Intervju

STANKO ŠKALJAK, DIREKTOR AUTOTRANSPORTNOG PREDUZEĆA PANČEVO

Ponovo vozi lokal?

Da, sigurno se razmišlja i smatramo da će linija broj 14 koja ide do “južne zone“ doći u Starčevo i da ćemo povećati broj polazaka. Tako da ćemo moći Starčevce da obradujemo sa većim brojem vozila i češćim polascima.

            Koliko godišnje ATP gubi zbog postojanja kombi prevoznika?

            - Zbog nelojalne konkurencije, odnosno kombi prevoznika koji su registrovani za vanlinijski prevoz a voze na linijama ATP-a, naše preduzeće u poslednjih deset godina mesečno gubi oko 15 miliona dinara, a godišnje je to oko 180 miliona. To je cifra koja, što se tiče prevoza, figurira u sivoj ekonomiji na teritoriji Pančeva.

            Šta bi mogli da uradite sa tim novcem?

            - Mogli bismo da kupimo jedan nov autobus mesečno. To je 12 autobusa svake godine.

            Uskoro se očekuje konkurs za kombi prevoznike kojima će biti ponuđene neke linije vašeg preduzeća?

            - Tržište javnog prevoza će biti otvoreno i da bi vozili naše linije određeni prevoznici će na konkursu morati da ispune uslove za vožnju. Na konkursu će biti ponuđene i gradske i seoske linije. Neće se javni prevoz vršiti kombijem, već će vozilo morati da bude definisano kao autobus. Da li je to vozilo sa 12, 13 i ili 15 sedišta potpuno je nebitno.

            Pretpostavljam da je linija prema Starčevu najfrekventnija?

            - Da, najveća potreba iskazana je upravo prema južnim selima. Značajan broj putnika dolazi iz tih sela.

To onda prakticno znači da će “kombisti“ koji sada voze iz Starčeva moći da voze na toj istoj liniji?

            - Tako je, ali moram da istaknem da će, takođe, i starosna struktura vozila biti propisana, kao i tehničke karakteristike, i školska sprema vozača i iskustvo.

            Vi ste već imali probnu vožnju midi-busem, kako su putnici reagovali?

            - Imali smo test vožnju na nedelju dana, uzeli smo u zakup jedan midi-bus sa 29 sedišta i testirali smo ga i u gradu i prema selima. Iamli smo vožnju i do Beograda. Putnicima se to dopalo i pokazalo se da ti autobusi potpuno zadovoljavaju potrebe za prevozom u periodu kada nije špic.

            Načuli smo i da bi moglo doći do promene trase gradskih autobusa?

            - Da. Jako je bitno da ATP na određenim linijama promeni trase. Bitno je da se građani anketiraju i da se one naprave po potrebama i željama putnika. Sadašnje linije su napravljene pre više od 20 godina i one više nisu dobre. Moramo skratiti intervale polazaka. U špicevima moramo imati autobuse na 15 minuta u gradu. Van špica polasci su na sat vremena, što je nedopustivo. Treba se pojačati i broj polazaka prema južnim selima, ali trenutni broj autobusa nam to ne dozvoljava. 

Imate li plan kada bi to moglo da počne?

            - Anketni listići su gotovi, Grad je angažovao ljude koji će anketirati građane i onda ćemo napraviti korekcije na linijama javnog prevoza.

            Kakva je situaciju u ATP-u što se tiče viška zaposlenih?

            - Mi smo u toku 2009. godine smanjili broj radnika sa 504 na 427. Po nekom ekspertskom mišljenju Saobraćajnog fakulteta sa ovim brojem vozila i linija koje imamo optimalni broj zaposlenih bio bi 320. Trebalo bi da novom sistematizacijom smanjimo broj zaposlenih, što prirodnim odlivom odlaskom u penziju, a ostalo nekon racionalizacijom. To će biti urađeno u narednih nekoliko godina, tako da zaposleni neće osetiti tu racionalizaciju na svojoj koži. U međuvremenu se nadam da će vozni park biti obnovljen kako bi ATP doveli na standard koji je prihvatljiv, i što se tiče i broja zaposlenih i broja vozila.

STUP Vršac ima autobus koji prolazi kroz Starčevo i ide do Beograda. Da li bi mogao i ATP da ima liniju Starčevo-Beograd?

            - Trebalo bi istražiti koji je to broj putnika koji putuje i onda uvesti takvu liniju, ali to zahteva angažovanje dodatnih vozila. To je sve vezano za nabavku novih autobusa.

            Znači, uskoro to ne možemo da očekujemo?

            - Sada muku mučimo sa održavanjem starog voznog parka tako da samim tim nemamo prostora za neko proširenje reda vožnje.

            U gradskim autobusima sada je tarifni sistem naplate, nema konduktera, već je beogradski sistem naplate. Šta ste time dobili?

            - Smanjili smo i olakšali rad voznog osoblja. Karte se sada kupuju na trafici. U prva tri meseca imali smo prihod veći za 15 odsto, a nismo imali zloupotreba sa novcem koji se ranije ubaciovao u kutije. Nije bilo kontrole ko je platio a ko nije. Međutim, svi gradovi koji imaju tarifni sistem naplate imaju veliki problem sa kontrolom, pa ima dosta šverca.

            Nemate dovoljno kontrolora?

            - Povećali smo broj kontrolora sa šest na 10, ali to je boljka sa kojom se susreću svi gradovi koji imaju taj sistem naplate, pa čak i Beograd i Novi Sad.

Autobus koji ste uveli tačno u ponoć iz Beograda obradovala je Pančevce.

            - Bila je velika potreba za tim autobusom jer svaka manifestacija se u Beogradu završava oko 23 časa, pogotovo u dane vikenda. U praksi se pokazalo da je bilo dobro što smo napravili takav potez. Imamo čak i potrebe penzionera koji idu za Beograd da im se obezbede besplatne mesečne karte kao što im je to Grad Pančevo obezbedio za vožnju u našem gradu. Nadam se da će Grad i ATP naći neko rešenje da penzioneri mogu da dobiju i te mesečne karte.

            I “južna zona“ je jedini seoski pravac koji ima polazak autobusa u ponoć?

            - Zato što je veća potreba za prevozom. Starčevo je specifično jer je prigradsko naselje, a po karakteru je selo. Moramo razmišljati da li prema Starčevu uvesti autobus samo do tog sela ili Starčevo uvesti u gradski saobraćaj.

            Šta je vama logičnije?

            - Po meni bi bilo bolje da do kraja Starčeva ide gradski autobus, jer bi samim tim i karta bila jeftinija. Imamo Skrobaru i Stari Tamiš koji su od grada udaljeniji više nego Starčevo pa do tamo idu gradski autobusi. Tako da je logičnije da i Starčevo ima taj status.

            Da li razmišljate o tome?

            - Da, sigurno se razmišlja i smatramo da će linija broj 14 koja ide do “južne zone“ doći u Starčevo i da ćemo povećati broj polazaka. Tako da ćemo moći Starčevce da obradujemo sa većim brojem vozila i češćim polascima. To ne zahteva velika sredstva, samo nekoliko dodatnih vozila na toj liniji i autobus bi išao do kraja sela.

I za kraj?

- Pozdravljam Starčevce i izgradnju Trga neolita!

Kako “Starčevačke novine“ saznaju od člana Gradskog veća za saobraćaj Miladina Šakića u toku 2010. godine bi trebalo da budu izmenjene trase kretanja autobusa po željama građana, pa Starčevci, kako je rekao, mogu da očekuju da čak i od ove godine budu uvršteni u gradski prevoz, gde bi trebalo da saobraća autobus na liniji broj 14, koji sada ide do Rafinerije.

LICE S NASLOVNICE: PAVLE KRIŽ, DESTILER

Vozi “vesela mašina“...

            Pavle Križ je rođen 1948. godine. Detinjstvo i osnovnu školu završio je u Hajdučici, mesto pored Plandišta. Kaže da, kao dete, nije bio ljubitelj nekog zanata pa je to razlog zašto se nije dalje školovao. Pavle je danas u penziji ali nastavio je da se bavi poslom koji je naučio od svog oca a sada znanje prenosi na svoga sina. Tajne destilovanja voća drži u malom prstu i može se pohvaliti da je bio među prvima u Starčevu koji se bave ovim poslom.

            Rekli ste da niste ljubitelj zanata, šta se tačno podrazumeva pod tim?

            - Odnosi se na period mog detinjstva, pokušavao sam da izučim neki zanat ali nisam se baš najbolje snalazio. Najpre sam izučavao posao kasapina, nisam se tu našao pa sam pokušao da budem odžačar. Znamo da je to jako prljav posao naročito u to vreme kada se u seoskim kućama ložila tuluzina u onim starim zidanim pećima. Odlučio sam da ostanem kod kuće i radim na porodičnom imanju. Kasnije sam radio kao vozač i vremenom stekao penziju.

            Kako je izgledao period vašeg izučavanja tajni pečenja rakije?

            - Mnogo stvari se tada razlikovalo od današnjeg vremena. Moj otac je imao ogroman kazan za pečenje rakije i tačno se znalo ko ima kakav status prilikom obavljanja obimnog posla. Znamo da je potrebna velika količina vode koja ima važnu ulogu u procesu destilovanja voća. Danas postoji česma i sa minimumom rada dobijamo potrebnu količinu vode. Nekada se to radilo ručno, voda se vadila kofama iz bunara, u pitanju su ogromne količine i danonoćno se radilo. Stara izreka “mora da se zna ko rakiju peče, a ko šljive kupi“ je stvarno istinita. Tačno se znalo ko obavlja koji posao i koji mu je status u obavljanju ovog delikatnog posla.

            Od kog voća se najviše pekla rakija?

            - Nekada su ovi krajevi u Vojvodini bili prepuni dudovog drveta, svako selo je bilo prepuno ovih voćki koja je imala višenamensku upotrebu. Dud se koristio za ishranu ljudi, stoke, prizvodnju rakije a od samog drveta su se pravile kvalitetne bačve koje su imale višenamensku upotrebu. Imali smo porodični šljivov voćnjak, a takođe kao i danas, imala su ga mnoga domaćinstva. Dud je zbog svoje brojnosti i količine rakije koju daje bio voćka broj jedan.

            Da li postoji doza opasnosti u ovom poslu?

            - Postoji velika odgovornost. Mnogo stvari može da se iskomplikuje i donese veliku štetu. Kao decu opasnost nas je vrebala od velike rupe u zemlji koja je služila za istakanje džibre koja se kasnije koristila kao đubrivo za njive i ishranu stoke. Sećam se da je jedna devojčica upala u tu rupu, nije bilo tragičnog kraja ali dobro se ispekla. Dešavalo se kada praznimo rupu da smo u njoj nalazili guske, prasiće... Vrlo je važno na samom početku kod pečenja rakije izdvojiti metil koji može biti vrlo opasan za ljudsko zdravlje.

            Mit o šećeru je vrlo prisutan u priči o domaćoj rakiji?

            - Istina je da se loša rakija naziva “šećeruša“. Šećer igra bitnu ulogu kada pričamo o količini rakije koju planiramo da dobijemo ali ne treba preterivati. Najbitnije je da domaćin zna šta hoće i kakav kvalitet rakije hoće. Ako je koristio kvalitetno voće, pridržavao se nekih standarda i u pravom trenutku prekinuo vrenje onda tu nema greške. Moj nastup u takvim situacijama je samo da nadgledam proces destilovanja i pravilno održavam temperaturu. Veliku opasnost za čoveka predstavlja industrijski smeđi šećer. Setite se “Zozovače“ ili kako su je zvali “Guslar“. Mnogi ljudi su bili u životnoj opasnosti zato što je neko na lak način hteo da zaradi velike pare. Metil mora da se odstrani iz rakije, on je taj koji kod konzumenta izaziva bolove u glavi, povišava nivo želudačne kiseline, izaziva slepilo pa čak i smrt.

            Rekli ste da se u mnogome razlikovalo nekad i sad?

            - Nekada nije postojao “"grad“", aparat kojim se meri jačina rakije. Veštom tehnikom majstora se prosulo malo rakije na vatru pa je tako odredio da li još treba da se peče ili prekida. Danas postoje svi mogući aparati tako da je posao olakšan. U današnje vreme se piju mnogo ljute rakije, kao da je svima stalo da rakija ima što više stepeni pa kad je čovek popije kaže da mu je progoreo želudac. Nekada su se pekle aromatične rakije ne preterano jake ali ukusne i nisu izazivale nikakve teskobe u organizmu.

            Govori se da će se novim zakonom regulisati ovaj stari zanat?

            - Mislim da su to prazne priče. Ne možeš našem čoveku zabraniti da peče rakiju. Kao što je apsurd da se zabrani svinjokolj. Neke stvari su tradicija stara vekovima i onda treba da prekinemo nasleđe. Mislim da od toga nema ništa. Slažem se da treba da postoji neki red i da neko mora da bude odgovoran, ipak su krajnji konzumenti ljudi i to nije šala. Kao što je mene otac naučio tajne ovog zanata tako sam naučio svog sina a nadam se da će i on svog takođe naučiti a do tad ko zna koliko ćemo se puta sresti vi ja i naša “vesela mašina“.

Goran  Milošević

IVANA DIMITRIĆ PEŠIĆ, AKADEMSKI SLIKAR

Slikarstvo i pedagogija

            Potiče iz veoma prepoznatljive umetničke porodice i nesumnjivo je da je taj genetski talenat na pravi način nadgradila. Od malih nogu je plenila svojom likovnom veštinom, vrednoćom i istrajnošću, da bi, maestralno okončavši vrhunsko obrazovanje, poentirala nasledivši dugogodišnju prefesorsku legendu Vlastimira Madića na mestu nastavnika likovnog u starčevačkoj Osnovnoj školi. Dileme nema, i mališani znaju, u pitanju je Ivana Dimitrić-Pešić, akademska slikarka i profesorka likovnog u Osnovnoj školi Vuk St. Karadžić.

  Ivana Dimitrić, rođena 28. februara 1976. godine u bolnici u Pančevu, od majke Ane i oca Božidara, uz sestru Mariju. Udata je za Zvonka, s kojim ima sina Luku. Završila je Osnovnu školu u Starčevu, srednju arhitektonsko-tehničku “Vojislav Ilić“ u Beogradu, i, naravno, Fakultet likovnih umetnosti u istom mestu. Trenutno radi, kao što je pomenuto u školi “Vuk St. Karadžić“ u Starčevu kao nastavnik likovne kulture. Učestvovala je i na brojnim kolonijama i izložbama, od kojih joj je najznačajnija ona magistarska u Galeriji Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Član je Udruženja likovnih umetnika Srbije od 2003. godine, a u slobodno vreme voli i da čita, piše, gaji cveće...

            Kako je odrastala mala Ivana?

            - Odrasla sam u Starčevu, sa roditeljima i sestrom Marijom u porodičnoj kući sa pogledom na rit koji je svojim prostranstvom odigrao veliku ulogu u mom detinjstvu. Sećam se da smo se puno igrali u prirodi - pravili splavove od trske na obližnjem kanalu, igrali lastiša, omiljenih žmurki... Volela sam i da se penjem po drveću, da vozim bicikl (to i dan-danas obožavam!). Bile su to prave dečje igre. Imala sam lepo detinjstvo. Roditelj je danas pod lupom - odgovoran za sve strahove i traume, ali, ja mislim da je od neprocenjive važnosti ljubav i sigurnost koju samo roditelj može detetu da pruži, i, upravo su kod nas roditelji odigrali ključnu ulogu, i podržali nas u želji da se bavimo umetnošću.

            Školovanje...

            - Pa, toliko volim školu da nikako da izađem iz nje (šala mala). Lepo je prisetiti se školskih dana. “Zabavištanske“ dane provela sam u Donjem kraju... Volela sam vaspitačicu Ljilju. Učiteljica Mara je kod svih razvila osećaj za odgovornost, a, kasnije - razredna Goca, osećaj za druženje i učenje. Već u prvim školskim danima sam zavolela likovno, srpski, muzičko, istoriju i fizičko a, nikako se nismo shvatali matematika, hemija, fizika i ja! Iako je bio strog, volela sam i nastavnika Vlastu i likovno, tu sam se osećala kao “riba u vodi“.

            Srednju arhitektonsko-tehničku školu sam završila u Beogradu, i to je bio jako težak period za sve. Bile su to 90-te, ratovi su se zahuktavali, nije bilo novca, prevoza, hleba, struje...

            Mladost, druženje...

            - Što se tiče izlazaka, bili smo jako skromni - povremene posete diskoteci u centru Starčeva, kasnije sjajni koncerti u Studentskom - “EKV“, “Partibrejkersi“, “Van Gog“, “Riblja Čorba“... Bili smo više okrenuti druženju, dobroj muzici, knjigama i filmovima. U to vreme, upoznala sam i svog supruga Zvonka (razmenjivali smo i slušali stare ploče - “Dilana“, “Led Cepelina“, “Dorsa“). Danas imamo sina Luku, i mogu da kažem da je biti roditelj jedna od najlepših stvari koje ti se u životu dogode.

            Slikarstvo...

            - Crtala sam oduvek. Još kao mala sam znala da ću biti slikar. Ipak, i slikarstvo, kao i svaki posao, zahteva umeće, trud i ljubav. To je zanat, koji, iako na prvi pogled deluje kao lagan hobi, ume da bude i fizički i umno, veoma naporan posao. Stvaralaštvo se razvija još u ranom detinjstvu, i, hvala mojoj porodici koja je prepoznala i podržala sklonost ka umetnosti.

            Studije...

            - To je najlepši period mog školovanja. Na Akademiji sam naučila mnogo toga - prošli smo kroz crtež, slikarstvo, vajarstvo, grafiku, mozaik... Mora puno da se radi i uči (od jutra do večeri), ali, zahvaljujući svojim profesorima i dobrom društvu, radili smo i družili se neumorno. Završila sam slikarstvo (klasa prof. Slobodana Roksandića i Anđelke Bojović), a magistrirala crtež kod prof. Radomira Kneževića. Veliku ulogu u mom likovnom razvoju odigrao je magistar slikarstva Čeda Kesić, kao i moja sestra Marija, takođe magistar slikarstva, čija mi je podrška uvek značila. Hvala im na svemu.

            Posao...

            - Posao u školi nastavnika likovne kulture je došao sasvim slučajno, ali se nisam pokajala - lepo mi je sa decom, naročito darovitom. Radno vreme ostavlja dosta prostora za druge stvari kojima volim da se bavim. Tu su i sjajne kolege, zapravo pravi prijatelji sa kojima mi je čast i zadovoljstvo što radim. Ovom prilikom ih sve pozdravljam.

Starčevo danas...

            - Starčevačka kultura je poznata po svom arheološkom nalazištu još iz doba neolita, pa, iako nalazi svoje mesto u istoriji, često se srećemo sa nekulturom (ružne reči, smeće, blato sa traktorskih guma po ulicama, nepoštovanje starijih...). Ruku na srce, moram da pomenem Starčevce koji se bore sa nekulturom - imamo galeriju, predivan Trg, hipodrom, tribine, kulturne ljude različitih zanimanja - profesore, slikare, lekare, muzičare, pčelare, stolare... Treba ih podržati i sačuvati. Jer, poznato je - “Teško je biti prorok u svom selu“.

Poruka sugrađanima...

            - Učinimo sve što možemo za sebe i svoju porodicu. Sačuvajmo prirodu. Jer - “ne nasleđujemo zemlju od svojih predaka, nego je pozajmljujemo od svoje dece“.

Jordan Filipović

Vrh strane