Intervju

RAZGOVOR S POVODOM: PETAR ANDREJIĆ

Nismo još opština, ali...

          Nedavno je na ulazu u Starčevo osvanula tabla s natpisom “Dobrodošli -  Opština Starčevo“. To je bio povod da razgovaramo s Petrom Andrejićem, odbornikom u gradskoj Skupštini i koordinatorom Radnog tela za analizu ispunjenosti uslova za formiranje gradskih opština.

Šta predstavlja postavljanje ove table?

            - Tabla sa ovakvim natpisom izraz je podrške ideji o decentralizaciji, ideji da pančevačka sela postanu opštine, ideji da se prestane s podaničkim mentalitetom koji predstavlja centralizacija kao sistem vrednosti. Drugim rečima, predstavlja želju da se svakodnevni komunalni problemi jedne zajednice koja broji 8000 građana rešavaju brže, efikasnije i na način na koji žitelji te zajednice smatraju da treba.

Ali, postoji otpor u delu pančevačke javnosti prema toj ideji.

            - Da, kod onih koji ne žele da podele vlast i kod onih koji hoće sve da imaju pod kontrolom. Skupština Srbije je, kada je izglasala da neke opštine, a među njima i Pančevo, postanu gradovi, poslala poruku: decentralizujte lokalnu vlast kroz formiranje gradskih opština. To jasno piše u Zakonu o lokalnoj samoupravi, gde stoji da gradovi mogu formirati gradske opštine.

Protivnici ove ideje kažu da će to koštati i da su ti troškovi bespotrebni?

            - To nije istina. Mi smo već dostigli visok stepen autonomije: mesne zajednice imaju svoje izabrane organe, imaju svoje izvršne organe, imaju javna komunalna preduzeća, svoje budžete, zaposlena lica koja se staraju o radu mesnih kancelarija i drugo... Međutim, to nije institucionalizovano, to jest - nigde ne piše da tako mora i treba da bude! To znači da neka nova gradska vlast može sve to jednim potezom da izbriše i da se sela vrate u vreme kada su bila u mraku, blatu i kada su tavorila bez ikakvih sredstava. A to nije bilo tako davno - svi se sećamo kako je to izgedalo pre samo desetak godina... Dakle, formiranje gradske opštine znači da se ono što je postignuto verifikuje, i da se u budućnosti nadograđuje. Ništa ne košta da se mesne zajednice odmah transformišu u gradske opštine.

Da li smatrate da Starčevci podržavaju ovu ideju?

            - Siguran sam u to da velika većina Starčevaca želi da naše mesto bude gradska opština. Mi se samostalno razvijamo već duže vreme i to ima odlične rezultate. Pogledajte kako izgleda taj razvoj u gradu u poslednjih desetak godina, pa uporedite... Imamo velike planove, koji će tek rezultirati izgradnjom obilaznice oko Beograda kada će Starčevo zbog svog geografskog položaja postati svojevrsni centar ovog regiona.

Pa, hoće li i kada biti doneta odluka o formiranju gradskih opština?

            - Učiniću sve što je u mojoj moći da takva odluka bude doneta na Skupštini grada Pančeva. To će se, pre ili kasnije, dogoditi, jer je Srbija danas najcentralizovanija zemlja u Evropi. Ako hoćemo u Evropsku Uniju, moraćemo da se pridržavamo i njihovih pravila, a ona nalažu visok stepen decentralizacije.

J. F.

SINIŠA KOJIĆ, ČLAN GRADSKOG VEĆA ZADUŽEN ZA SELA:

Uskraćeni zbog finansijske krize

- Već nekoliko puta sam pohvalio ideje Starčevaca, kao i tim koji upravlja selom. Ljudi koji rade u Mesnoj zajednici Starčevo su najbolji primer kako treba raditi, ne samo u seoskim sredinama nego i nekim ljudima u gradu.

            Za ovu godinu je najavljen restriktivni gradski budžet zbog finansijske i ekonomske krize. Koliko će to da utice na razvoj sela?

            - Sela ove godine nisu dobila sredstva koja su tražila jer smo svi svedoci situacije u kojoj se zatekla Srbija, a samim tim i Pančevo. Prošle godine su sela dobila 214 miliona dinara, a zbog teške finansijske krize ove godine su “zakinuta“ za osam miliona od te sume.

            Šta će zbog toga biti prioriteti ove godine?

            - To su kapitalne investicije, pre svega rekonstrukcija putne mreže. Počev od Banatskog Brestovca, pa do Kačareva, Dolova i Jabuke. Pored toga, Brestovac je akcenat stavio na izgradnju kapele i na uređenje centra sela. Omoljica će urediti svoj centar i park Ponjavice, a opremiće i svoje Javno komunalno preduzeće. U Starčevu će ove godine biti završena kanalizacija, zatim sledi izrada objekta za prečišćavanje otpadnih voda, a Starčevci mogu očekivati i novi vrtić, ako sve bude u redu sa sredstvima koja se očekuju iz Pokrajine. I u Starčevu će biti preuređen širi centar sela, a novčano će pomoći i školi, Domu kulture i sportskim klubovima. Ivanovo, kao najmanje selo, izgradiće kapelu, a trebalo bi da bude započeta i izgradnja ambulante. Novcem iz Pokrajine biće završen i most na ulazu u selo.

            A severna sela?

            - Banatsko Novo Selo je pored rekonstrukcije puteva deo para predvidelo za kopanje dva bunara pijaće vode. U tom selu bi do kraja godine kao i u Starčevu trebalo da bude završena kanalizacija. Dolovo se ove godine opredelilo za rekonstrukciju vodovodne mreže, za izgradnju jezera i igrališta u centru sela. U Kačarevu će biti izgrađena staza duž čitavog sela, a novac će utrošiti i na sanaciju vodovodne mreže kao i na izgradnju dve eko česme. Jabuka je deo para izdvojila za izgradnju platoa u centru sela, kao i za rekonstrukciju kišne kanalizacije. Biće izgrađena i dugo očekivana biciklistička staza od Jabuke do Pančeva. Glogonj će rekonstruisati vodovodnu i kišnu mrežu, a deo novca će otići na početak izgradnje kanalizacije.

            U budžetu nema novca za nastavak, ili u nekim selima završetak izgradnje kanalizacije. Zbog čega?

            - Na žalost Grad za to nema novca, ali mislim da će Pokrajina najverovatnije sve one investicije koje je započela u Pančevu i završiti. Ukoliko Pokrajina odobri novac, kanalizacija će početi da se radi u Omoljici, jer je to jedino selo gde njena gradnja nije započeta. Grad će, ako bude u mogućnosti i ako bude neophodno, intervenisati rebalansom budžeta.

            Zbog čega u Omoljici i Brestovcu nije započeta izgradnja kanalizacione mreže?

            - Zbog toga što Mesna zajednica nije završila projektnu dokumentaciju za izgradnju. Sada je taj projekat gotov i čeka se novac iz Pokrajine. Što se tiče Brestovca, njihova projektna dokumenatcija trebalo bi da bude gotova do maja, nakon čega ćemo pokušati da obezbedimo sredstva.

            Južna sela su već priključena na gradski vodovod. Postoji li mogućnost da se priključe i ostala sela?

            - Ocekujem da se na vodovod do kraja godine priključi Dolovo. Postoji više verzija kako na gradsku vodu priključiti i ostala sela. Prema prvoj bi se voda dovlačila do Kačareva, do stanice koja bi vodu zatim potiskivala ka Novom Selu, Jabuci i Glogonju. Drugi način je da mreža ide ka Novom Selu, pa da se krakovi razdvajaju ka ostalim severnim selima. To je samo stvar odluke ljudi iz JP-u “Direkcija“. U svakom slučaju nadam se da će to biti završeno za četiri godine.

            S druge strane severna sela su već godinama u prednosti po pitanju gasifikacije. Kada će gas dobiti ostali meštani?

            - Starčevo je rad na gasifikaciji uzelo u svoje ruke i nadam se da će to selo vrlo brzo dobiti taj energent. Sledi da se to desi i u Omoljici i Ivanovu...

            Već dugo kruže priče da neka sela dobijaju više novca. Da li je to tačno i ako jeste zbog čega?

            - Novac se izdvaja na osnovu broja stanovnika i broja zaposlenih u selu. Logično je da Starčevo sa osam hiljada stanovnika ima veće potrebe za ulaganjem, nego Ivanovo sa hiljadu ljudi. Ovde se čak radi i u sposobnosti ljudi koji čine savete mesnih zajednica. Ako meštani na izborima biraju ljude samo po stranačkim pripadnostima dolazimo ponekad u situaciju da imamo “stranačke ljude“ koji nisu zainteresovani za razvoj sela. Takva situacija je godinama bila sa Brestovcem. Poslednjih godina novac koji sela dobijaju iz gradskog budžeta su nedovoljna. S druge strane, sve ovo što radimo sada trebalo je da bude urađeno pre deset petnaest godina. Ako pogledamo, 40 odsto stanovništa našeg grada živi u selima, a sela su dobila samo mali delić gradskog budžeta koji je 3,8 milijardi dinara. Znači, skoro pola stanovništa troši oko 200 miliona dinara, a preostalih 60 odsto građana troši oko tri milijarde. To je izuzetno malo i jako vređa one koji žive na selu.

            Mislite da je još uvek zaoštren odnos između stanovnika sela i grada?

            - Mislim da se situacija malo promenila. Ranijih godina su gradski odbornici “na nož“ dočekali neke zahteve predstavnika sela. Kada sam ja bio odbornik, zastupao sam svoje selo. Pošto smo “do juče“ gazili u blatu, bili smo primorani da budemo malo agresivniji. Sada se mnogo toga uradilo, pa je situacija bolja.

            Kako ocenjujete ono što je do sada urađeno?

            - Ja sam zadovoljan. Svaki dinar koji je otišao mesnim zajednicama je adekvatno utrošen. Kada bi neko danas obišao bilo koje selo gde je poslednji put bio pre desetak godina, imao bi priliku da vidi da to nije ono isto selo. Evidentan je razvoj svih sela, pa čak i Ivanova. Ono što se radilo i što će biti urađeno daje primer ostalim selima u Vojvodini i Srbiji. 

Šta možete obećati Starčevcima?

            - Starčevcima nije potrebno neko posebno obećanje. Već nekoliko puta sam pohvalio ideje Starčevaca, kao i tim koji upravlja selom. Ljudi koji rade u Mesnoj zajednici  Starčevo su najbolji primer kako treba raditi, ne samo u seoskim sredinama, nego i nekim ljudima u gradu. Starčevo može biti prezadovoljno jer se u to selo “slilo“ mnogo novca. Iako je Starčevo selo, po infrastrukturi već sutra može biti gradska sredina. A ne samo to, imam podatke da samo Starčevo ima trend povećanja broja stanovništva, što praktično znači da je to selo i te kako poželjno za život i stanovanje. Čak i neki delovi Pančeva ne mogu se pohvaliti onim što ima Starčevo.                          

Ivana Vojnović

INTERVJU SA MILANOM ST. PROTIĆEM

Decentralizacija Srbije ništa ne boli

            Kreativni kulturni klub je 15. januara godine ugostio poznatog političara i istoričara dr. Milana st. Protića. Protić je skoro tri časa pričao pred solidno popunjenom salom KKK-a u Domu kulture o istorijatu trenutno najveće svetske sile, SAD. Neposredno pre nastupa dao je intervju i za naš list.

Kako ste se snašli kao ambasador u Americi?

            - U Americi sam dosta vremena proveo i pre nego što sam bio imenovan za ambasadora. Tamo sam i magistrirao, doktorirao i predavao više puta, tako da je meni ta sredina bila vrlo poznata. Pri tom sam baveći se opozicionom politikom, poznavao  dosta ljudi u Vašingtonu. Bila mi je poznata klima na koju sam naišao i nije mi bilo tako teško da se u njoj snađem. Vašington izgleda kao velika “džungla“ sa tako strahovitom koncentracijom vlasti. Tamo se pored Bele kuće, Kongresa, Pentagona, nalaze i Svetska banka i MMF i jedan od najuticajnijih svetskih listova, “Vašington post“. Dakle, to je fantastična koncentracija vlasti, uticaja i sile. Ja sam se u tome dosta dobro snalazio. Bilo je prilično naporno jer je ta ambasada pre mog dolaska bila dve godine zatvorena zbog prekida diplomatskih odnosa.

Kakvi su vaši utisci sa pozicije gradonačelnika Beograda?

            - To sam prihvatio zato što je bilo neophodno da se već u noći između 5. i 6. oktobra legalizuje to što smo uradili toga dana i doneta je odluka u okviru DOS-a da je neophodno da se izabere neki zvanični predstavnik nove vlasti sa punim legitimitetom. Ta sednica odžana je nešto pre ponoći, dakle, još 5. oktobra. Na toj, gotovo revolucionarnoj sednici, sa koje nikada nije sačinjen zapisnik i koja je izvedena u potpuno vanrednim okolnostima, ja sam izabran. Svoju ulogu sam tako i doživljavao. Ne kao čoveka koji je redovnim putem došao na čelo Beograda, nego kao čoveka koji je izraz težnji naroda da se Miloševićev režim smeni i koji je trebalo da simbolizuje tu pobedu. Mnoge moje ideje u to vreme nisu naišle na razumevanje, a vidim sada gradonačelnik Đilas, neke od tih ideja posle osam godina ponovo pominje i to me veoma hrabri. U mom slučaju se ostvarila ona stara izreka da niko ne može da bude prorok u svome selu, pa tako ni ja u Beogradu. Teško je da jedan Beograđanin, koji se rodio i živi na sto metara od skupštine grada, može da se dobro snađe na čelu grada koji najviše voli i čiji je deo čitavog svog života.

Da li ste pomalo razočarani razvojem situacije nakon 5. oktobra?

            - Prošlo je vreme razočaranja. Jedno vreme sam bio više nego razočaran. I ogorčen i izneveren i ljut na samoga sebe. Kao posledica tog mog raspoloženja napisao sam dve knjige o svemu što sam doživeo i što sam znao. Jednim delom da bi ljudi saznali ono što sam ja znao, a drugim delom da to sve što sam nosio u sebi iznesem na hartiju, računajući da će mi biti lakše. Prva knjiga pod naslovom “Izneverena revolucija“ objavljena je 2005. godine a druga “Lica i naličja“ godinu dana kasnije. Već ti naslovi govore o mom odnosu prema onome što je usledilo posle 5. oktobra. Sada, kada je prošlo više od osam godina, jasno mi je da mi nismo imali svest, a verovatno ni moć, da uradimo ono što sam ja mislio da je bilo neophodno da se učini u Srbiji da bi se ona preokrenula iz temelja i krenula brzim korakom u pravcu koji sam ja mislio da je jedini ispravan. 

Kakve si trenutne perspektive Srbije?

            - Promene će u Srbiji dolaziti vrlo sporo. Kao kompromis između poraženih i pobednika 5. oktobra. Očigledno  je da to nije bila prava revolucija. To je bio jedan trenutak slabosti režima i snage i ogorčenja naroda. Pred nama i danas stoje otvorena pitanja koja smo nasledili još iz Miloševićevog vremena i koja do danas nismo rešili. Pitanje Kosova, haškog tribunala, organizovanog kriminala, ekonomije. Sve su to problemi nasleđeni još od njega. Mi smo možda na to još nešto dodali, ali teško da smo nešto od toga rešili na dugotrajan način. Zbog toga mislim da su ovih osam godina u dobroj meri potrošene uludo, sa vrlo skupom cenom. Na prvom mestu ta strašna pogibija Zorana Đinđića. Ne samo zbog toga što je on bio vođa 5. oktobra i moj prijatelj, nego zbog toga što sama činjenica da u jednoj zemlji premijer može da se ubije na tako strašan način a da to bude prihvaćeno gotovo kao normalno je zabrinjavajuće. Tako da sve to što se događalo. I Vlade koje su formirane, i njihove ideje, i namere, i uspesi i neuspesi, sve je to u vrlo skromnim granicama.

Šta mislite o ideji “Starčevo opština “?

            - Ja sam se sad bavio pisanjem novog političkog programa Demohrišćanske stranke Srbije i jedno od pitanja kojim sam se bavio je pitanje decentralizacije Srbije. Moj načelni stav, a i stav DHSS-a u tom novom programu je da koja god sredina želi da stvori Opštinu i da preuzme odgovornost na sebe, niko nema ni prava ni osnova da se tome suprotstavi. Ideja moderne demokratije je u tome da građani preuzimaju odgovornost sami. Preuzimanjem odgovornosti, oni naravno stiču i određena prava. Ako građani to žele, onda nema te vlasti, ni te sile, koja bi smela da ih u tome sprečava. Prema tome, ostaje na građanima Starčeva da odluče da li su spremni da svu odgovornost koju podrazumeva opštinska uprava preuzmu na sebe. Ako oni to odluče, onda to gradski oci trebaju samo primiti k znanju. I za Starčevo i za bilo koju drugu sredinu u Srbiji, jer ljudi najbolje znaju šta su njihovi interesi. Niko u Beogradu ili Pančevu ne može bolje od vas znati šta su vaši interesi. Onako kako vi ovde budete odlučili, tako treba i da bude.

Šta mislite o autonomiji Vojvodine?

            - Isto što mislim za Starčevo, mislim i za pokrajinu Vojvodinu. Ja sam protiv toga da se Ustavom Srbije to pitanje rešava. Ja sam za to da građani Vojvodine odluče o tome koji nivo autonomije žele. I onako kako to većina gradana Vojvodine bude odlučila, tako treba i da bude. A ne da se neki političari ili organi vlasti, makar to bila i Skupština, pitaju o tome kako će, i kolika prava ili obim prava i nadležnosti imati pojedina sredina. To je “demokratija odozgo“. Dok je moderna demokratija, demokratija “odozdo“. U njoj građanin sam bira, ne samo nivo prava, nego i obim prava koja želi da ostvaruje. Opština ili Pokrajina može da ima viši ili niži nivo samostalnosti, a ustavi i statuti služe samo za to da popišu sve mogućnosti koje postoje. Znači treba ponuditi građanima što širu lepezu tih prava. Građani treba da na osnovu te ponude izaberu koliki nivo samostalnosti mogu da imaju. Kad centralna vlast odlučuje to nikad nije dobro za građane jer onaj koji sedi u Beogradu često ne zna ni šta je dobro za Beograd, a ne za Starčevo, Boljevac, Sentu ili na primer Šabac... Meni je uzor španski ustav, jer on najnoviji ustav jedne zemlje u EU, donet 1979. On je trebao da bude model za Srbiju. To je Ustav koji je mnogo više povelja o pravima nego što propisuje šta ko sme i ne sme da radi.

Da li biste nam ispričali neku anegdotu iz vašeg političkog života?

            - Ispričaću vam jednu koja je na granici vulgarnosti, ali nije vulgarna. Pre nekoliko godina je u domu JNA u Beogradu bio organizovan jedan veliki skup srpske dijaspore. Na njemu su došli ljudi iz celog sveta, a među zvanicama su došli patrijarh Pavle i tadašnji načelnik generalštaba Branko Krga, a pored njih i mnoge druge poznate ličnosti, vladike i generali. Ja sam sedeo u prvom redu, između patrijarha Pavla i generala Krge. Ljudi iz dijaspore su se obraćali redom skupu, dok za govornicom nije došao jedan mladić, rođen u Australiji. Pošto nije znao baš najbolje srpski on pozdravi prisutne sve najlepše i na kraju kaže: “- A posebno bih hteo da pozdravim gospodina Milana Protića, jer je on poznat po tome što nema dlake na jajetu“. Ja sam sedeći između Patrijarha i Krge želeo da puknem od smeha, dok su njih dvoje toliko bili ozbiljni da mi je to bilo još smešnije i neprijatnije. 

Predrag Stanković

VLADIMIR TASIĆ I NIKOLA SAVIĆ, KOŠARKAŠKE SUDIJE

Važno je da se Borac probudio

            Vladimir Tasić je rođen 1989. godine u Pančevu. Posle završene Osnovne škole u Starčevu upisuje Ekonomsku školu koju uspešno završava. U želji za daljim napredovanjem upisuje Fakultet bezbednosti. Vladimir je od malena zavoleo košarku ali usled zdravstvenih problema bio je primoran da prekine sa treninzima. Upornost i ljubav prema ovom sportu su pobedili zdravstvene mogućnosti pa je naš sagovornik odlučio da položi kurs za košarkaškog sudiju i nastavi karijeru na parketu između dva koša. Želja mu je da završi fakultet i  da postigne što veći maksimum kao košarkaški arbitar. Nikola Savić je rođen 1990. godine i takođe ide u Ekonomsku školu. Pod uticajem prijatelja Vladimira i interesovanjem za sport, završava kurs za košarkaškog sudiju. Nikolini planovi za budućnost su  da napreduje u svetu sporta kao sudija, da upiše DIF i uspešno ga završi, postane profesor ali i želi da se bavi pevanjem,  jer muzika je takođe grana njegovog interesovanja.

            Zašto ste od toliko sportova izabrali baš košarku?

            Vladimir: - Moj otac Miodrag  je igrao košarku za starčevački “Borac“, čak u prvoj srpskoj ligi. Pored njega sam zavoleo košarku. Negde po završetku osnovne škole pokazalo se da iz zdravsvenih razloga ne mogu da nastavim aktivno da treniram košarku. Odlučio sam da na najbezbolniji način ostanem u svetu sporta i odazovem se pozivu košarkaškog sudije.

            Nikola: - Ja sam takođe počeo svoje prve košarkaške korake još u osnovnoj školi. Sa polaskom u viši nivo školovanja, prestao sam sa treninzima, ali na Vladimirovu inicijativu i sopstvenu želju, odlučio sam da pohađam kurs košarkaškog sudije.

            Kako izgleda i da li je lako postati košarkaški sudija?

            Vladimir: - U pitanju je tromesečni kurs koji se polaže u Pančevu u Okružnom savezu. Polaže se trideset pitanja a sa pet se “pada“. Meni lično nije bilo teško, iz razloga što me košarka interesuje, ali neko koga sport nikada nije interesovao sigurno da bi mu bilo teško.

            Nikola: - Po završetku kursa nove sudije dobijaju suđenja na školskim takmičenjima i žensku košarkašku ligu. Konferencija je velika a samim tim i konkurencija, tako da u oba pogleda samo najbolji napreduju.

            Na kom nivou je košarka u Srbiji kada su u pitanju najniži rangovi?

            Vladimir: - Biću grub ali reći ću da je na jako lošem nivou. Jedina lepa stvar je što se deca bave sportom i što je veliku ulogu preuzeo kvantitet a ne kvalitet. Konkurencija je jako velka, a kvalitet je jako slab. Ne znam šta je razlog tome, ali Nikola i ja to možemo videti na licu mesta.

            Nikola: - S ciljem da se unapredi kvalitet košarke kod najmlađih, uvedena su nova sudijska pravila. Recimo, napad za pionirski uzrast ne traje više dvdeset četiri sekunde, nego 35; igrač ne sme da caka loptu duže od pet sekundi; deca više ne smeju da igraju “blokove“ i neprave organizovane akcije... Igra se čisto školski i na kontra-napad.

            Vaši utisci sa terena, i da li vi,  kao sudije, trpite pritisak od strane publike i protivničkih ekipa?

            Vladimir: - Ja iza sebe imam preko dvesta suđenih utakmica, tako da da sam oguglao na sve vrste pritisaka. Naravno, da sam još uvek početnik i da ne mogu svaku situaciju da vidim očima sudije,  ali mislim da se svakom suđenom utakmicom nadograđujem. Ako je neka ekipa stvarno dominantna nad drugom, onda se neki pritisak ni ne oseti, osim dobacivanja publike. Dešava se da i treneri dobace ali postoje predviđene mere kazne i za takve situacije. Nije cilj kazniti po svaku cenu i napraviti “cirkus“ na terenu.

            Nikola: - Moja prva suđena utakmica je za mene bila prava katastrofa! Od preterane trema sam imao par kikseva, ali na sreću, mladi sudija uvek dobije iskusnijeg kolegu koji može da izgladi situaciju. Čak i ako se presudi očigledan prekršaj, od strane publike se mogu pretrpeti vređanja i dobacivanja. Najbitnije je proceniti situaciju i truditi se da nijedna strana ne bude oštećena na račun pogrešne presude.

            Na kom je nivou starčevačka košarka danas?

            Vladimir: - Drago mi je što je se košarkaški klub “Borac“ ponovo probudio i počeo sa radom. To je dobro za generacije koje dolaze. Činjenica je da je starčevački košarkaški klub izveo dosta generacija kvalitetnih igrača koji su bili naši uzori. Moj otac je tu započeo karijeru, ja je nastavljam na neki drugi način.

            Nikola: - Danas postoje dva košarkaška kluba u Starčevu to su KK “Borac“ i KK “Roling“. Ja sam započeo karijeru u “Borcu“, ali sam se kasnije po gašenju matičnog kluba prebacio u “Roling“ koji je trajao pet-šest sezona i prekinuo sa takmičenjima. Bitno je da je “Borac“ naš brend za koji se treba boriti.

            Vaši planovi za budućnost?

            Vladimir: - Da završim fakultet koji sam započeo. Mlad sam sudija i želja mi je da napredujem. Znam da mi je teško da dostignem suđenja na evropskom nivou ali je i to dostižno. Postoji nekoliko sudija iz Srbije koji na evropskim takmičenjima dobro predstavljaju našu zemlju. Sve reči hvale za Predraga Terzića i Marka Jovanovića uz čiju podršku i dobre savete Nikola i ja napredujemo kao sudije.

            Nikola: - Moji planovi su da završim srednje obrazovanje i po upisu DIF-a završim karijeru školovanja i postanem profesor. Pored sporta moja pasija je muzika, u budućnosti vidim sebe kao pevača pa možda mi to jednoga dana postane profesija...

Goran Milošević

PERA LEKSOVIĆ, PENZIONER

Uvek aktivan

On je prepoznatljiv kao dobar čovek i drug, kao veoma društveno aktivan, ali ponajviše kao sigurna šoferska ruka koja nikada nije zadrhtala i, na bilo koji način, ugrozila život i sigurnost svojih klijenata. Na osnovu ovoga može se zaključiti da je ekskluzivni gost popularne rubrike najstarijeg seoskog glasila niko drugi nego - Pera Leksović, blagajnik starčevačke podružnice Saveza invalida rada i bivši, dugogodišnji vozač Autobuskog transportnog preduzeća Pančevo.

            Pera Leksović, rođen je u Starčevu, 11. aprila 1949. godine od majke Mande i oca Stanka, pored starijih sestara Tine i Marije. Oženjen je Momirkom već pune 33 godine, s kojom je na put izveo i ćerke - Željku i Jasnu. Radio kao vozač u starčevačkom PIK-u (od 1966.), u pančevačkim firmama Mlekari, Plinari i ATP-u. U ovoj poslednjoj se zadržao 25 godina, sve do 2003. godine, kada je otišao u zasluženu penziju. Bio je svojevremeno aktivan u omladinskoj organizaciji, a od 2007. godine je blagajnik Saveza invalida rada.

            Kako je odrastao mali Pera?

            - Odrastao sam u ulici Ive Lole Ribara. Mi, deca, najčešće smo se igrali u ritu, gde smo na bregu pravili tunele, zatim - fudbal, kauboja i indijanaca... Ja sam uvek bio kauboj, a drugar iz komšiluka Stana Paja indijanac, pa me je tako jednom pogodio strelom od trske i ostavio pečat na vratu. Tu su i kupanje na Ponjavici ili u tzv. bunarima kod Luja ispod brega. Zimi sličuganje na maloj Ponjavici... Pored Paje tu je i ostatak društva - Iva Pavlović, Petar Šušak, Nikola Lapić, Nikola i Tomica Blazović, Steva i Marko Petrović...

            Mama je bila poslužitelj u Školi, tata u radio “zadruzi“, sestre su se već udale, pa sam morao da odlazim s mamom na psoao da joj pomažem što je za mene bila velika atrakcija. Pomerao sam neke teške klupe, donosio vodu...

            Bio sam pomalo nestašo dete, ali u granicama prihvatljivog. Jednom mi je uginuo dragi ljubimac, jedan simpatičan pas, pa mi je u nameri da ga sahranim, pomagao drugar Zoran Dražić. Deca, ko deca -otimali smo se oko ašova koji se okliznuo, pa me je nehotice udario i ostavio ožiljak za ceo život.

            Za razliku od današnje dece bili smo zadovoljni malim stvarima. Na primer, prve dugačke pantalone dobio sam kada sam krenuo u školu. Pre toga sam nosio samo kratke špilhozne i debele čarape...

            Škola...

            - U prvi razred sam krenuo 1957. godine kod učitelja Bate Polaka, koji je veoma voleo slikanje i često nam pokazivao tehnološke novitete, kao što je indikator. On nam je u želji da pokaže moć struje dao da što duže držimo, što je majka saznala, pa me je, misleći da je to opasno, izbatinala na sred časa. To mi nije bio jedini put, jer su me obično devojčice tužakale mami zbog nestašluka, što završavalo sa modricama. Od petog razreda mi je Nedeljko Navala bio razredni, jer je tada počeo da se, umesto nemačkog, uči ruski. Za dobrog učenika bio dobar, a one lošije je mahom samo ćuškao iza potiljka. Zanimljiv je bio i Gile Petrović, nastavnik srpskog, s kojim smo se jednom posvađali, pa je Ljuba Matijašević, u ime odeljenja, doneo buket cveća od boliglave, kamilice..., na šta je ekcentrični nastavnik reagovao sa oduševljenjem. Kasnije kada je od kolega saznao za podvalu, vratio se i besan izgovorio svoju omiljenu uzrečicu - “za milimetar, vraćam kilometar“.

            Srednja škola, izlasci...

            Upisao sam Školu učenika u poljoprivredi i kao stipendista PIK-a dobio pravo boravišta u internatu. Posle dve godine postao sam kvalifikovani traktorista. Odmah nakon toga 1966. godine počeo sam da radim u našem PIK-u.

            U to vreme sam počeo i da izlazim. Bile su aktuelne igranke u današnjem “Platou“. Postao sam i član predsedništva omladinske organizacije, a kruna naših aktivnosti je formiranje, početkom sedamdesetih, prvog disko-kluba u okruženju, pod nazivom “Hej, Džo!“. To je bilo stecište kreativaca, rokenrola i dobrih vibracija. Najagilniji, pored moje malenkosti, bili su Paja Rajković, Franja Vlašić, Nikola Poljak, Beli Bogut, Boba Tomić, Ranko Matičić, Vinko i Miša Paulić, Dragoljub Obradović - Janko, Draško Crnogorac, Čmira, Nikola Pavlović, kao predsednik organizacije... To je potrajalo svega nekih godinu dana, što zbog vršenja pritisaka od strane aktuelnih vlasti za koje to bile previše avangardno, što zbog same nesloge članova.

            Pored toga, sastajalište je bila ograda na mestu današnje pošte i kod poslastičarnice “Malajac“. A, uz igranke glavni je bio bioskop. U posebnom “sećanju“ mi je ostao “Love story“, kada sam na kraju filma čak zaspao. Celo društvo mi je namerno uteklo da bi me spremačica jedva probudila, a oni virili sa strane i umirali od smeha.

            Kasnije sam kupio fijata tristaća, pa smo išli u okolna sela na igranke i druge provode...

            Porodica...

            - Buduću suprugu Momirku sam upoznao kod pomenutog “Malajca“, a vezu smo ozvaničili na mojoj rođendanskoj žurci, uz jednu moju malenu laž - da imam četiri godina manje. To mi je oprošteno, pa smo se već u decembru venčali. Godinu dana kasnije rodila se Željka, a posle četiri godine i Jasna. Kuću smo počeli 1983. godine u kojoj i dan-danas srećno živimo...

            Posao...

            - Posle dve i po godine rada u u starčevačkom PIK-u otišao sam u Mlekaru, pa u “Gaj“, Plinaru, da bi se skrasio u ATP-u, kao vozač autobusa. Od toga trinaest godina sam vozio liniju Pančevo - Beograd. Bilo je tu svega - i lepog i ružnog, ali nikada kobnog. Što je najbitnije nikad nisam imao nijedan incident, sudar...

            Aktivnosti...

            - Pošto sam 1994. godine imao infarkt, stekao sam “uslov“ da postanem predsednik aktiva invalida rada u firmi, ali sam ostao da radim do kraja regularnog radnog veka. Po odlasku u penziju sam, posle nekoliko godina pauze, postao sam aktivan u lokalnom Saveza invalida rada i to kao blagajnik. Smatram da kao udruženje relativno dobro radimo, ali, iako dobijamo solidnu pomoć od Saveta Mesne zajednice, ne bi nam škodilo i malo više sredstava zbog velikih potreba, jer to je jedino mesto u selu za okupljanje starijih ljudi. Ali, sve u svemu - imamo dobar odnos sa lokalnim vlastima. Za pohvalu su “Dani druženja“ i to kada se kod nas priređuju turniri u šahu, dominama, jambu...

            Starčevo danas...

            - Sviđa mi se sve što je urađeno u Starčevu u poslednje vreme i jesam za napredak sela kroz kanalizaciju, gasifikaciju, izgradnju tribina... Malo zameram pojedinim izvođačima na aljkavosti. Takođe, apleujem na same građane da se više usresrede na očuvanje svoje okoline i da se ispred kuće manje gaji razno povrće, detelina...

            Na kraju Pera, kao i uvek dobronamerno, poručuje građanima Starčeva:

            - Poručujem mladima da respektuju ono što su stariji stvorili i to, ne samo sačuvaju, nego i u budućnosti značajno unaprede.

Jordan Filipović

 Vrh strane