U Starčevo se porodica doselila 1982. godine, a nakon osnovne škole, Jugoslav je završio je i srednju medicinsku; nekoliko godina studirao biologiju i, po povratku iz vojske, kada ga utrefilo i bombardovanje, od 2000. godine - zaposlen je u Opštoj bolnici Pančevo. Pasija su mu automobili, a lepo i korisno spojio je 2017. godine, otkada uvozi polovna kola iz inostranstva.

            Ima i jedanaest godina mlađeg brata Miloša, a od 2009. godine oženjen je Zvezdanom, s kojom je godinu dana kasnije dobio sina Stefana.

            Kako je odrastao mali Jugoslav?

            - Kada je otac napustio vojnu službu i dobio posao u starčevačkom PIK-u, doselili smo kod babe i dede, koji su već živeli u Utrinskoj ulici u Starčevu. Baš u to vreme krenuo sam u zabavište i praktično bio poslednja generacija u “donjoj školi“. Požarevca se sećam kao kroz maglu, jer sam onaj deo detinjstva koji mnogo bolje pamtim proveo u čuvenim “rupama“, a u novu kuću, u Ulici Pančevački put, preselili smo se 1991. godine. Inače, otac se trudio da nas što lepše vaspita, tako da brat i ja nikad nismo pravili obiljnije probleme. Što se mene konkretno tiče, ja sam, ruku na srce, bio malo živahniji, pa me je ćale često slao da sam “izaberem prut“ sa jabuke. Ipak, u tim nestašlucima nije bilo zlobe, a i sa odrastanjem sam bivao sve ozbiljniji. Za razliku od današnje dece, koja su mahom ispred kompjutera, mi smo većinu vremena provodili na ulici, uz fudbalicu i druge igre. Družio sam se najviše sa bratom Dejanom Deljaninom, pa s Negoslavom i Nenadom Ćirkovićem, Ciletom i Brankom Petrovićem, s Peđom i Dacom Vukmirović, a prvi komšija bio mi je Milan Sisko Arsenijević. Interesantno je da su u blizini živeli po “svemu i svačemu“ poznati Banjaši, gde je uvek bilo mnogo uljavih pasa i “kontroverznih događanja“. Ali, kod njih je vladao nepisani kodeks da se ne diraju komšije. Međutim, zbog džukaca smo iz predustrožnosti uvek išli okolo, a ćale je nekoliko puta, nakon pomenutih okršaja, ranjene vozio u bolnicu. Međutim, oni kao da su imali devet života, pa nikad niko nije nastradao.

            Škola...

            - Bio sam poslednja generacija kod prepametne učiteljice Mare Polak, dok mi je u višim razredima odeljenjski starešina bila  Gordana Dimitrijević, koja je zaslužna za to što mi se rodila velika ljubav prema matematici. Veliki utisak na mene ostavljao je tadašnji direktor škole Mile Filipović, a od nastavnika najviše pamtim Vlastu Madića, koji je često birao moje radove za izložbe jer je u meni video potencijal. Imao sam sreću i da mi je muzičko godinu dana predavao Boško Popadić. U tom periodu sam tri godine išao i na folklor, što mi je ostalo u vema lepom sećanju. Kada je reč o druženju, najbolje sam se slagao sa Željkom Mirkovićem, s kojim sam i danas u redovnom kontaktu.

            Nakon osnovne šole, upisao sam srednju medicinsku, gde su mi “legli“ stručni predmeti, a najlošije mi je išla hemija, jer mi je nekako bila previše apstraktna. Nasuprot tome, kao što rekoh, matematiku sam obožavao, išao na takmičenja i jedanput, čak, bio drugi. Zbog toga su se mnogi čudili što nisam upisao gimnaziju, ali ja sam izabrao da što pre steknem konkretno zanimanje. Razmišljao sam o medicinskom fakultetu, iako sam se ipak opredelio za biologiju. Nažalost, “uhvatili“ su me protesti iz 1996/97, pa sam “nacakao“ silne minuse i na kraju batalio studije.

            Vojska...

            - Najpre sam 1998. godine prošao obavezni pripravnički staž u bolnici, gde sam radio sve do odlaska u vojsku. Služio sam u gardijskoj brigadi; obuka je bila vraški teška, a išli smo i na jedan teren, što je bilo - nedajbože. Ipak, videli smo kolike su nam granice, a i lepo su nas izbrusili, pa sam sam u kratkom periodu smršao punih osam kilograma. Pritom, zakačio sam i bombardovanje, koje jeste bilo veliki stres i, recimo, kad god je gorelo u Rafineriji, mnogo sam brinuo o mojima. A moja jedinica je odmah na početku tog nemilog događaja izmeštena iz kasarne u Lisičiji potok, pa u Rakovicu, da bismo potom čuvali Beli dvor od eventualnog kopnenog napada. Tamo sam, po završetku bombardovanja, ostao još šest meseci u prekomandi i, pored ostalog, naučio da krečim, jer sam se prethodno javio kao dobrovoljac koji zna taj zanat a da pojma nisam imao. Ipak, nekako sam se snašao...

            Posao...

            - U maju 2000. godine počeo sam da radim u prijemno-urgentnoj službi Opšte bolnice Pančevo. Nakon godinu prešao sam na rengen, gde sam postao pomoćni tehničar na endoskopskim snimanjima, a jednim delom radio sam i na šalteru. Na tom mestu zadržao sam se 13 godina, odakle sam prešao na ORL 2014. godine i ta promena mi je prijala. Za to vreme navikao sam se na sve i svašta i stekao određenu rutinu, a jedino što ne bih mogao da podnesem je eventualni rad sa povređenom decom. S druge strane, mnogi me hvale kako dobro dajem injekciju. Verovatno zato što se uplaše kad me vide ovako robusnog, pa ih obuzme adrenalin i nište ne osete. A izgleda i da imam laku ruku...

            Korona...

            - Mnogi su bili skeptici u vezi s virusom, ali ja sam govorio da se, ako je proglašena pandemija, ne bih s tim šalio. Isto važi i, recimo, za vakcinu. Iako je sada mnogi osporavaju, na tome danonoćno radi i po hiljadu stručnjaka, pa je zato, valjda, i neophodno toliko vremena kako bi se došlo do nje. Elem, korona me je zadesila na odeljenju, a najveći strah bilo je suočavanje s nepoznatim, odnosno s čime i kako da se boriš. Najbolja objašnjenja davao nam je, po meni, jedan od najvećih umova naše bolnice - dr Moša Marković. On nam je rekao: “Deco, ne možete da se zarazite preko kože, jer jedino se ebola dobija tim putem. A najbitnije je da perete ruke“. I kada smo se više edukovali, revnosno sam se pridržavao svih saveta i preporuka, pa je sve prilično dobro prošlo.

            Kovid bolnica...

            - Polovinom aprila prebačen sam na interno odeljenje kao ispomoć, zajedno na još šest kolega, kao deo ekipe od preko sto ljudi, kada je zapravo formirana “kovid bolnica“. Odlučio sam da se od prvog dana preselim kod mojih, kako bih smanjio rizik da ne ugrozim trudnu ženu i dete. Naravno, vodio sam računa u prilikom kontakata s roditeljima. U samoj bolnici nismo provodili mnogo vremena kod pacijenata, već smo se trudili da terapiju i sve drugo odradimo što brže. Paperjasti kineski kostimi su dobro štitili, ali je bilo i nekih u kojima je bilo neizdrživo vruće. Pritom, da bih maksimalno smanjivao rizik, imao sam u svakom trenutku po četiri para rukavica na rukama. Sve to sam nakon kontakata skidao, kako bih se dezinfikovao.

            Privikavanje na pandemiju...

            - Nakon početnog straha i konfuzije, lagano smo se privikavali na uslove življenja u pandemiji. Kako je vreme odmicalo, shvatao sam da virus postepeno slabi, pa mi je sve lakše padalo. Istovremeno su se i bolesnici uspešno oporavljali. Kao terapiju dobijali su hlorokin, lek za malariju, i azaran, da bi se sačuvala pluća. Stres nam se vratio kada smo primili oko trideset pacijenata iz staračkih domova, uglavnom iz Kruševca i Vrnjačke Banje. Strahovao sam da će stariji ljudi imati više problema, ali i oni su uspešno prebrodili virus, pa je, recimo, i njih pedesetak preživelo respirator. Nakon svega, pitam se da li je virus stvarno imao neke mutacije? Vreme će pokazati, ali u odnosu na one slike koje smo gledali u Bergamu, ovo kod nas nije bilo ni blizu. Pritom, bolnica u tom gradu jedna je od najsavremenijih u Evropi. I tako je bilo sve do prošle nedelje, a onda me je pozvala glavna sestra na testiranje, koje se radi uzimanjem brisa iz grla. Pao mi je kamen sa srca kada sam nakon dva testa bio negativan, kao i sve kolege za koje znam...

            Automobili...

            - Pre tri godine počeo sam da uvozim automobile. Po njih idem svojim kolima uglavnom u Belgiju. Usput svratim kod brata u nemački Nirnberg i tamo napravim lepu pauzu. Tako sam spojio lepo s korisnim, jer volim automobile, nešto se i zaradi, a volim i da putujem. Međutim, donedavno nisam kročio dalje od Crne Gore. Tu ima i anegdota: pre sedam godina moj oglas u jednom listu proglašen je kao najobjektivniji i najinteresantniji, pa mi je pripalo nagradno putovanje u Grčku. I to baš kada smo odustali od mora zbog useljenja u novi stan. E, otada smo svake godine u Grčkoj...

            Inače, veliki sam ljubitelj brenda alfa romeo. S tim u vezi, jedan sam od organizatora izložbe vozile te marke u okviru “Dana druženja “, zajedno s kafeom “Čaplin“. Dosad je bilo četiri skupa, a na najvećem je učestvovalo čak 33 auta te marke. Nadam se da ćemo se družiti ponovo u avgustu...

            Starčevo danas...

            - Starčevo je uvek za mene bilo za korak ili dva ispred drugih mesta u Banatu. Sve ima, jedino što bi možda legao akvapark...

            Tako govori ovaj govori ovaj dušom uvek Starčevac, a sugrađanima šalje aktuelnu poruku:

            - Koronu treba ozbiljno da shvate i da se čuvaju...

Jordan  Filipović