajma?
- Pa mogu vam reći da je sajam preuređen tako da deluje kao svaka druga bolnica. Kapacitet mu je bio oko 700 ležaja ali je u trenutku kada sam ja bio najviše bilo oko 400 pacijenata. Sobe su odvojene paravanima i u svakoj je bilo po desetak ležaja. Kreveti su bili vojnički i udobni. Pored svakog kreveta je bila natkasna za lične stvari. Toaleti i tuševi su bili izuzetno čisti a osoblje ove improvizovane bolnice veoma ljubazno.
Mogu da kažem i to da je ishrana bila solidna. Ne znam da li je vojska pripremala hranu ili neko drugi ali nisam imao zamerke. Količinski je bilo dovoljno pa čak ponekad nisam uspevao uvek da pojedem celu porciju. Svakoga dana je za ručak bio kuvano obrok.
Kako je izgledao društveni život u toj vrsti izolacije?
- Mogu reći da je i to bilo izuzetno dobro. Nekoliko dana nakon mog dolaska, na sajam je iz istih razloga upućen i moj brat Tibor pa mi je bilo znatno lakše. Postojali su stolovi za stoni tenis, stoni fudbal i bilijar pa je svako mogao da koristi onošto voli. Bilo je desetak velikih televizora na kojima je moglo da se gleda sve što bismo poželeli. Kompletan prostor je bio pokriven bežičnim internetom koji smo mogli potpuno besplato koristiti.
Koliko ste vremena tamo proveli?
- Na sajmu sam proveo tačno dve nedelje. Dan pre nego što su me pustili sam bio negativan na testiranju. Kada sam se vratio u Starčevo morao sam još dve nedelje da budem u samoizolaciji. Roditelji se srećom nisu zarazili. Nisu se čak ni testirali jer nisu imali nikakve simptome bolesti. Kum, prijatelji i komšije su nam dostavljali hranu uz korišćenje zaštitne opreme i ja im se ovog puta zahvaljujem na tome.
Kakvo je bilo medicinsko osoblje?
- Lekari i sestre su bili veoma ljjubazni. Imali su vremena da te saslušaju i posavetuju. Sa mojim lekarom razgovarao sam telefonom čak i kada je bio kući. Od terapije nisam koristio ništa specijalno već samo običan antibiotik, hemomicin, koji sam i ranije koristio.
Odakle su uglavnom bili pacijenti na sajmu?
Bilo ih je sa raznih strana. U vreme kada sam boravio na Sajmu rasplamsala se epidemija u Ćupriji pa je u mom okruženju bilo najviše pacijenata odatle. LJudi su bili dobri. Upoznavali smo se i družili. Svakoga dana se menjao sastav ljudi jer su neki odlazili a neki dolazili. Uglavnom su odlazili izlečeni a veoma retko se desilo da je nekome stanje pogoršano pa je morao u neku drugu bolnicu na ozbiljnije lečenje.
Planirate li da donirate plazmu?
- Naravno, s obzirom na to da sam preležao ovu bolest i da sam sada zdrav nakon određenog vremena koje mora da protekne prijaviću se za donaciju krvne plazme kako bih pomogao drugima za brže i uspešnije lečenje. Poručio bih svojim sugrađanima da vode računa o prevenciji kako bi sačuvali svoje i zdravlje najbližih.
P. Stanković