Komentari

Inat, kao zao zanat

Nova godina donosi, čini se, stare dileme - opet smo pred istim izazovima i opet imamo iste moguće ishode: Evropa ili izolacija. Bar se tako nameće ishod izbora za predsednika Srbije. Kad budete čitali ovaj tekst, već će se znati  ko je predsednik države, ali ono što se odavno zna jeste da je Srbija još uvek podeljena oko toga kako treba da izgleda budućnost ove zemlje i ljudi koji u njoj žive. Srbijanski modus vivendi van granica ove zemlje odavno više nikome nije jasan, ali to je naš izbor, neko bi rekao i usud. Mnogima nikada neće biti jasno šta je to “srpski inat“, ali treba imati na umu da je to zao zanat, bez obzira čiji je.

Inat je ponašanje pojedinca ili grupe koje je štetno za pojedinca ili grupu ali se i dalje sprovodi da bi se nekom drugom nešto dokazalo ili pokazalo, mada ni to ne mora biti obavezno. Suština inata je iracionalnost i upornost, mada mnogi naglašavaju odsustvo inteligencije. Inat treba razlikovati od prkosa koji nije uvek opisan kao iracionalno i besmisleno ponašanje. Prkos je protivljenje manjeg, obespravljenog, bespomoćnog prema većem, moćnijem, beskrupuloznom. Posledice mogu biti iste, štetne po počinioca, ali se kod inata smatra da nije postojala nikakava potreba niti moralno opravdanje za takvo ponašanje. Dakle, preovlađuje li u našoj kolektivnoj svesti inat ili prkos? Mislite o tome.

Mislim da je nešto o čemu sam pisao pre izvesnog vremena postalo vrlo izvesno: Pančevo je usvajanjem novog Zakona o teritorijalnoj organizaciji dobilo status grada. Samim tim, otvara se mogućnost formiranja nekoliko gradskih opština. To će se dogoditi nakon majskih lokalnih izbora, a onda novom sazivu lokalnih vlasti ostaje da decentralizuje opštinu Pančevo.

Buduća opština trebalo bi da se protegne na četiri južna pančevačka sela jer je zakonodavac predvideo da opština mora da ima najmanje 10.000 stanovnika. Međutim, interesovanje za ovakvo udruživanje ima i - Vojlovica. Sve češće se može čuti da ovo veliko prigradsko naselje tavori, jer MZ Vojlovica ima znatno manja sredstva na raspolaganju nego na primer Starčevo, koje je u neposrednoj blizini. U takvoj situaciji, nazire se još jedna mogućnost - formiranje dve južne opštine, od kojih bi jednu sačinjavali Vojlovica i Starčevo a drugu Omoljica, Brestovac i Ivanovo. Bilo kako bilo, opština je meritum, pa bila ona sa južnim ili severnim susedom, samo nam je dajte!

Nakon predsedničkih izbora data nam je određena ”krvna slika” starčevačkih birača. Kao i ranije, oni su iskazali veliko poverenje radikalskom predsedničkom kandidatu, ali i nikad veće poverenje kandidatu demokrata. Kandidat LDP-a je osvojio respektabilan broj glasova u Starčevu, kao i socijalista Mrkonjić. Najveći gubitnici ovih izbora su Velja Ilić i DSS koji ga je podržao - oni su u selu osvojili simboličnih 2,9% glasova. U inat inatu.

Petar Andrejić

Glas zdravog razuma

            Mi mladi, koji smo mlađi od 18 godina, nemamo pravo glasa. To ne znači niti da smo glupi i ništa ne shvatamo, a kamo li da nemamo nikakvo pravo na svoj politički stav. Ni oni stariji od nas, koji imaju pravo glasa, ne u čestvuju na izborima. Tačnije, učestvuje njih 10%. Ne zato što ih ne interesuje politika, ili kako neki kažu “ne vide dalje od nosa“. To je zato što nemaju za koga da glasaju. Znaju da se neće ništa promeniti, da će i dalje, još dugo vremena naše školstvo biti u rasulu, da će fakulteti biti skupi i nepristupačni za one siromašne, a da je samo pomisao na ženidbu i stvaranje sopstvenog doma i porodice, nemoguća. Svi znamo zašto.

            Međutim, ovaj put bi trebalo da izađu svi na izbore. Da niko ne dozvoli da neko drugi odlučuje u njegovo ime. Pre svega, jer su ovi izbori prekretnica i ispit za Srbiju. Ne govorim ni u ime neke partije, pa ni bilo koga, već samo u svoje, a samim tim i ime svih svojih vršnjaka. Stvar je u tome da, ako ova zemlja izabere pogrešno, kao i puno puta do sada, predstoji nam mrak, u pravom smislu te reči. Ne vrede moji ni ničiji vapaji i apeli, ako svako ne razmisli sopstvenom glavom o svemu i glasa za sebe i za svoj interes. Broj koji će svako ko bude glasao zaokružiti, vrlo je važan. Ko želi da budemo “ruski poltron“ i da se prodamo Putinu za gasovodne cevi, neka tako glasa. Ko hoće da nam sankcije zakucaju na vrata, da imamo još koji rat, i da nam mladiće love po kafićima kako bi ih odvukli na ratište, neka izvole. Kome je do čekanja u redu za hleb i mleko, kome se sluša Ceca i zavijanje kojekakvih pevaljki po gradskim trgovima, slobodno neka takvog izabere. Većina kandidata nam to i nudi, a oni glasači koji imaju pameti i razumno misle, znaju ko je onaj jedini koji nam nudi evropski put, a ne stranputicu poput ostalih. Većina njih, pa i svi, imaju rešenje za Kosovo i oko toga se busaju u grudi, ali nek nas to ne zavara, jer je to klasična propaganda. Svi oni brinu o sebi, i svojim ličnim interesima. Postoji jedan, kome to nije u prvom planu, a ko razume, shvatiće.

            Svi znamo iz iskustva, kako brljotine naših funkcionera mogu da nam zagorčaju život, zato iskoristimo izbore da izaberemo rukovodstvo koje će nas uvesti u EU, a ne u savez sa tzv. “majčicom Rusijom“.

            Poslušajmo glas zdravog razuma i zaokružimo pravog.

Dalibor Mergel

Globalno zagrevanje - fenomen br. 7

            Možda je glupo pisati, pa i razmišljati o golobalnom zagrevanju u danima kada je jedino pitanje, hoće li nas ogrev izgurati još koji dan ove, ispostavilo se, sibirske zime. Takođe, preokupacija su i izbori, za koje mnogi kažu da su BITI ILI NE BITI, iako se posle njih skoro ništa neće promeniti ili hoće, ali te promene ipak neće biti vidljive golim okom. A onda, kad pogledate ni leto nije pogodno godišnje doba za ovu temu, jer pri temperatrama koje nas očekuju i sama pomisao na reč ZAGREVANJE može dovesti do toplotnog udara, a i tada će biti opet pametnijih tema. Recimo, gde otići na letovanje, kako skinuti celulit, a možda i neki novi izbori, pa makar to bili i oni za MIS. :)

            Nego da mi ipak ovu temu smestimo ne baš u sred, ali pri kraju zime :) Globalno zagrevanje inače nastaje tako što se u zemljinoj atmosferi povećava broj čestica ugljen-dioksida na svaki milion čestica. A kako ugljen-dioksid blizu površine planete zadržava toplotu, koja bi inače otišla u svemir, dobijamo takozvani efekat “staklene bašte“. S tim što je ovo poređenje pomalo smešno, jer staklenu baštu uvek možete da otvorite i tako snizite njenu temperaturu, dok mi još uvek nismo otkrili vrata ove naše staklene bašte! Na žalost!

            Pre industrijske revolucije bilo je 280 čestica ugljen-dioksida na svaki milion čestica, dok danas taj odnos iznosi 380 i povećava se za dve čestice godišnje... Pitanje je samo koji nivo ovih čestica je kritičan i izračunato je da je to nivo od 450 čestica CO2 na milion čestica, što znači da ako pređemo taj prag, na Zemlji će, početi da se otapa sve što je do tada bilo milionima godina zamrznuto! To će dalje dovesti do povećanja nivoa okeana i mora, no to povećanje ipak neće biti toliko veliko, tako da naša zemlja Srbija ni pod takvim okolnostima neće imati more... :)

            Ko želi da izračuna za koliko godina možemo očekivati prva otapanja vekovnih lednika, na osnovu prethodnog pasusa to lako može izračunati, a tačan rezultat je oko tri i po decenije. Jedina mogućnost da se stvar popravi je smanjenje emisije ugljen-dioksida a to za sada rade smao Evropljani i Japanci, dok američka emisija i dalje raste... Ubrzanom razvoju su se pridružile i drevne civilizacije Kina i Indija, očigledno shvativši da od meditacije, joge, zdrave hrane i nema neke vajde. Tako da njihove emisije ugljen-dioksida rastu ogromnom brzinom.

Globalno zagrevanje može da nam se učini kao nešto što se nas ne tiče, neka nevažna stavka ili kao pitanjje koje se može javiti u nekom od popularnih kvizova, ili kao pitanje koje se može javiti na gore pomenutom izbru za MIS ili prilikom izbora “grandovih“ zvezda, pomoću koga ćemo shvatiti ko je koliko pametan, a možda i obrnuto. Još kad nas pritisnu sve dnevne obaveze, povećana masnoća u krvi ili nesto slično, neka nagla promena vremena, ledena kiša, pomisao da u vazduhu koji mi udišemo ima ne samo čestica ugljen-dioksida, već da je on i dodatno obogaćen, teško da iko i razmišlja o globalnom zagrevanju. Ipak treba misliti na vreme.

            Naravno, da ne bude sve baš tako crno i katastrofično, postoje mnogobrojna rešenja ovog problema kao što su biogorivo, turbine na vetar i solarne ploče koje će proizvoditi energiju. To su samo neke metode koje, u zavisnosti od ugla gledanja, izgledaju više ili manje moguće. Ali, za početak, ono što je svima nama dostupno je kompaktna fluorescentna svetiljka ili tzv. “štedljiva sijalica“.

            Na kraju krajeva od nečega mora da se počne... :)

Miroslava Kovačević

Još jedan od “sudbonosnih“ izbornih dana. Glasačko usijavanje je u poptpunom zenitu. Radnja se dešava na jednom od (reprezentativnih) starčevačkih biračkih mesta. Neočekivano, izlaznost je plebiscitarna i to dovodi velike gužve i redova. K'o nekad...

Učestvuju: Grmalj (uvozni), Student (urbani), Šeširdžija (lokalni), Tračoslava (sveobuhvatna), Sponzorojka (belosvetska), komisija.

U epizodi:

Glasno glasanje!

Tračoslava (pretura po cegeru): - Gde li sam met'la poziv za glasanje?

Šeširdžija (sagnuvši se da dohvati): - Evo, dobra gospo! Isp'o vam je dok ste divanili. A ja moj zdravo dobro pazim! Na sigurnooom je (pokazuje na šešir)!

Tračoslava: - Baš Vam hvala, sva sam se prepala!

Student: - I nemate razloga za brigu! Dovoljna je vam je lična karta...

Grmalj (prekinuvši ga iznenada): - Šta si se ti tol'ko uzvrpoljila! Ih, jaka stvar, ako i ne glasaš! Propašće država! K'o da mi se nešto i razumeš u politiku...

Tračoslava: - Ti si naš'o nešto da mi pridikuješ! Vid' kaki si sirov. Dal' imaš mesec dana škole - sa sve malim i velikim odmorima. Al' ne beri brigu - i, mi se opametile. Ionako su Vama “muškarčinama“ žene glavne u kući! Sad je vreme da žene postanu glavne i politici...

Grmalj: - Ma, nemož' da bidne! Kak'e ženetine ! Ma, ovo je, bre, Srbija i ima da pobedimo - sa sve srce ako treba, bre! Mi, pravi Srbi, a ne ovakvi mekušci (aludirajući na Šeširdžiju)!

Šeširdžija: - Nemoj se jediti, derane! Dosta je seljak spasav'o vlasti i valj'o bi nam jedan taki za predsednika.

Grmalj (agresivno): - Ma, koji, bre, seljaci! Nama treba čovek, bre, za promene, a ne neki nafiksani buržuji (aludirajući na devojku koja upravo izlazi iz luksuznog džipa)!

Sponzorojka: - Mis'im, je... Koji bolid! Ko ti je kriv što je moj dečko nabacio novog “pajera“. I, ako se ja pitam - treba da imamo mladog i “

uspešnog predsednika!

Grmalj: - I, drogiranog! Šta zna ta balavurija, što po ceo dan bleji po nekim tamo sajtovima! Sve ozrikaviše (aludiarjući na Studentovu dioptriju)!

Student: - Pa da! Agresivnost, arogancija, ratobornost i tome slično, je ono što nas udaljava od razvijenog sveta i čini izolovanim “virusom“ u srcu Evrope! Ali, jedan deo našeg naroda pada na “galamu“ o “nebeskoj Srbiji“ i, ne vidi, da tako radi u korist svoje štete, jer bitnije mu je da se inati, busa u prsa protiv celog sveta i ide u “rikverc“, nego da ekonomski napreduje...

Grmalj: - Što, Evropa! Što drobiš! Nikaaad! Mnogo smo se ovajdili! Mislili smo kad ono pade “narodna“ vlast da će, bar, da ima vajde i da poteče med i mleko...

Student: - Pa, preračunali ste se... Nismo potrebni mi Evropi, nego ona nama. I treba da se mi prilagođavamo njihovim zdravorazumnim vrednostima, a ne oni našim primitivnostima.

Grmalj: - Mene ne trebaju, i nji' će da zeznemo! Niko nam treba, jel mi imamo srce k'o niko, bre (dajući ličnu kartu komisiji)!

Komisija: - Vaša lična karta je istekla još pre dve godine, gospodine. Na žalost, ne možete da glasate. Morate da donesete neki važeći dokument.

Grmalj: - Štaaaaa! Da idem kući i ponovo da se vraćam, jel ste poludeli?!

Student: - Ha, “med i mleko“?! Da bi “potekli“ - potrebni su pčele i krave, a ne trutovi i volovi...

I, svi su oni tako ispred biračkog mesta, slučajno ili namerno, ali, ipak, zajedno, nastavili da glasaju za neku bolju budućnost...

Ah, da, umalo da zaboravim u starčevačkoj opštini ništa novo, osim što su proslavljeni svi mogući praznici, zima se ove godine nimalo ne šali, tribine niču li niču, rade se projekti za novi centar, novi vrtić, novu biciklističku stazu, odbojkaši suvereno vladaju B-ligom, a “suveren“ je na biralištima u Starčevu ponovo (!) bio čovek “kome nije žao“, ili, ako vam je tako lakše - čovek bez koga Putin ne bi umeo da “odlučuje“ o strateškim pitanjima, a možda je, čak, i veličanstveni Nole osvojio “zemlju kengura“ na njegov nagovor!

Jordan Filipović

Igranke u selu

U prošlom broju “Starčevačkih novina“  prilog “Jedna priča“ naše saradnice Maje Vulović, s priloženim fotografijama, ponovno je u meni oživeo neka sećanja. O dućanima sam već pisao tako da sam u jednom direktnom pismu i Maju upozorio na to. Nisam mislio da kritiziram, jer svaki zapis o nekom događaju ili o nekom vremenima trajno ostaje i kako neki kažu “to se ne zapiše kao da se nije ni dogodilo“.

Iako sam igranke u svojim nekim napisima spominjao, nisam ih nikada u detalje opisao. Fotografija u novinama me je podsetila na to, pa evo mojih sećanja...

Istina, puno pre nego se Dom kulture osposobio za normalnu upotrebu, igranke u Starčevu održavale su se na različitim mestima.

U kafani kod Pichlera (Piglera, kako su Starčevci kazali), u sali Opštine koja je bila kao bi se sada reklo polivalentna, jer je služila i kao bioskop i za predstave, kao sala za velike sastanke i kao sala za igranke i balove.

Ipak najduže su  se igranke održavale u staroj velikoj sali “Opatije“ ili kako su svi Starčevci rekli, “kod Štimca“.

Nakon uređenja Doma kulture tj. Male sale, igranke se definitivno sele u nju.

Igranke u Starčevu, osim bioskopa, poneke akademije ili nekakve predstave, a po zimi takimičenja sela, bile su kulturni događaj koji se održavao svake nedelje i za svaki praznik.

Za igranke su postojala i neka nepisana pravila.

Skoro svakog momka i svaku devojku na igranku je pratila obavezno mama. U slučaju da neka od mama nije mogla da ide u pratnju svoju kćer ili sina poveravala je nekoj ženi (drugi) ili rođaki.

Mame, osim što su bile garderoberke tj. čuvale kapute ili stvari od svoje dece, budno su pazile da neko od njih ne bi napravio neki “krivi“ korak. Kako su sedele uokolo sale na klupama koje su bile uz zidove, uvek su na oku imale celu salu. Iako su žene međusobno razgovarale, prepričavale razne događaje, ogovarale i ugovarale razne poslove, pa čak i ugovarale ženidbe i udaje, ništa im u sali nije moglo izbeći očima. Na kraju igranke znalo se ko je s kim i koliko puta igrao, kako se ko držao i sve ostalo što je uz to išlo. 

Što se tiče muzike, to se kroz vreme isto menjalo. Tamburaši, harmonikaši, a dolaskom struje, došao je gramofon i ploče, da bi krajem šesdesetih i početkom sedamdesetih i u Starčevu počeli da sviraju “živu muziku“ koju su izvodili popularni vokalno-instrumentalni sastavi.

I u samim igrama postojala su neka pravila.

Jedna igra sastojala se od dve pesme istog žanra između kojih je bila kratka pauza. Za vreme te pauze obično su dva bliska para igrača formirala mali krug te su u tom krugu imenili par reči što je ujedno bila prilika i za upoznavanje.

Za početak svake igre, mladići su prilazili devojkama koje su stajale obično ispred svojih mama, i kulturno, lagano se naklonivši zamolili devojku za igru. Vrlo retko je devojka odbila igrača, osim ako za to nije imala dobrih razloga. Ako je neka devojka nekoga odbila bez nekog razloga, a nije se izvinila, lako je mogla da zaradi i šamar.

Momci, ako su očekivali da bi mogli da dobiju od neke devojke “korpu“, baš i nisu išli moliti za igru.

Posle nekoliko blokova igara istog ili sličnog žanra, tj, tanga, valcera fokstrota, rokenrola, odsvirao se blok kola, nakon čega je bila duža pauza kako bi se igrači malo odmorili.

Evo vidim da sam se raspisao u detalje... Priča bi mogla da ima nastavak u narednom broju, a do sledećeg broja i nastavka ove priče, dobro se naigrajte i sami osvežite sećanja.

Vinko Rukavina

 Vrh strane