Intervju

VESNA MARTINOVIĆ, GRADONAČELNICA GRADA PANČEVA

Podržavam formiranje gradskih opština

Decentralizacija je dobra za građane jer će imati državnu vlast bližu sebi. U pripremi je četvorogodišnji plan kapitalnih ulaganja u Grad. Gradska uprava mora da bude efikasna i u službi građana

Gradonačelnica Vesna Martinović u razgovoru sa našom novinarkom

            Na nastavku konstitutivne sednice, koja je održana 10. jula 2008. godine, voljom većine odbornika, izabrani ste za gradonačelnicu grada Pančeva.

            - Da, na toj istoj sednici izabran je i zamenik gradonačelnika, kao i članovi Gradskog veća. Tom prilikom je došla do izražaja, želja svih nas, bez obzira na stranačke razlike, da zajedno učinimo veliki napor da Pančevo bude lepo i pristojno mesto, na koje ćemo se svi ponositi.

            Kako biste okarakterisali vaš rad i rad Gradskog veća za ovo kratko vreme?

            - Naš zajednički rad karakteriše dobra saradnja, mnogo lepih i korisnih ideja vezanih za razvoj Pančeva. Kad kažem Pančevo, ne mislim samo na uže gradsko jezgro, mislim i na naseljena mesta. Radimo na tome da se život u Pančevu maksimalno upristoji, da elementarne potrebe grđana, prevashodno mislim na komunalnu infrastrukturu, pa i sve ono što predstavlja neku vrstu nadgradnje postanu standard, da to ne bude nešto što je ne moguće ostvariti, već da bude nešto što se podrazumeva.

            Šta konkretno radite u cilju ostvarivanja navedenog?

            - Pri kraju je izrada plana kapitalnoh ulaganja za naredne 4 godine, što zapravo, predstavlja mandatni period ovog saziva. Tu ćemo izdvojiti sve ono što smatramo bitnim da se, u naredne četiri godine, na teritoriji celog grada, uradi. Drugo pitanje je vezano za investicije, na tome se vrlo aktivno radi. Parcele, koje su obuhvaćene zonama, treba da se komunalno opreme, da se regulišu imovinsko-pravni odnosi za neke problematične parcele. Tada ćemo moći mnogo više da ponudimo investitorima, raspoloženim za ulaganje u naš grad.

            Šta ste zacrtali da treba da uradite, kako biste smatrali vaš mandat uspešnim?

            - Smatraću da sam uspešno obavila posao gradonačelnice u mandatnom roku ukoliko Gradska uprava postane istinski, a ne formalni servis građana. Da građani ovde dolaze i da Uprava postoji zbog njih, a ne obrnuto. Da građani koji dolaze u Gradsku upravu, odmah završe ono zbog čega su došli, a ne da to traje godinama. To je broj jedan, istinski prioritet. Gradska uprava i gradska administracija su oličenje lokalne vlasti, ukoliko ne funkcionišu, znači da nešto nije u redu sa lokalnom vlasti. Druga stvar jeste komunalno opremanje grada Pančeva, mislim i na naseljena mesta. Da uže gradsko jezgro i sva naseljena mesta imaju vodu, kanalizaciju, asfaltirane i pristojno uređene ulice, trotoare, uređene zelene površine. Toliko za početak. I treće, smatraću da sam uspešno obavljala posao gradonačelnice ako se pitanje životne sredine bar jednim delom reši, ali ne tako što ćemo zatvoriti fabrike. Treba da se ulože maksimalni napori da se nađe model, koji će fabrikama omogućiti da nesmetano rade, a da se, sa druge strane, pitanje ugrožavanja životne sredine u Pančevu više nikad ne postavlja kao tema “broj jedan“. Ovo su tri ključne stvari. Naravno da ću se baviti i svim ostalim problemima grada Pančeva. Radiću na tome da se smanji stopa nezaposlenosti, da se poveća nivo pružanja komunalnih usluga, da javno-komunalna preduzeća postanu tržišno orjentisana, a ne da budu zavisnici o lokalnom budžetu.

            Osvrnula bih se na Vaš “broj 1“, recite nam nešto više o planu da Gradska uprava bolje servisira građane?

            - Jedna od važnih stvari, koju radimo, i koju očekujem da završimo do kraja ove godine, jeste puštanje u rad uslužnog centra u okviru Gradske uprave, koji podrazumeva pojednostavljivanje i ubrzanje procedure za ostvarivanje osnovnih prava građana, kada je u pitanju Gradska uprava. Cilj je da sve službe funkcionišu dobro i brzo, a naročito služba za izdavanje građevinskih dozvola. Ta procedura jako dugo traje, jednim delom iz objektivnih razloga, zbog česte promene propisa koji regulišu tu materiju, ali velikim delom zbog nedovoljnog broja angažovanih ljudi na obradi predmeta. Ideja uslužnog servisa je da građani ne moraju da jure službenike, da idu od kancelarije do kancelarije, od ustanove do ustanove ne bi li obezbedili svu neophodnu dokumentaciju. Službenici koji će raditi u uslužnom servisu imaće obavezu da informišu građane koja dokumentacija im je potrebna da bi ostvarili svoja prava, ali i da im pomognu da do te dokumentacije dođu. Nekada je mnogo jednostavnije da gradska administracija potražuje dokumentaciju od ustanova, kao što je “Direkcija“, Urbanizam ili Katastar. Ideja je da Gradska uprava uradi sve što je moguće ne bi li svima koji su zainteresovani, na primer, za građenje, omogućila da što pre dođu do neophodnih dozvola. Zakonski rok za postupanje po takvim predmetima je 30 dana, u nekim ekstra komplikovanim slučajevima, taj rok se može produžiti na još 30 dan, znači ukupno 60. Mi imamo nerešene predmete iz 2003. godine.

            U kom pravcu vidite razvoj naseljenih mesta?

            - Zastupam tezu potpune decentralizacije. Istinski se zalažem za princip da ljudi treba sami o sebi i svojim problemima da odlučuju. Niko ne može bolje od stanovnika u naseljenim mestima da zna koji su njihovi problemi, kako ih rešavati. Grad treba da im bude partner u rešavanju problema, nikako neko ko će govoriti šta je za stanovnike naseljenih mesta najbolje. Možda ne postoji opravdanost da svako naseljeno mesto bude gradska opština, ali se zaista zalažem za spuštanje nadležnosti grada na gradske opštine.

            Ko će odlučivati o tome hoće li biti gradskih opština i na koji način će one biti organizovane, da li su propisane smernice za tu vrstu organizovanja, kako teritorijalnog, tako i administrativnog?

            - Nacrtom Statuta grada, predviđeno je formiranje skupštinskog radnog tela, koje će napraviti stručnu analizu da li i gde, sa kojim organima, sa kojim nadležnostima, sa kojim izvorima finansiranja treba formirati gradske opštine. Ja mislim da treba, ali to je moje uverenje kao običnog građanina. Ta pitanja, koja nisu baš jednostavna, prepustila bih radnom telu da na njih odgovori. To nije pitanje samo teritorije, otvara se niz vrlo značajnih pitanja. Nije stvar dati nadležnost pro-forme, a da suštinski građani ne osete boljitak i korist od toga. Mislim da to može dobro i kvalitetno da se odradi.

            Kakva bi bila vaša poruka Starčevcima?

            - Starčevci mogu da računaju na moju podršku, imaju moj glas za formiranje opštine. Dajem svu podršku nastojanjima Starčevaca, naročito ličnom angažovanju predstavnika Saveta mesne zajednice, koji se zalažu za to da Starčevo dobije status gradske opštine. Starčevo se izdvaja u odnosu na sva ostala naseljena mesta i u pogledu komunalne opremljenosti, nema neasfaltiranih ulica, uskoro će se priključiti kanlaizacija, nema kuće koja nema telefon i slično. Kad sam bila u Starčevu na slavi rekla sam, i ovom prilikom ponavljam, da ću tražiti savete od Starčevaca kako mi da sredimo grad.

Daniela Maksimović

DEJAN KOSTIĆ, ZALJUBLJENIK U UMETNOST

Sjaj starih majstora

            Dejan Kostić je rođen 1970. godine. Osnovnu školu je završio u Starčevu, a srednju stručnu spremu stekao je u Pančevu. Još kao vrlo mlad, pokazivao je sklonost ka muzici, što se kroz mukotrpan rad i vežbu isplatilo jer je muzika u Dejanovom životu jedan od bitnih faktora porodične egzistencije. Kaže da je harmoniku, nekada vodeći instrument, zamenila elektronika i da je danas bitnije poznavati informatiku nego akorde i note jer jedan aranžer može zameniti ceo orkestar. Poznata je i njegova sklonost ka umetnosti i stilskom nameštaju. Ona ga je navela na razmišljanje o sigurnijoj budućnosti; ljubav prema istoriji, izučavanje, sati rada, saveti starih majstora, potraga za novim i što starijim komadima stilskog nameštaja, doveli su ga do zvanja majstora restauratora stilskog nameštaja.

            Recite nam za početak nešto iz perioda bavljenja muzikom?

            - Muzikom se i danas bavim, vrlo sam muzički aktivan u orkestru sa kojim godinama sarađujem. Kao klinac u periodu osnovnog obrazovanja sam pohađao muzičku školu i časove kod poznatih srpskih harmonikaša. Sa 17 godina počeo sam da profesionalno sviram harmoniku i da zarađujem. Kroz period odrastanja su se menjali orkestri, dosta toga se i u muzici promenilo od tad.

            Šta je to što se u muzici promenilo?

            - Prva bitna promena je ta što danas klinci sa malim poznavanjem informatike i vrlo malo truda na jednom aranžeru zamene ceo orkestar. Čovek da bi bio virtuoz na instrumentu mora da provede sate i sate vežbanja. Poslodavcu je ekonomski isplativija ta varijanta, pa zbog toga situacija jeste takva kakva je. Harmonika je izgubila ulogu solo instrumenta u orkestru. Ne žalim se, za mene uvek ima posla ali opšta muzička scena u zemlji je takva.

            Sarađivali ste sa poznatim imenima sa srpske estrade?

            - Najpre sam u vojsci upoznao Zorana Naletića, gitaristu poznate novosadske rok grupe “Griva“ i “Laboratorija zvuka“, sa kojim sam po odsluženju vojnog roka napravio orkestar sa kojim smo imali angažmane na crnogorskom promorju. Zoran je u to vreme već sarađivao sa Mirom Škorić i Zoricom Marković, tako da smo u tom sastavu imali zaista puno nastupa.

            Pored muzike veliko interesovanje imate za stari nameštaj i umetnost?

            - Bavim se restauracijom starog stilskog nameštaja. Od malena sam zavoleo istoriju i umetnost, tako sam vremenom kupovao neke komade nameštaja i vraćao im stari sjaj. Da bi ste se bavili restauracijom starog stilskog nameštaja potrebno je jako puno znanja prepoznavanje stilova, poznavanje detalja... Veliku pomoć u ovom poslu su mi preneli Era i Marija Putić koji su ujedno moji mentori u ovom zanatu. Sam ne bi ništa postigao. Zamislite da vam neko donese nameštaj u vrednosti od petnaestak hiljada evra a vi nešto zabrljate!

            U čemu ljudi greše kod održavanja starog nameštaja?

            - Veliku grešku prave što ugrađuju ivericu i plastiku u svoje domove. Kvalitetan nameštaj od punog drveta bacaju, ili ga koriste kao police za alat u garažama. Ogromna je greška što ljudi takav nameštaj ofarbaju masnom farbom. Ako već nešto žele da urade, onda neka takav nameštaj dobro natrljaju lanenim uljem, iznenadiće se kada budu videli promenu. Na jednom drvenom stolu politura je rađena sa smesom koja se zove šerak, na takve stolove se ne sme stavljati čašica rakije, na tom mestu sto će pobeleti jer je šerak smesa koja se rastvara u alkoholu i nanosi se na površinu daske stola...

            Kako izgleda prcedura restauracije jednog komada stilskog nameštaja?

            - Svaki komad nameštaja ima neku svoju priču. Zavisi kojim je stilom rađen. Najpre napravim potpuno isti detalj ako nedostaje na komadu koji radim. Zatim nameštaj operem rastvorom kaustične sode i vode onda nanosim laneno ulje ili šerak ako je potrebno. Sve to zvuči jednostavno ali potrebni su dani trljanja da bi se došlo do faze kao kad je nameštaj bio proizveden. Sve se radi po recepturi starih majstora: ne koristi se struja za obradu, nitro farbe, lesoli, farbanje kompresorom... Sve se radi ručno.

            Kolika je vrednost takvog nameštaja?

            - U Srbiji se ne trguje sa nekim ekstra skupim nameštajem, onaj ko ima tako nešto neće ga prodati. Uglavnom se trguje nameštajem do pet hiljada evra. Za trgovinu je potrebno puno novca zato se bavim restauracijom ma da ni ona nije tako jeftina. Moram priznati da se može dobro zaraditi. U Starčevu sam,  recimo, slučajno naleteo na bidermajer rađen ald doich stilom, koji je nastao oko 1820. godine u Nemačkoj. Na našim prostorima je najzastupljeniji. Veliku vrednost ima stil “Luj petnaesti“. U stvari, svaki stari nameštaj je vredan na svoj način samo ga treba redovno održavati, u svakom starom komadu nameštaja je ucrtan jedan detalj istorije i svakom ko iole voli umetnost krasiće jedan deo životnog prostora.

Goran Milošević

Vlatko Mihajlović, Starčevac

Lokalpatriota do kraja

            Malo je pravih Starčevaca koji su se trbuhom za kruhom “odmetnuli“ u gastrabajtersku hajdučiju, a da su se na pravi način odužili otadžbini, koja ih “učinila“ sposobnim da tamo daleko svetlaju naše obraze.

            Jedan od onih koji nikada nisu zametnuli trag do svog ognjišta, niti zaboravili rodnu im grudu, gost je ove popularne rubrike najstarijeg seoskog glasila. Iako je godinama u savršenoj im “Švici“, iako je uspostavio satatus potpune ličnosti tamošnje, on i dalje “odoleva“ izazovima imperijalizma i ne “preza“ da često navraća u svoje Starčevo, a u međuvremenu je odlično informisan o svemu što se ovde događa, kako i dolikuje redovnom čitaocu ovih novina. Reč je, dakle, o velikom lokalpatrioti Vlatku Mihajloviću, profesinalnom kuvaru i pasionairanom fudbaleru, a od skora i jednom od sponzora FK-a “Boraca“.

            Vlatko Mihajlović, rođen je 2. decembra 1962. godine u Vojlovici, od majke Anke i oca Radivoja. Sedam godina je u skladnom braku sa  suprugom, takođe Starčevkom, Snežanom (rođenom Ilić). Od 67-e do 73-e živi u Starčevu, da bi se posle trećeg razreda otisnuo u švajcarski Kaciz, kod Ciriha. Roditelji su otišli 1972., a stariji brat Božidar i on 1973. godine.  Tamo je završio osnovnu školu, a potom i školu za kuvara. Radio je posvuda - u skijaškom centru Špligen, a potom po ciriškim ribljim, teniskim i kaubojskim(!) restoranima, kao i u raznim picerijama, menzama, bistorima... Između toga, napravio je mali odmor od kulinarstva radeći u fabrici čokolade. Najzad, pre godinu ipo dana postao je sam svoj gazda otvorivši  bistro-restoran u centru gore-pomenutog Kaciza 

Hobi mu je, bez dileme, fudbal, a igrao je u podmlatku, potom i za seniore kluba “Azuri“ u periodu od pet godina. Zbog teške povrede kolena je bio prinuđen da definitivno napusti aktivan sport, ali mu je ostao privržen kao navijač i, u poslednje vreme, kao sponzor “Borca“. Ima kuću u Vinogradskoj, pa kada dođe penzija - eto njega.

            Kako je odrastao mali Vlatko?

            - Moja prva sećanja sežu do malog dvosobnog stana u Vojlovici. Bilo je toliko tesno da sam spavao u fioci, odakle sam često ispadao. Kasnije su roditelji dobili plac u Vinograadskoj u Starčevu, sagradili baraku, pa sam sa svojih pet godina postao punopravni Starčevac, kako se i dan-danas osećem. Tada je Ulica Vinogradska bila, maltene, pusta, a u toku izgradnje kuće upoznao sam budućeg kuma Spaseta Spasenoskog, kao i komšinicu Lidiju, s kojima sam provodio najviše vremena, odrastajući uz klis, klikere, žmurke... Kad sam krenuo u školu tamo me je čekala učiteljica Milanka, veoma oštre naravi, pa je tu, katkad, bilo i batina. Kao učenik bio sam više nego solidan, pogotovo što se tiče matematike. Učiteljica mi je, čak, povremno zabranjivala da dižem ruku i dozvolim malo i drugoj deci da se iskažu. Jedino mi muzičko nije išlo. Najbolji ortaci bili su mi Golub Slavković, Aleksandar Matić i drugi. Bio sam pomalo nestašno dete, ali u granicama kontrole. Tako smo bežali biciklama u Omoljicu na kupanje. Pod uticajem prvih televizora i vesterna, igrali se “kauboja i indijanaca“, sekli komšijski kukuruz, palili logorske vatre, krali lubenice... Tada niče i buduća velika ljubav prema fudbalu. Imao sam i dobru genetiku - otac je nekada branio u “Sremu“ iz Noćaja. Međutim, on je bio “partizanovac“, a ja “zvezdaš“, pa se rodio i veliki rivalitet...

            Švajcarska...

            - Otac je radio u “Azotari“ kao električar, a majka, domaćica - tek povremeno sezonske poslove, pa su zbog izuzetno loše materijalne situacije, uz nagovor izvesnog Pere, očevog poznanika, odlučili da odu u tuđinu i pokušaju da se tamo porade nekoliko godina. Nakon godinu dana adaptacije ustanovili su da je u Švajcarskoj neuporedivo isplativije, pa su doveli i brata i mene, koji smo za to vreme boravili kod babe u Vojlovici i svakodnevno putovali u Starčevo u školu. Već u avgustu 1973. godine krenuli smo u tamošnju školu. Pre toga smo imali tek nešto privatnih časove nemačkog. Brzo smo se adaptirali i već u drugom polugodištu bili među najboljima! Zbog te naprednosti su nas prebacili  iz trećeg direktno u peti razred, a brat je potom preskočio još jedan. Na kraju smo uspešno položili prijemni za tzv. “sekundarnu školu“, koja je imala bolju prođu za kasnije opredeljivanje.

            Posao...

            - Probao sam električarski, automehaničarski i kancelarijski posao. I kad me je kod jednog majstora drmnula struja, definitivno sam prelomio za kuvara. Radili smo cele godine u restoranu u ski-centru u Kacizu, a tek dva meseca se školovali. Uspešno sam izučio zanat, imao iskustva i vlasnici su mi ponudili da ostanem. 

            Druženje, izlasci...

            - Ljudi u Starčevu su, po mom mišljenju, mnogo iskreniji nego u Švajcarskoj. Kad sam ovde provodio vreme izlazilo se po Pančevu, a kada sam reč o Starčevu, najatraktivniji su bili “diskoteka“ i “Lav“. Formula za dobar provod bila je jednostavna - dobra muzika, jelo, piće i po koja devojčica. Dotle se u Švajcarskoj nije bog zna kako bančilo. Uvek su bile prisutne neke distance, bilo je sitnih zađevica, pa i tuča, ali, bar, na poslovnom planu nije bilo problema. Bilo je I svetlih primera. Na primer, kao onda kada sam osamdesetih radio sam kao šef kuhinje sa Austrijancem i Švabom. Bili su disciplinovani, ali sam sve vreme osećao otvorenu netrpeljivost. Rešio sam da ih “prevaspitam“ i s još dve Švajcarkinje, sada već davne 1985. godine dovodim ih kod babe u Vojlovicu. Zakupim ceo “Orač“, a oni ne veruju kakvo se ludilo događa! Pa, posle putešestvija Kalemegdanom, Skadarlijom i mnogim drugim destinacijama, završavamo kod mog strica u Skoplju. Bili su toliko oduševljeni, da sam na jedvite jade uspeo da ih nagovorim da se vrate nazad.  I, to nije bio jedini put da sam na takav način razbijao predrasude sterilnih zapadnjaka o nama!

            Fudbal...

            - Kada sam radio u fabrici čokolade, počeo sam da igram kao golman za klub italijanskih iseljeljenika pod nazivom “Azuri“. Za tih pet godina smo ekspresno  prešli put od pete do treće švajcarske divizije. Pamtim visokorizične utakmice s klubovima iseljenika sa Kosova i Srbima(!) iz kluba “Mladost“ iz Araua. U sezoni kad smo bez ijednog poraza ušli u treću ligu primio sam svega 30 golova. Šta više, na najvažnijoj utakmici za ulazak viši rang odbranio sam penal tri minuta pre kraja i ključno doprineo velikom uspehu. Igrali smo i zanimljive turnire sa poznatim italijanskim klubovima. Teška povreda, kada mi je moj igrač uleteo u noge klizećim startom, uticala je da prekinem sa aktivnim bavljenjem fudbalom. Ipak, nastavio sam da ga pratim nesmanjenom žestinom, ovoga puta kao navijač. Dok me u Srbiji najviše zanima moja “Zvezda“, u Švajcarskoj najčešće pratim FK “Vaduz“ iz Lihtenštajna, poznate kneževine, koja je blizu mog mesta. Volim i vrhunski svetski fudbal, pa sam tako gledao i meč sa prethodnog mundijala između Srbije i Crne Gore i Obale Slonovače. Obožavam i lucidne majstore iz Brazila...

            Porodica...

            - Kada sam se prilikom jednog boravka u domovini spremao za povratak u Švajcarsku, moj drug Spase me je hitno pozvao na oproštajni izlazak. Međutim, ubrzo sam shvatio razlog, jer pored njega i njegove supruge, na moje iznenađenje pojavila se i moja buduća. Spase se ubrzo izgubio s Mirom, a ja ostao sa Snežom i sve se brzo odigralo. Već u novembru 2000. godine smo odlučili da se uzmememo, a u martu naredne smo se venčali, da bi se 2. septembra 2001. godine Sneža preselila kod mene. Sve se uklopilo, odlično funkcionišemo, a našla je i posao u svojoj struci kao medicinska sestra u jednom domu za paralitičare.

            Kulinarstvo...

            - U poslu sam pravi profesionalac. Nema šta ne znam da pripremam - od pice do kineske ili japanske hrane. Omiljena hrana su mi meso i sosevi, a volim i kolače. Moj najnoviji specijalitet su jela od kengura, koje najradije spremam uz sos od suvih šljiva. Ukus mu je između noja i konja. Moj savet kuvaricama je da meso mora da se “odmori“ posle pečenja, jer tek onda postiže adekvatne hemijske procese. Preporučujem i začine kao što su bosiljak, ruzmarin, korijander... Kod mene u restoranu koji se zove “Bundy's“ i ima oko 100 mesta, privikavam klijentelu na pasulj, sarmu i ostale srpske špecije. Mogu slobodno reći da su impresionirani našom hranom. Posao mi ide sasvim solidno, a pored raznovrsnog menija priređujem i programe kao što su turniri u plej-stejšnu, pikadu, stonom-fudbalu... U karijeri sam kuvao za skijaše, pevače, direktore iz “fijata“ i mnoge druge. Najznačajniji posao mi je bio skup vojnih atašea iz celog sveta, kada smo za vreme kuvanja bili pod prismotrom naoružanih stražara!

            Sport u Starčevu...

            - Pomažem koliko mogu i tako će biti i nadalje. Zauzvrat očekujem zalaganje, borbenost i, naravno, rezultate. Bila bi grehota sa ovakvim stadionom igrati beton lige! Pomladak treba da napreduje, jer to je budućnost. Tekođe, bitno je igati fer, korektno i bez psovanja sudija i ostalih primitivizama.

            Starčevo, danas?

            - Redovno čitam “Starčevačke novine“, pratim sajt... Vidi se da se mnogo radi. Znači, treba da se “završi započeto“! S druge strane, potrebno je staviti veći akcenat na održavanje javnih površina!

            Na kraju Vlatko, pozitivan, dobronameran i, Starčevu do kraja odan lik, poručuje svojim sugrađanima:

            - Radujte se životu, ali svi treba da date doprinos da bi on bio još bolji!

Jordan Filipović

 Vrh strane