Komentari

I, pošto se poslovično neuspešno štrajkuje (osim u slučajevima “podkresivanja“ suvišnih ekstremiteta), kad se već potežu noge put glavne nam varoši, nije zgoreg udariti špacir u prestoničke pešačke zone! Uvek se tamo da videti interesantniog svašta-nečeg...

U epizodi:  Naplata...

Tračoslava (ponosno švrćkajući niz najznamenitiji nam korzo): - Eto, dobri komšo, bi šta bi! Al, nemojmo tugovati, biti će bolje! Tako, bar, kažedu,,, Il', jopet lažedu! E, kade smo već ovdena, da malo prošpaciramo do tvrđavu, pa ondak malko po zološki vrt, i u Skadarliju na po jedno osveženje, da nas boljka mine!

Šeširdžija (teškog koraka i sumornog lica, sa ofucanim transparentom na ramenu): - Ma, ta man' se slatka moja komšinka, ni mi je do niki' zološki' živuljki, posle oni' zverova sa kravate, što su nam trućali pred skupštinu! Jab' najpre da o'ma zasednemo u prvi birc i da zamanemo po kile ljute - manje ne vredi, valja soprati ovu bljuzgu u dušu...

Grmalj (hodajući, ups, teturajući se za njima): - Ha, dobro veliš, stari zemo, valja, valja... A, jesu nam oni belosfetski muvljuzi utovareli izmet u ovi naš raspali mozak. Samo jas' neb' zajebav'o bez bokala - ja t' manje o toga ne merem viđet'! Oćoraveo sam od ovijeh “prizora“, hik... (pokaza na nadolazeću prsatoguzatulomnuustruku)

Sponzorojka (koja nalete na prethodnog sva zajapurena): - U, bruka, jee... Misiiim, str'šno, misim, čko-de mi puko i naj... im se keve! Ej, odlepio, kad je snimio kod Kolarca onog glavonju što ga već sto godina nervira za medalju. Ej, uopšte nisam mogla ga obuzdam, kad mu je čuo kako nja-ke nešto političarski  samo skočio i navuko ga na kroše! Misiiim, odvalio ga, jer moj dečko trenira ful-kontakt, pa kad taj zavari, bruuuka!

Grmalj:  - Hik, a đe to biju! Da im ja štogod pokajem, što me za...baše z' one moje s mukom stječene ratne dnevnice! Ma, tek ima da plati il' ka ga ja dofatim...

Sponzorojka (rezignirano): - Zn'či, došla murja i strpala ga u maricu! Mis'im, šta ću sad bez njega, a obeć'o mi je, zn'či, “turističko razgledanje“ Ušća i okoline i minimum pet pari...

Grmalj: - A, mene obeć'o dnevnice još prije deset ljeta, kuku! Što čini ta milicija, što mi ga ne da ga ja prvo propušćim kroz šake!

Šeširdžija: - Ta, nemojte preko reda, pa, men' je jošte pre sedamnaes' godini obeć'o one bezpovratne kr'dite za novo traktorče...

Tračoslava: - Đavo da tera tu miliciju sad je našla da ga 'apsi, kade treba i nami da dadne neka ženska prava!

Student (hladnokrvno posmatrajući sa strane): - Ha, pa pobrkali ste više likova. Dok jedna žali za svojim sponzorom, drugi bi da lema za neplaćeno delbederisanje i lokerisanje na tzv. ratištu, treći da dobije fraj nešto što se i u obećanoj zemlji Dembeliji plaća, a četvrta - ono što na Balkanu nikada biti neće. A, taj “nesrećni“ političar je samo onaj koga su koliko juče i sami zdušno birali i čijim su se bahanalijama do nebesa divili, a sad kad je “Dara stigla po meru“ (a, uvek stigne!) svi bi na njemu jadnom da se naplate, iako ni sami ne znaju ko im je ustvari kriv.

Grmalj:  - Al', ko nas to onda prevari i koga, bre, treba da lješimo?

Student: - U tome je i ceo problem, što, uopšte, imamo potrebu da sve svoje frustracije, neuspehe i traume nkom pripisujemo i poravnavamo ih obično preko nasilja i raznih oblika banalnosti! A i tada, najčešće je reč - ili o pogrešnome, ili o onome koji više nije aktuelan “za naplatu“! Večno je pitanje dokle ćemo krivicu ili spas tražiti u drugome. Za promenu - trebalo najzad da sami plaćamo svoje račune

Grmalj:  - E, mrka kapa - sami sjebi da plaćamo! E, to nigda bilo nije da Srbin ide u rado u vojnika o svoj trošak! Il' je vazda tako bivalo, vrag će ga znati...        I, svi su oni tako, slučajno ili namerno, ali, ipak, zajedno, nastavili da (neuspešno!) pokušavaju da naplaćuju račune! I, to one sa “kamatom“...

            Ah, da, umalo da zaboravim - u starčevačkoj opštini ništa novo, osim što se opet sneg naglo otapa i plavi, što će se, uprkos tome, uskoro u poslednju fazu izgradnje fekalne, što se sprema postavljanje stadionske streje, što odbojkaški “Borac“ deluje po sistemu gore-dole, što su uspešno izloženi slavski kolači, što je i dalje suviše nasilja u našem naseljenom mestu, što se tome u “prilog“ priprema antifašističko veče, a što se tiče gore-pomenutih naplata, jedan savet - dobro razmislite pre nego se kreditirate, jer kamate su “bolno“ visoke u ova teskobna vremena...

Jordan Filipović

Kibicfensteri

Svi se sećamo kultnog romana kao i kultnog filma “Pop Ćira i pop Spira“, a i junaka koji su opisani. Takođe se možemo setiti i opisa seoskog sokaka kao i seoskih kuća. Sve to što je opisano može se još naći po našim selima, pa i u našem Starcevu. Možda i pretpostavljate o čemu želim pisati, ali već je u samom naslovu rečeno - Starčevački prozori. Neko je nekad rekao da su prozori na kući ogledalo duša njenih stanovnika ili oci svake kuće. Na kućama iz starijeg doba obično su do šora bila dva ili tri prozora, a ako je kuća još imala gonk uzduž kuće onda je i tu bilo nekoliko prozora. Na kućama koje su izgrađene početkom prošlog veka i koje su građene kako mi u Starčevu kažemo ‘popreko‘, obično je do šora bilo četiri ili pet prozora, što je zavisilo od broja soba u kući.

Po običaju, soba koja je bila do ulaza u dvoriše ili ako je kuća bila na ćošku, ona soba na ćošku imala je i prozor na toj strani, kako bi sve bilo obuhvaćeno pogledom iz te sobe, jer se ona uvek koristila kao dnevna soba i u kojoj se najviše boravilo.

Većina prozora preko leta imala su šalone, kako bi se sobe zaštitile od jakog sunca i velike vrućine.

Kroz šalone je mogao ulaziti vazduh, dok su preko zime spoljnaa prozorska krila bila zastakljena, kako bi u sobe ušlo što više dnevnog svetla, a ujedno je bilo i toplije.

Na pojedinim kućama, a naročito na onim koje su izgrađene početkom prošlog veka i koje su kako sam rekao bile popreko građene, bar jedan prozor bio je tako zvani ‘trač pendžer‘ ili ‘kibicfenster‘, a u Starčevu su još rekli i - istureni prozor. Kakav je to prozor bio, a  čemu je služio samo mu ime kaže. Kad se malo bolje pogleda, to je jedna vrsta nastavka na obični prozor koji je isturen, i štrči izvan ravnine fasade kuće, ako se gleda s bočne starne. S tih bočnih strana ima prozorska okna tako da se može kroz njih videti šta se događa s leve i desne strane gledaocu, a gledalac je ujedno bio zaštićen od vremenskih uslova koji su bili napolju. Najinteresantniiji su bili u vreme zime.

Napolju je mogla biti jaka zima ili da pada sneg, a posmatrač je bio unutar tople sobe, a u isto vreme svojim pogledom mogao je ndszirati sve što se događa na ulici. Sve informacije koje su bile prikupljene gledanjem kroz takav prozor, znamo svi u koju svrhu su korišćene. Sve što su posmatrač ili posmatračica videli, a usput i čuli, već do kraja dana znalo je pola sela. Da nije ‘trac pendžer‘ služio samo za trač, moglo se videti i po tome što je u takvim prozorima bilo i puno cveća, osim onog da tako kažem običnog, znalo se tu naći i onog malo egzotičnog. Bili su to amarilisi ili kako smo ih zvali ‘gramafon cveće‘ jer  je cvet podsećao na starinski gramofon, a biljka je zahtevala dosta svetla, a podnosila je i prohladnu atmosferu. Ako nije bilo u prozoru cveća, obično je tu bio jastučić kako ne bi žuljalo posmatrača na laktovima, pa kad nije bilo posmatrača u  prozor na jastuk bi se uvalila mačka ili mačor, pa ako je u prozor uprlo sunce, uživao bi u ugodnoj toplini i mekoći.

I mi deca vrlo rado smo znali da provedemo vreme sedeci u ‘kibicfenteru‘, naročito u zimsko doba kad nismo smeli biti na ulici i uživati u zimskim radostima.

Šetajući Starčevom još se mogu primetiti istureni prozori, ‘trac pendžeri‘ odnosno ‘kibicfensteri‘.

Izgradnjom novih kuća, promenama u načinu života, izgubila se potreba za karakterističnim prozorima.

Došlo je novo vreme, pa sad ono što se događa na šoru ili sokaku saznajemo preko nekih drugačijih prozora.

Vinko Rukavina

Sukob generacija

            Boljka svih društava, u većoj, ili manjoj meri, zavisno što od ustaljene tradicije, što od društvenog standarda, jeste problem sukoba generacija, iliti starog i novog, a još bolje rečeno, generacijski jaz. Sukob starih i mladih izjeda savremeno srpsko društvo i uzrok je mnogih socijalnih anomalija i političkih dilema.

            Na kraju Drugog svetskog rata, državna politika se temeljila na što bržem raskidu s prošlošću, vrednostima predratnog građanskog društva i što ubrzanijoj uspostavi komunističkog poretka (čitaj - jednoumlja) u zemlji. Industrijalizacija je uzela maha, stanovništvo je napuštalo seoske sredine i preselilo se u gradove i velike industrijske centre. Sve što je bilo simbol generacija pre rata, bilo je prećutno i sistemski rušeno, pod parolom socijalističke izgradnje. Tradicija naših pradedova je tada potisnuta i postepeno zaboravljena, a to isto se danas ponavlja sa generacijama njihovih sinova. Višestranačje, demokratija i tranzicija predstavljaju veliki šok za starije generacije i za njih je proces prilagođavanja na vrednosti novog društvenog sistema veoma bolan. Ono što su oni gradili s velikom strašću i verovanjem da izgradnjom ulažu u društveno bolje sutra, sada se na brzinu ruši. Kao što su naši dedovi nakon Drugog svetskog rata crno-belom tehnikom razlučili društvo na podobne i nepodobne, tako se i danas potpuno raskida s prošlošću, pa makar i da su neki njeni segmenti bili pozitivni. Kao nebrojano puta do sada, ponavljaju se iste istorijske greške; na temeljima srušene prošlosti, ispočetka gradimo budućnost.

            Sem političkog aspekta, gore opisani sukob ima i veliku socijalnu problematiku. Muka većine srpskih domaćinstava danas je nemogućnost finansijskog osamostaljenja mladih bračnih parova, a da ne govorimo o mladima koji nisu u braku, a želeli bi da žive odvojeno od svojih roditelja. Domaćinstva sa tri, pa čak i četiri generacije pod istim krovom, svakako ne predstavljaju pravi prostor za odrastanje mladih naraštaja, a sa druge strane ni mesto za miran život starih. Malo je onih koji uspevaju da ispune zahteve banaka i finansijski podnesu cenu osnivanja svog doma i tako olakšaju svoj i život svojih članova porodice. Država pokušava da podrži omladinu u svom opravdanom zahtevu za lakšim načinima dolaska do stana, ali dugogodišnji nedostatak ikakve državne strategije za mlade, i pogrešni ljudi na ključnim pozicijama, doveli su do današnje očajne situacije, koja se vrlo teško i mukotrpno da ispraviti. Ova problematika je nekoliko decenija unazad, za razliku od našeg državnog rukovodstva, nacionalnim vladama u zemljama razvijene Evrope dala podstrek i potaknula ih na sveobuhvatne pripreme programa za rešavanje ovog važnog socijalnog problema. Od tada, pa sve do danas problemi stanovanja predstavljaju zadatak i obavezu zapadnih zemalja. Do tog nivoa svesti naše države, sigurno ćemo pričekati, a rešenje problema raslojavanja porodica za mlade i perspektivne parove i pojedince kod nas, ostaće samo pusti san.

            Na kraju se dolazi do zaključka da se cela priča svodi na pogrešnu politiku, kako kada se radi o društvenom i političkom segmentu problema sukoba generacija, pa tako i kad je reč o socijalnoj strani. Upliv politike u sve pore našeg života je preveliki. Dešava nam se da su uprkos svojim potencijalima, mladi nezainteresovani za učešće u političkim procesima, a sva glorifikacija njihovog značaja u društvu od strane političara, uglavnom je načelna i formalna. Ključna mesta ljubomorno i nadmeno čuvaju stariji, koji stečene pozicije uslovljavaju iskustvom i rezultatima.

            Godinama se prave iste i sve fatalnije političke greške, a za to još niko ne odgovara. Da li će strukture shvatiti da su odavno doterali “cara do duvara“, da nemaju tapiju na svoje položaje i da je došlo vreme za preispitivanje i naplatu ceha za svaki načinjeni promašaj, ključno je pitanje. Vreme je da kormilo preuzmu ljudi koji gledaju 50 godina unapred, a ne sitni politikanti čija se životna filozofija svodi na staru poštapalicu: “leva ruka, desni džep“.

Dalibor Mergel

 Vrh strane