Komentari

retroSPEKTIVA slučaja ”Tabla”

Postavljanje table sa natpisom “Dobrodošli - opština Starčevo“ ustalasalo je pančevačko javno mnjenje, ali glas se čuo i dalje. Sve je počelo krajem decembra, kada je Kreativni kulturni klub, na inicijativu potpredsednika Kluba Petra Andrejića, a uz pomoć donatora, postavio ovu tablu ispred stovarišta “Rančić“. Tabla predstavlja izraz želje za decentralizacijom gradske vlasti, a isprovocirana je sporošćšu donošenja odluke o formiranju gradskih opština, kao i tablom koja označava izlazak iz Grada Pančeva i to kod Rafinerije, iako svi znaju da se teritorija Grada završava iza Brestovca... Na temperaturi ispod nule, u pozitivnoj atmosferi i u društvu Rančića koji su vredne majstore ugostili i ugrejali, tabla je svečano “puštena u rad“. Bez dozvole. Atmosferu je samo pokvario komšija Milan Sredojević, koji je bio sklon započinjanju kavge, jer je tabla, po njegovim rečima, ometala “izlazak na put“. Kasnije je tablu prijavio i inspekciji.

 Tri nedelje posle, kad su se “Turci dosetili“, počela je “igranka“. Slavica Jovanović, nekadašnja Starčevka, sada Pančevka zaposlena na Radio Pančevu, u zanosu novinarskog duha otpočela je “hajku“ na tablu. Postavivši “udbaška“ i ne mnogo pametna pitanja predstavnicima MZ Starčevo i inicijatorima postavljanja table (“ko vam je napravio tablu?“; “koliko je koštalo?“; “od kog je materijala?“...), dobila je odgovore koji je baš i nisu zadovoljili, pa je nezadovoljena otišla da ista pitanja postavlja u Gradskoj upravi. Tamo je uspela da iščačka jedino da - tabla nema dozvolu, pa su je vrsni stručnjaci na čelu sa zamenikom sekretara Gradske uprave Mirjanom Jocić poslali - pravac u inspekcijske službe. Inspekcija je munjevito reagovala, kao nikada! Odmah su istrčali na teren, ali su se vratili neobavljena posla, jer su ih Starčevci dočekali s prezirom i pitanjem: “A šta, sad ste brzi, a kad treba nešto za selo, nigde vas nema!“.

Potom se inspekcija muvala po “Direkciji“, tamo-vamo, i na kraju dala rok Mesnoj zajednici, koja je u međuvremenu donela odluku da preuzme odgovornost za tablu, da za deset dana nabavi dozvolu za postavljanje table. “Udbaši“ su tražili i da se izda specijalna dozvola za tekst na tabli, al ne lezi vraže - ne živimo u 1948. godini!

“ Na kraju, tabla je dobila dozvolu, a MZ Starčevo će plaćati mesečni zakup u iznosu od 300 dinara. Tabla predstavlja izraz želje za decentralizacijom gradske vlasti, a isprovocirana je sporošćšu donošenja odluke o formiranju gradskih opština. I ostaće tu da svedoči da su Starčevci prvi pogledali u budućnost koja će svakoj sredini omogućiti da uživa blagodeti savremnog društva, pa i decentralizaciju. Na radost i Zorana Sprema iz “Pančevca“ koji je oduševljen takvom idejom. Hvala Zorane!

Nakon finansijske usledila je i energetska kriza. Na žalost, ni ona nije mimoišla i naše krajeve...

U epizodi: Energetska mafija

Tračoslava (umotana u ćebe): - Di si navro, komšo? I, šta će ta sikirica? Tu se skitaš, namesto da zovneš na jednu toplu kaficu i vruću rakijicu pored onega tvojega “smederevca“...

Šeširdžija (zabrinuto): - Ta, nemoj me i ti jediti, komšinka! Većma mi je dosta ona moja sosa, što mi vazda čantra kak' je spopala reuma, kak' joj nos povazda slini... Čak su nam i prascima repići pootpadali... Nema se više ni šapurika, ni tuluzine, znadeš da je slabo rodilo, a poodavno se nema ni novaca, još mi ni onaj obešenjak nije isplatio suncokret, pa ja rek'o malko da se “uzajmim“ iz onega šumarka na reci... Nemoj misliti da štogod kradem, ned'o bog! Evo, obećavam da ću s proleća zasaditi novo drvo...

Tračoslava (ozareno): - Ma, ne marim, komšo! Zasadi i još jedno, samo recni i meni koju cepanicu! Eno, stigla mi opomena za struju - ona kvarcna guta, li guta... Joooj, imaju li duše?! Nema mi druge nego onu staru kreku da vadim iz šupe...

Grmalj (noseći ogromni balvan na ramenu): - Kanda ste malo zadocnili! Više nemerete nać' niš da valja! Sve sami prutići i trulež... Pokupila “braća“... Evo, ja se umalo potukoh sa tom “drvnom mafijom“! Moj vam je savet, pravac Dunav, ako je i tamo nešto preteklo! Upss, što to činiš, si oćoravela, đevojko?!

Sponzorojka (iznoseći uljni radijator iz džipa marke “pajero“, sudari se s gore-pomenutim): - Znači, zi-pa lo-ma, smorčino jedna! Misim, jee..., bruka što sam navukla upalu jajnika od zimčuge, pa još mi se i ti tu razmahuješ tom odurnom balvančinom...

Grmalj: - Ne, drndaj tu! Malo ih čo'ek čvakne, a oni razmaženi o'ma' u dreku! I, nijesi si se ti pre'ladila od 'ladnoće, no, od onih krateža suknjičaka i golih nogu i guz'ca! I, ne vrijeđaj - nije to nikak'a balvančina, no moj “spasitelj“...

Student (prolazeći sa skijama na ramenu): - Ohoho, vidim da se povela energetska bitka! Ko će pobediti - čvrsto “sirovo“ ili “fensi“ energetsko gorivo.

Grmalj: - Što, opet, drobiš?! Zna da podjebava, a nabimčio skije, pa u provod! I, to mi je mlada generacija na koju treba ostavit' svijet!

Student: - Prvo, nije u pitanju nikakav provod, već, su to skije ručne izrade od roditelja, koje nosim na buvljak ne bi li ih prodao za neku bagatelu! A, drugo, od tog novca planiram da i ja kupim neko grejno telo da se nekako malo ogrejem dok učim, jer se u internatu i pingvini zamrzavaju od kada su nam braća Rusi isekla gas...

Grmalj: - E, tako vam i valja, kad ih stalno kudite! Ene vam sad nek' vas greje rokerol, kokakola, kajboji i oni čupavi bitlezi! A, taj gas, kol'ko sam čuo, potiče od životinjskog porijekla! A, ako me sjećanje ne vara, i mi smo ti neke prima-živuljke, samo još fali da malo pojačamo ishranu sa grahom i eto gasa kolko ti duša ište...

Student: - ...a, varenje istog, potpomegnemo ricinusom i eto ti ti nafte! Pored takvog smisla za humor, naš čovek ne treba ni da pomišlja da se plaši od nekih tamo energetskih, finansijskih, lokalnih, globalnih i bilo kakvih drugih kriza. Verovatno bi i smak sveta iskoristili kao neki oblik “obnovljive“ energije...

            I, tako, svi su oni, slučajno ili namerno, ali, ipak, zajedno, nastavili da cvokoću za neka bolja vremena!

* * *

            E, da... U starčervačkoj opštini ništa novo, osim što je zima zagudila u sred janurara, kad joj vreme nije i zamrzla sve živo (...pa, i plate, zamislite!), proslavljeni svi mogući i nemogući praznici, osvanula tabla sa dobrodošlicom, odbojkaški “Borac“ čvrsto prikovan za dno elite, đaci krenuli u drugo polugodište, a kao posledica ledene zimoće haraju i mnogobrojne raznorodne boljke - lomovi, prelomi, virusi, prehlade, a, bogami, i jako neobične upale raznih organa! Mislite o tome i pazite se!

Jordan Filipović

Veliki sneg

Svaki put kad počne da pada sneg, iako ga volim, znam da mi donosi samo probleme. Ako ga ima puno, prvi problem je kako taj dan otići na posao. Znači, nema auta. Osloni se na javni gradski prevoz, a ni oni u to doba ne voze na vreme, jer dok se zimske službe organizuju, pa očiste sve ulice, prođe vreme, a to znači da sigurno kasniš na posao...

Onda se setim Starčeva i svog detinjstva. Zapadne sneg. Niko se nikud ne žuri, sve utihne. O onima koji su negde radili i morali da idu na posao, nisam niti razmišljao. Za to je ipak bio i u selu neko zadužen. Morao je da se očisti drum kako bi autobusi mogli da prođu.

U to doba baš i nije bilo neke mehanizacije, bar u Starčevu. “Zadruga“, a i “Vojvodina“, imale su nekoliko traktora i još po koju mašiny, ali za čišćenje snega baš ništa moderno. Za čišćenje druma postojala je “kornjača“. Tako se zvala naprava  koja je bila napravljena od okovanih debelih drvenih greda, sastavljenih u špic (kao trougao). U “kornjaču“ bi, kada nije mogao traktor, upregli nekoliko pari konja i polako bi “kornjača“ razgrtala sneg levo i desno. Ako se vukla po drumu dok je bio dan, mi deca smo jedva čekali; znali smo da se zakačimo za “kornjaču“ i tako sankamo s kraja na kraj sela. Kako “kornjača“ nije mogla da ostruže sneg do kraja, ostao je dosta debeli sloj snega po kome su sanke i te kako dobro klizile. Drum se nije solio kao što se to danas radi, niti se posipala sipina, pa se po utabanom sloju snega moglo čak i klizati.

Za čišćenje snega oko kuća, koristile su se obično drvene lopate, a ako je sneg bio suv moglo se čistiti i sa čvrstom metlom. Bilo je sramota ne očistiti oko svoje kuće, a starijima kojima je to bilo teško, išlo se u pomoć.

Najnezgodnije je bilo dok je sneg padao, a u isto vreme duvala košava. E, onda je bilo smetova. Na nekom mestu snega ni malo, vidi se gola zemlja, a nekoliko metara dalje, brdo snega, više od čoveka. Taman očistiš, a za pola sata, evo smeta ispočetka. Bilo je jedne godine, pričali su ljudi, subota, po običaju pijačni dan u Pančevu. Krenu ljudi iz Omoljice zaprežnim kolima na pijacu. Suvo vreme. Kad popodne, dok su se vraćali, počne sneg. Košava. Došli oni tako do Nadela, prešli Malu ćupriju, kad odjednom konji do trbuha upadnu u sneg. Na krivini kod krsta, kako je drum ispod brega, napravila košava smet. Nema se kuda zaobići. Nije bilo druge nego se vratiti u Starčevo, prenoćiti, sve dok se smet na ruke nije očistio, jer tu “kornjača“ isto nije mogla ništa da uradi. Sećcam se i zima kad je bilo toliko puno snega, da je postojala opasnost da popuste i neki krovovi, naročito starijih kuća, a i crep bi popucao. Nije bilo druge, nego rušiti sneg s krovova.

Ni nas decu situacija sa velikim snegom nije preterano brinula. Kao i sva deca radovali smo se snegu, a naročito ako ga je bilo u doba kad smo bili na raspustu. Ispred svake kuće u kojoj je bilo dece stajao je Sneško, a trudili smo se da bude lepši i veći  od nečijeg. Sankali smo se, kako sam već napisao, drumom kad je prolazila “kornjača“ ili kad su prolazile nečije konjske sanke. U slučaju da na drumu nije bilo nikoga odlazili smo u rit na breg  i sankali se sve dok nismo zgulili sav sneg do zemlje. Ako je bila dobra zima i debeli led, na Ponjavici ili Nadelu, razgrnuli bi sneg i klizali se, sve dok i cipele ili čizme ne bi razderali.

Došla su nova vremena. Sve se modernizovalo. Veliki sneg više nije problem. Uživajte u njegovoj belini.

Vinko Rukavina

KAKO GOVORIMO?

            Stalno se susrećemo sa rečima, što u pisanim medijima, što na televiziji. Informacije se nižu jedna za drugom, vesti, emisije, tekstovi, kolažni programi. U toj navali informacija i reči, svi su zaboravili na formu, kako konzumenti, tako i oni koji nam to serviraju. Srpski jezik sve više liči na miks svega i svačega, a jedinstvenim standardom našeg jezika se skoro niko ne bavi.

            Srž problema je, gde drugde, nego u školstvu. Iz škola izlaze deca koja su gotovo nepismena, ili polupismena. Najveći problem kod takve dece je nepravilno izražavanje, svođenje rečenica na kratku “sms formu“ i mnoštvo žargonskih i vulgarnih reči. Javljaju se velike poteškoće pri rečeničnoj konstrukciji, upotrebi padeža i akcentuaciji reči. Rezultat lošeg jezičkog obrazovanja u školama je potpuno osakaćen jezik, ostavljen na milost i nemilost priučenim i svojeglavim lektorima. Neko bi rekao, zbrka u narodu, zbrka i u jeziku. Dovoljno o našoj nemarnosti i konstantnoj nebrizi o ovoj toliko važnoj temi, govori i činjenica da još nemamo akcenatski rečnik, a do skoro smo bili jedina nacija koja nije imala jednotomni rečnik.

            U pisanim medijima svakodnevno nailazimo na notorne greške, a na televiziji sve češće čujemo potpuno nakazne i našem govoru neadekvatne akcente. Takvih primera je sijaset, a najviše nam para uši kada spikeri nepravilno akcentuju reči kao što su Jugoslavija, Makedonija, televizija, ambasador i sl. Apsolutno je veštački i govoru Srba nesvojstveno akcentovati drugi slog kod ovakvih reči, umesto unutrašnji slog. Mediji ovakvim primerima dodatno stvaraju konfuziju u jeziku.

            Fascinantno je da čuveni Odbor za standardizaciju srpskog jezika još nema svoj sajt, već da od svog postojanja, dakle, deset godina unazad, odluke obznanjuje u pisanoj formi.

            Organizacije koje se tako žučno i ostrašćeno bore za ćirilicu, ne vide da je daleko veći problem u nas izražavanje i govor, a ne pismo kojim ćemo pisati. “Nedamo Kosovo“, otrcana poruka srpske desnice, je nepravilno napisana, bilo da je ćirilica, ili latinica u pitanju. Svako ima pravo da piše kojim pismom hoće, jer su oba pisma ravnopravna, tako da je borba za nekakvo “očuvanje“ ćirilice, potpuno uzaludna. Tu energiju i trud daleko više vredi iskoristiti u neke druge svrhe.

            Što se tiče borbe feministkinja za nazive zanimanja u ženskom rodu, kao i za njihovo odomaćivanje  jeziku, treba imati na umu da naš jezik nikako ne ide u korak sa socijalnim i društvenim zbivanjjima, pa iz toga proizilazi da je takva težnja žena potpuno opravdana. Ne pije vodu fraza da “nije u duhu srpskog jezika“ reći “pedakoškinja“ za osobu ženskog pola, umesto upotrebljavati naziv “pedagog“ za oba pola. Zanimanja kao što su: vaspitačica, učiteljica, kraljica, studetkinja, glumica itd, postoje odavno, i nikome nije to zasmetalo. Jezik treba da ide u korak s vremenom, a ne da ostane na nivou devetnaestog veka.

            Dok god se neko ozbiljno ne uhvati u koštac s ovim problemom, naš jezik će i dalje ličiti na “papazjaniju“, govoriće svako kako hoće, a pravila će i dalje biti zastarela i neadekvatna.

Dalibor Mergel

Urbanizacija do guše - fenomen br. 18

            Za početak, potrebna nam je jedna urbana definicija ovog pojma, a ona glasi: Urbanizacija je proces porasta gradskog stanovništva i preobražaj seoskih naselja u gradska, odnosno širenje gradskog načina zivota u ruralna područja. Nije ovo ni toliko urbana definicija koliko je jedina, koja je mogla da se pronađe... :)

            Ovde neće, naravno, biti reči o onoj posleratnoj urbanizaciji i industrijalizaciji u kojoj su seosko stanovništvo prutem terali sa sela u grad i sa njive u fabrike. I zbog koje su danas neka sela pusta i prepuštena ponekad samo nekolicini vremešnih seljaka. Ovde će biti reči o urbanizaciji koja dovodi do poboljšanja životnih uslova, onoj koja se obavlja u etapama, koje obuhvataju dodatne kilometre asfalta, gasifikaciju, kanalizaciju, planiranje i uređenje zelenih površina i sve ostalo što uz to ide. Proces urbanizacije je takođe dugotrajan, kada se s njim otpočne obično se ne prestaje dok se u potpunosti i ne završi. To vam je u ostalom slično preuređivanju kuće:  kupili ste nov nameštaj,  a onda shvatili da bi uz njega išao i nov radni sto, a kad je već sve to novo možda bi i parket mogao ponovo da se prelakira, a onda shvatite da i zidovi prilično vape za krečenjem... I tako, dok sve ne bude “cakum-pakum“. Ali dok ne dođe taj “cakum-pakum“ period bićete prilično umazani i prljavi... ;)

            Kako i mi želimo da budemo urbana sredina (mada niko ne može da porekne da već jesmo), što naravno zvuči savršeno i fenomenalno, sve dok ne padne kiša, mada i tada zvuči isto tako savršeno i fenomenalno, sve dok se možda ne ukaže potreba da krenete nekuda. E onda vam od silne urbanizacije padne mrak na oči. :) Shvatite da vam je kuća opkoljena brdom zemlje ili blata iza koga možete videti put, koji je prekriven finim slojem  iste smeše... Uzdate se u komšijin prelaz, ali vas obuzme jeza kad shvatite da je i kod njega situacija ista ili ako ste neki zloća obuzme vas zadovoljstvo zato što je i komšija kao i vi u blatu do guše... :)

            Ono što je najbitnije u tom momentu je: sačuvati prisebnost i ne paničiti, usled saznanja da će vam bezmalo biti potrebne minimum gumene čizme, a na nekim mestima i čamac i vesla... Ili samo još dublje gumene čizme. :) Ko drži do mode i modnih trendova mogao bi da odahne jer će i ove sezone biti popularne gumene čizme, doduše ne bilo koje, već one s cvetnim i svim ostalim zanimljivim dezenima. Ura!  ;) Ako tog jutra ne kasnite na posao, onda je najbolje natenane popiti kaficu uz aktivno planiranje kako doći do posla u koliko je god moguće urbanom izdanju - čitaj - pristojnom. Pod pristojnim izdanjem se naravno podrazumeva ono izdanje koje vas neće nagoniti na pomisao da sledeći put kada krećete od kuće ponesete krpu, dve četke i ostalo što bi vam bilo potrebno da se dovedete u malo pre pomenuto stanje... :)  Naravno, sve ovo ne morate preživljavati samo u slučajevima kada idete kolima, a pri tom ne spadate u osobe koje i tako mogu da se umažu i izblatnjave, a verujte, moguće je. ;)  Ili imate neku ludu sreću pa nemate blata.

            Možda je ipak bolje urbanizovati se leti, ali i to je diskutabilno jer se onda to fino blato pretvori u još finiju prašinu, koja pored postojećih čestica povećava koncentraciju i ostalih čestica u vazduhu. Tada zaista dolazi do punog izražaja ona rečenica po kojoj mi vidimo šta udišemo... ;)

            No, ipak teši činjenica da se približavamo onoj “cakum-pakum“ fazi u kojoj će nam ostati samo još da uživamo, a u međuvremenu, kao i uvek, snaći ćemo se već nekako... :)

Miroslava Kovačević

 Vrh strane