Intervju

ZORAN JOVANOVIĆ, ČLAN GRADSKOG VEĆA ZADUŽEN ZA FINANSIJE:

Ekonomska kriza stigla i u Pančevo

Gradski budžet u manjku za oko 500 miliona dinara. Ceh plaćaju svi budžetski korisnici, pa i seoske mesne zajednice. Ekonomska kriza koja se stigla i do nas, preliće se i na narednu godinu. Da li će biti bolje tek od 2011. godine?

            Po našim saznanjima gradski budžet se slabo puni. Koji su razlozi i naravno posledice?

- To je tačno. U prvom tromesečju ove godine priliv novca u budžet nam je manji za 100 miliona dinara. Najveći uzrok toga je sve manja naplata poreza na zarade, što znači da sve više ljudi ne prima platu. Drugi veliki prihod nam je naplata ekološke takse, koja zavisi od privredne aktivnosti u “južnoj zoni“, ali i taj je prihod sada manji. Kraće rečeno, nema prihoda koji se ostvaruje kako smo planirali, svi su manji.

            Očekuje li nas uskoro zbog toga rebalans budžeta?

            - Svakako, rebalans je već u pripremi i biće usvojen u aprilu. Trudimo se da smanjimo rashode za oko 400 miliona dinara i jako je teško naći prostora da se tako nešto uradi. Samo se bojim da ni to neće biti dovoljno i da ćemo imati još rebalansa koji će ići na niše. Trenutno su nam rashodi veći od prihoda za 37 miliona dinara, ali ćemo nastaviti da pratimo i kontrolišemo i prihode i rashode. I sam rebalans ne znači da se problem rešava. Svim budžetskim korisnicima ćemo jasno reći da imamo rebalans sa manje prihoda, da su njihova prava umanjena, ali da im ni to nije garantovano, nego ćemo im puštati njihova prava u procentu u kome se ostvaruju prihodi.

            Na cemu ce se štedeti?

            - Bolje da kažem na čemu neće da se štedi, biće lakše. Nećemo umanjivati novac za socijalne potrebe, društvenu brigu o deci, obrazovanje i zdravstvo. Jedino ćemo ukinuti kapitalne investicije za obrazovanje, što znači da ove godine neće biti izvođenja radova po školama. To su četiri stavke koje nećemo dirati, a sve ostalo ide na dole.

            U ovoj kriznoj situaciji kasu bi trebalo da puni i prihod od izdavanja dozvola za izgradnju. Posle hapšenja nekih zaposlenih u Sekretarijatu priča se da izdavanje dozvola i dalje stoji u mestu. Da li je to tačno?

            - Da, iz objektivnih razloga. Funkcinišu, ali uz velike poteškoće. Međutim, to je druga vrsta prihoda, to su komunalni prihodi, koji su takođe podbacili.

            Ipak, tu smo optimisti zato što ti prihodi čine tek 25 odsto budžeta. Oni su sada manji, a jedan od razloga je i to što je, kako ste i vi rekli, došlo do zastoja u radu Sekretarijata za stambeno komunalne poslove. Ali donećemo mere da oni počnu nesmetano da funkcionišu bez obzira što će istraga zbog hapšenja nekih zaposlenih trajati možda još godinu dana.

            Možete li da procenite koliko će priliv novca da se smanji do kraja godine?

            - Ako se ova dinamika prihoda nastavi onda će svakog tromesečja biti sve manje priliva novca. To znači da do kraja godine možemo imati manjak od 500 miliona dinara.

            Ovih dana slušamo da Vlada Srbije predlaže smanjenje transfera iz republičkog budžeta. Šta bi to značilo za naš budžet?

            - Posle rebalansa republičkog budžeta očekujemo da će i taj transfer biti manji i to bi za naš budžet značilo od 60 do 90 miliona dinara manje. Ali vrlo je moguće da ti transferi budu progresivni, pa da se siromašnijim opštinama uopšte ne umanji, a da se bogatijima ukine više od 15 odsto. Pošto mi spadamo u bogatije gradove to bi nas ugrozilo još više.

            Od koliko predizbornih obećanja će gradska vlast morati da odustane?

            - Odustajemo od svega bez čega se može. Pre izbora nismo očekivali da će biti krize. Neki ljudi krizu su najavljivali još pre deset godina, ali smo mi živeli u iluziji i nismo pratili svetske finansijske tokove. U julu smo ušli kao nova vlast i već u avgustu smo videli da nešto nije u redu. Pre izbora nismo obećavali mnogo, bili smo umereni i realni, ali uprkos krizi mi ćemo neke stvari da uradimo. Na primer za najkasnije dva meseca će biti opremljen Uslužni centar o kojem se govori već pet godina. Tako da će građani kad dođu u zgradu gradske uprave sve informacije moći da dobiju na jednom mestu. Neće niko više morati da “luta“ po zgradi, neće biti redova, neće morati da stoje na šalteru da bi pitali bilo šta ili podigli neki papir.  Što se tiče obećanja za infrastrukturu, rekli smo da ćemo uraditi ove godine tri ulice i uradićemo.

            Ali od čega ćete konkretno morati da odustanete?

            - Osnovni problem ovog grada je što se do sada nije razmišljalo na način da se ne može večno oslanjati na južnu industrijsku zonu i da u tranziciji i u privatizacijama koje su se dogodile u Pančevu, uglavnom neuspešne, nemamo alternativu. Mi smo počeli da razmišljamo u tom pravcu. Alternativa je da opremimo industrijske zone, da privučemo investitore i otvorimo nova radna mesta. Da se opremi jedna ozbiljna industrijska zona treba nam najmanje 10 miliona dinara. Eto to nećemo da uradimo u prvoj godini iako je to bio naš plan.

            Za šta će zbog krize biti uskraćena sela?

            - Sela će podneti deo tereta ove krize, ali mi se čini u simboličkom iznosu, dobiće 10 odsto sredstava manje nego što je planirano. Znači predstavnici sela će morati da za taj novac koriguju svoje planove. Veoma pažljivo smo pogledali sve finansijske planove seoskih mesnih zajednica i u nekima smo videli neprimereno ponašanje u odnosu na sadašnje teško stanje. Sada nemamo novca ni za farbanje prozora na školama, pa ne možemo dati novac na primer za izgradnju jezera u Dolovu, ili za izgradnju nekih profesionalnih teniskih terena.

            Šta je nerealno u planu MZ Starčevo?

            - U Starčevu nema nekih nerealnih planova. Čini mi se da Starčevo ima najviše iskustva u planiranju, pa se nisu zaletali tako sa nekim projektima tipa izgradnja jezera, ali će i tamo biti preporučeno da se “skinu“ neke stavke.

            Hoće li nam pomoći Pokrajina?

            - Jedini budžet koji neće imati problem je vojvođanski, zbog prihoda od privatizacije NIS-a. Pa kad je takva situacija, mislim da bi bilo dobro da se jedan deo tih sredstava iskoristi za ublažavanje problema u lokalnim budžetima u Vojvodini. Ja takav predlog nisam još uvek nigde javno izneo, ali već unapred predspostavljam da takva ideja ne bi bila prihvaćena.

            Ova godina će biti teška, a kakva će biti sledeća?

            - Neće biti bolja, neće biti lakše u 2010. godini. Naredna godina će finansijski možda biti lošija ali ce psihološki biti lakša jer ćemo u međuvremenu naučiti da štedimo. A kada preživimo, ja sam optimista da ćemo 2011. krenuti u rast i da ćemo uprkos krizi ispuniti sve uslove za ulazak u Evropsku uniju.

            Koliko treba da štedimo?

            - Građani sami znaju kolike su im mogućnosti i čini mi se da imaju dovoljno svesti da i bez mog apela shvataju da je situacija ozbiljna. Moraćemo da živimo krizu i da je preživimo. Ja je vec lično osećam, moja plata je od decembra manja za 10 hiljada, tako da građani treba da shvate da ce situacija biti teška.

Ivana Vojnović

JOVANA JANKOV, SLIKARKA

Planovi su tu, sve u svoje vreme

            Jovana Jankov je rođena 1981. godine u Pančevu odakle se sa roditeljima doselila u Starčevo kada je imala šest godina. Nakon završene osnovne škole upisuje gimnaziju u Pančevu a zatim školovanje nastavlja na Filozofskom fakultetu.  Kako bi u budućnosti bila predavač likovne kulture, što joj je želja, potrebna joj je pedagoška škola.

            Ono što Jovanu najviše zanima jeste umetnost. Diplomirala je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Od malih nogu se zanimala i za balet, pa je  neprevaziđena ljubav iz detinjstva postala stvarnost kada je postala učenik u Školi klasičnog baleta i španskih igara. Uspešno se snalazi u scenografiji pozorišnih predstava. U budućnosti planira da sa svojom prijateljicom otvori umetnički atelje u Pančevu, nada se da će ove godine ostvariti životni san da otputuje u Španiju. Želja joj je da nastavi da igra flamenko i da se usavrši u toj igri.

            Odakle interesovanje za umetnost?

            - Za moju naklonost ka umetnosti veliku zaslugu imaju članovi moje familije, to nam je, onako, genetski. Moj pradeda je voleo da slika, deda stric Nikola Lapić se takođe bavi slikarstvom, tetka koja živi u Nemačkoj uspešno radi akvarele. U osnovnoj školi se primećivao moj dar na časovima likovne umetnosti, čak sam i osvajala neke nagrade na školskim takmičenjima. Kao dete bila sam zaljubljena u balet, sećam se da sam bila sva uzbuđena od treme zbog prvog javnog nastupa u Muzičkoj školi “Jovan Bandur“ u Pančevu, a onda kada je došao dan nastupa, dobila sam boginje i sve je propalo...

            Koju tematiku obrađujete u radovima?

            - Na trećoj godini Likovne akademije došli smo do dela kada sami biramo temu koju će mo izučavati i opredeljujemo se za profesora, to jest klasu u kojoj će mo nastaviti školovanje. Pošto sam preseljenjem iz Pančeva u Starčevo prekinula da se bavim klasičnim baletom, a sačuvala sam baletske patikice iz detinjstva, verovatno je u meni proradio neki žal za tim vremenom i odabrala sam da izučavam baletske korake. Koreografija je tema većine mojih radova. Prilikom polaska u treću godinu počela sam da posećujem časove flamenka u kome je osnova klasičan balet, pored igre učimo da sviramo i kastanjete. Snimajući i fotgrafišući devojke na probama ja sam ustvari stvarala prostor za nastanak nekih mojih tematika.

            Pomenuli ste video radove, da li je u pitanju umetnost pokretnih slika?

            - Veliku pomoć oko montaže imala sam od prijateljice. Ideja je bila da koraci koji se provlače na časovima flamenka dobiju zvučnu formu kroz video rad, u delovima kada je snaga muzičkog dela izraženija slike se brže nižu a kada je tempo mirniji, onda se kroz kadrove nižu snimci kastanjeta, čak i opomene naše profesorke. Kako se koraci u koreografiji nižu u odnosu na muziku koja ih prati, uslovljava tok igre tako sam ja citirala video rad uključujući elemente samih koraka, kastanjeta, muzike flamenko, gitara flamenko. Oko ovog rada sam se baš potrudila kako bi samoj sebi pokazala šta u stvari želim da istražujem.

            Kakvo je vaše mišljenje o starčevačkim umetnicima?

            - Imam dužno poštovanje prema svim umetnicima. Dosta stvari sam naučila upravo od starčevačkih slikara, bez obzira dali su školovani ili ne. Većinu njihovih radova sam videla i vrlo sam zadovoljna. Posebno mi je drago da kada se nađem na nekoj slikarskoj koloniji ili grupnoj izložbi i kažem da sam iz Starčeva a ljudi kažu da znaju gde je to. Ili su čuli za galeriju “Boem“ ili su neki prijatelji izlagali u njoj... Čak se i profesori sećaju nekih svojih davnašnjih studenata iz Starčeva. Mislim da imamo čime da se pohvalimo.

            Da li se može živeti od umetnosti?

            - Pravi pogodak je kada se uklopi lepo i korisno. Moja profesorka flamenka je žena koja ima osamdeset i šest godina, takođe svira kastanjete oko sedamdeset godina jedna je od retkih u Evropi sa tolikim stažom. Energičnost žene u tim godinama meni i mojim prijateljicama daje motivaciju na probama i nastupima. Ona nam šije haljine za nastupe, pokazuje nam korake, ima tu nešto što je mnogo vrednije od profita.

            Kakvi su vaši planovi za buduđnost?

            - Planiram da sa  prijateljicom otvorim umetnički atelje u Pančevu. Ideja je da pokrenemo radionicu u koju bi smo uključili decu i sa njima radili. Otvorile su se neke moguđnosti da ovog leta konačno odem u Španiju sa plesnom grupom čime bi zapečtila moje interesovanje za tu zemlju. Sve je još uvek sveže, tek sam završila Fakultet i drago mi je da sam izložbom u Starčevu zaokružila neki moj dosadašnji rad. Planova ima, ali sve u svoje vreme.

Goran Milošević

MARA I BATA POLAK, UČITELJI

Posvećenost deci Starčeva

            Pored roditelja, svakom ljudskom biću do kraja života u duši neizostavno ostaje još jedna vrsta sličnog autoriteta. Ako roditelj podiže i snaži telo detetu, onda kada je duhovni razvoj u pitanju to u najvećoj meri čini učitelj.

            U našem mestu bilo je mnogo dobrih prosvetnih radnika, ali mali je broj onih koji su ostavili tako snažan pečat, koji su se svoj ceo radni vek do poslednje kapi znoja borili da svojim malim štićenicima, raširenih zenica željnih znanja, ostave u amanet sve vredno što u sebi nose! Još kada se doda i to da je reč o složnim supružnicima koji harmonično provedoše punih pedesetpet(!) godina zajedništva, da su čitave četiri radne decenije posvetili starčevačkoj deci, onda sumnje nema da reč može biti samo o Mari i Bati Polak, legendarnim učiteljima naše škole.

            Marija Polak, devojačko Flanjak, rođena je 26. aprila 1932. godine u Starčevu, kao jedino dete majke Marice i oca Paje. Završila je starčevačku osnovnu, pančevačku Gimnaziju i beogradsku učiteljsku, da bi, posle godinu dana po tadašnjoj planskoj raspodeli provedenih u Vlasotincu, od 1951. god. pa u narednih 36 godina do penzije radila u Starčevu. Pored toga dugi niz godina, tokom pedesetih,  paralelno je volonterski radila u biblioteci Doma kulture u vreme kada se, zaista, ozbiljno čitalo.

            Anton Polak, zvani Bata, rođen je 25. septembra 1931. u Opovu, od majke Anice i oca Petra. Takođe jedinac, posle završenih - osnovne škole u Opovu, beogradske Gimnazije i učiteljske u Beogradu i Pančevu, doseljuje se u naše malo mesto 1953., a iste godine postaje učitelj u OŠ“Vuk St. Karadžić“, što će biti u narednih 40 godina i deset meseci. Takođe, bio je veoma aktivan i na ostalim poljima - u bioskopu Doma kulture kao kino-oprater, u Dobrovoljnom vatrogasnom društvu bio predsednik i sekretar, foto-sekciji...

            Te 1953. godine Mara i Bata postaju bliski, a već naredne, tačnije 2. janura, staju na “ludi kamen“ na kome stabilno i srećno stoje do dana današnjeg. Dakle, pet godina više od “zlatne“ svadbe. Toj sreći uveliko su doprineli i sinovi Darko (54) i Zlatko (51), kao i unuci - Anton (20), Filip (12) i Marija (3)

            Kako su odrastali Mara i Bata?

            Marija: - Detinjstvo sam provela okružena velikim brojem komšijske dece igrajući se “žmurki“, kupajući se na Mirkovom kanalu... U predratnom Starčevu složno su živela srpska, hrvatska i nemačka deca. Recimo, prve komšije su nam bili članovi nemačke porodice Koh, s kojima smo i danas u kontaktu. Ponikla sam u zemljoradničkoj porodici, normalnog egzistencijalnog statusa, a s roditeljima imala zdrav i tolerantnan odnos. Jedini mali nesporazum bio je kada sam, jasno izrazivši želju za bavljenjem učiteljskim pozivom bila neshvaćena, pa sam pribegla metodi štrajka glađu. Na to je otac nije imao kud nego da prahvati moj izbor.

            Anton: - Nasuprot tome, ja nisam znao šta ću biti kad odrastem. Moji su voleli lekarski poziv, a ja električarski, ali sam zato vrlo rano  počeo da radim u našoj “sodari“ (proizvodili smo sodu-vodu, kabeze), jer su moji roditelji bili veoma preduzimljivi, pa je otac, pored toga, bio kafedžija, pekar... Kada se gradio nasip u lokalnom ritu, držali smo kantinu, a ja, iako petogodišnjak, zahvaljujući svom avanturističkom duhu, svakodnevno sam prevaljivao po šest-sedam kilmetara po močvarnom terenu da bih im pomagao. Sve u svemu, s roditeljima sam imao častan odnos protkan poverenjem. Na, žalost rano sam ostao bez oca - poginuo je na motoru kada sam imao petnaestak godina. Moje detinjstvo je, ipak, bilo lepo i bezbrižno, proteklo je uz pomenuti rad i igru - “popice“, “ćule“, “care, care, koliko je sati“... Tako je bilo sve do okupacije.

            Škola, pa, ratna vremena...

            Marija: - U školu smo išli odvojeni na srpska, hrvatska i nemačka odeljenja, da bi se posle četiri razreda, u nekadašnjoj Donjoj školi stapali srpski i hrvatski đaci. Što se samih ratnih strahota tiče nismo ih direktno osećali, iako smo bili svesni teskobe vremena u kome živimo. Ostali su mi u memoriji mitinzi koji su priređivani kad god je oslobođen neki naš grad.

            Anton: - Kod mene u Opovu bilo je više ratnih slika. Pamtim i samo bombardovanje, kada sam tog 6. aprila 1941. bio baš u Starčevu kod rođaka i zadivljeno posmatrao naše i nemačke avione. Tu su i razne vojske, posebno su mi bili mrski “belogardejci“ - konjanici poznati po svireposti. U prvo vreme sam pohađao nemačku školu, tu su bili i “hitlerjugeni“, što nimalo nisam voleo, pa sam jednostavno odlučio da je napustim.

            Mladost, druženje, izlasci...

            Marija: - Posle rata usledila je obnova, radne obaveze, jednom rečju vrlo težak period života. Ali mladost nam niko nije mogao oduzeti. Družili smo se izuzetno prisno, najčešće uz harmoniku, kod greda iz Doma kulture koji je tada građen.

            Anton: - Uz igranke u kafanama, u parku, ali pošto tada nije bilo struje sve se završavalo sa prvim sumrakom, pa smo se kućama vraćali, otprilike u isto vreme kad i krave iz polja.

            Obrazovanje, posao...

            Marija: - Kao što rekoh, još kao mala “igrala“ sam se “škole“, tako da sam učiteljku školu, kao dobar đak, završila bez ikakvih problema. Posle manje od godinu dana provedenih u okolini Vlasotinca, vratila sam se u Starčevo i tu ostala do penzije.

            Anton: - Pošto nisam uspeo da se upišem na elektrotehniku, nevoljno sam krenuo za učitelja. Mislio sam da nisam za taj poziv, pogotovo što mi pevanje nije išlo bog zna kako. Međutim, sve se promenilo kad je počeo praktični deo - tzv. hospitovanje. Videvši te male ljude, te svelte okice, sve se u meni preokrenulo, naprasno sam se “zaljubio“ u budući poziv.

            Upoznavanje, brak...

            Marija: - Bata je u Školu došao posle mene. Poznavali smo iste ljude, hranili se zajedno u internatu...

            Anton: - Držali smo tada predavanja među nama kolegama. Mara je tako deklamovala nešto iz geografije. Bilo je kasno, gorele su lampe, njene oči su se zacaklile i to je bilo to! Jednom, dok sam je pratio kući, počela je da kašlje, a ja sam joj solidarno predložio, da se ne bi smrazavali svako veče, da živimo zajedno. Medeni mesec smo proveli u Opatiji, ubrzo su usledila deca i sve ostalo bilo je na granici savršenstva. Jedini žal je što nismo malo više putovali...

            Škola, nekad...

            Marija: - U početku sam sam radila u predmetnoj nastavi, da bih od 1955. god. na svake četiri godine dobijala novo odeljenje. Iako nisu bili bog zna kakvi uslovi radilo se sa puno elana. Sva su mi deca bila jednako draga i trudila se da imam ispravan odnos - kako sa svom decom, tako i sa njihovim roditeljima od kojih sam dobijala samo podršku. Posebno mi je u sećanju vreme ekspanzije doseljenika i ogromna potrebe te dece za sticanjem znanja. I, sad vidim kako “drhte“ nad knjigom.

            Anton: - Nije bilo, kao danas, jedinstvene zgrade. Učionice su bile raštrkane na mestima današnje Mesne zajednice, “Metroa“, Zabavišta... Jedno vreme sam radio i kao nastavnik tehničkog, ali sam se zbog nedostatka radionice ponovo vratio u razrednu nastavu. Skoro uopšte nije bilo učila, pa sam se dovijao na različite načine da nastava bude što očiglednija - donosio svinjsku džigericu da bih pokazao šta je metilj, kofu sa vodom kako bih objasnio prelamanje svetlosti.

            Lepe i loše strane učiteljskog poziva...

            Marija: - Ne pamtim ništa ružno, a bilo mi je lepo maltene sve. Svaki čas je bio prosto uživanje. Imala sam dobar odnos i s kolegama. Na prvom mestu s pokojnom Lelom Mišković, s kojom sam provela ceo radni vek na najlepši mogući način. Tu je i kolega Mile Filipović, vrsni praktičar, kao i njegova supruga Goca. Volela sam sve bez izuzetka sve predmete, ali najviše matematiku, pa su se mnogi učenici usmeravali ka prirodnim naukama, kao što su braća Papić, Milomir Jelić... Tu su i Sunčica Micić, Milica Marković i mnogi drugi.

            Anton: - Nevolja je jedino dolazila spolja u vidu političkih nestabilnosti. Posebno su devedeste donele manjak vrednosti i kreativnosti. Više skoro i da ne funkcionišu sekcije, deca su prilično nezainteresovana. Pamtim kakav je bio interes za, recimo, foto-sekciju, koju sam sa toliko ljubavi godinama vodio. Tu je i rad van škole sa vatrogascima. Pa, mašinska sekcija, pravljenje modela saobraćajnih vozila... Bilo i mnogo dobrih rezultata - Katarina Vučićević osvajila je prvo mesto na takmičenju modela vozila u Beogradu, pa Mauric Poljak u vožnji traktora u Subotici, mnogo vatrogasaca, teško je i nabrojati... Takođe, pravili smo i brojne priredbe, predstave, između ostalog, prošli i ceo Nušićev opus. Posebnu pažnju privukli su komadi u kojima su učestvovali odrasli ljudi. Siksi, Roza, Luka, Joja, Vera i mnogi drugi, ulagali su toliko energije i entuzijazma ne bi li što kvalitetnije izveli “Gospođu ministarku“, “Ožalošćenu porodicu“... Pamtim, jednom na fruškogorskoj Letenci da smo priredbom zadivili neku kinesku delegaciju, koji stalno tražili još, pa sam, videvši da smo iscrpeli sav arsenal, komandovao kozaračko kolo u pravcu paviljona. Sa druge strane, žalim što sam jednom prilikom, isprovociran od, inače odličnog učenika, toliko da sam ga u afektu išamarao. Dugo me je pekla savest, iako mi je njegov otac od sveg srca čestitao na tome... I ja bih pomenuo kolege s kojima sam dobro sarađivao - Branu, Navalu, Ljilju Dragojerac, Jordana i Nadu Antonijević, takođe Nadu, ali Popović...

            Posle svega...

            Marija: - Uvek sam se trudila da dam svoj maksimum. Mislim da se nikada nisam ogrešila ni o jednom učeniku. Pomagala im, bila druga majka i želela samo da što više nauče i postanu dobri ljudi. Najveću satisfakciju doživim kada ih posle mnogo godina sretnem i vidim da su uspeli i da me nisu zaboravili. Neki, čak, i dovode svoje potomke da me upoznaju. Baš skoro, jedan moj bivši učenik, susrevši me, obrati se svome detetu rečima: “- Mene moji roditelji nisu morali da dodatno podučavaju, kao ja tebe, jer nema više ovakvih učiteljica“. Od toga skoro da nema veće sreće.

            Anton: - Posle četrdeset godina delim isti osećaj. Mnogo divne dece, divnih trenutaka... Najsrećniji sam kad vidim da su postali ljudi, da je moja očigledna nastava imala smisla. Na kraju, na žalost jedino nisam uspeo da ostvarim svoj naum da sve ono što sam sakupljao godinama, a lagerovao u jednoj školskoj prostoriji, sačuvam od zuba vremena. Neko se “pobrinuo“ da tako ne bude...

            Starčevo, danas?

            Marija: - Izgradilo se... Perspetktiva je veća, posebno za omladinu. Sa druge strane, građani bi morali malo više pažnje da posvete higijeni.

            Anton: - Razvija se, ali ima još stihijskih stvari u urbanističkom smislu. Nisam baš oduševljen tim asfaltiranjem, pogotovo sa onim “preprekama“ oko Ambulante. Fali i još trotoara, biciklističkih staza... Dobro je što će se jedna takva uskoro graditi.

            I, tako govore ljudi koji su defintivno neka vrsta sinonima ovog mesta, koje ljudi pamte, poštuju i vole, a koji i sami čeznu da svoju širokogrudost mogu da podele sa što više dragih bića i zato poručuju:

            Marija i Anton: - Nije sve u televiziji, kompjuterima, internetu... Družite se ljudi, što više i prisnije, jer u tome je najveći smisao i lepota života.

Jordan Filipović

 Vrh strane