Intervju

DEJAN DUVNJAK, LIBERALNO-DEMOKRATSKA PARTIJA (LDP)

Dođite na tribine LDP-a

Kako ocenjujete rad opštinskih vlasti?

- Stav LDP-a i stav koji ja zastupam jeste da čelnici opštinske vlasti ne zaslužuju poverenje građana. Mišljenja smo da proteklih godinu dana vuku, jedan za drugim, sve same pogrešne poteze. Sve što rade, rade u funkciji kupovine glasova za predstojeće lokalne izbore. Idu linijom manjeg otpora, ne žele nikome da se zameraju. Napravili su nekoliko ključnih grešaka i propusta. Kada je u pitanju zagađenje sve se završilo na demonstracijama. Pogrešno je bilo nedavanje podrške gospođi Ivanki Barašević. Postoji problem “novosadizacije“ Pančeva - ne mogu oni iz Novog Sada da određuju ko će kod nas biti direktori i slično. To je upravo ono, protiv čega će se LDP boriti.

            A mesna vlast u Starčevu, da li je tu bolja situacija?

            - Što se tiče rada Saveta Mesne zajednice u Starčevu, situacija je dosta specifična. Tokom prošle godine u Starčevo je stiglo mnogo sredstava. Smatram da nije posvećeno dovoljno pažnje određenim stvarima. Pozdravljam aktivnosti vezane za uvođenje kanalizacije i gasa, to je nešto što Starčevo zaslužuje u 21. veku. Moja glavna primedba se odnosi na sport, zapravo na mala ulaganja u njega. Odbojkaški klub, kao prvoligaš, zaslužuje znatno veća sredstva. Ali da ne ulazim u to ko koliko zaslužuje, definitivno je potrebno više uložiti u sport, jer tako ulažemo u mlade. Kada je u pitanju amaterski, rekreativni sport, napravljeno je nekoliko zaista dobrih igrališta, međutim mislim da i tu može mnogo više da se uradi, kako bi se što više ljudi privuklo rekreaciji i zdravom životu. Istakao bih da je pre nekoliko meseci ponovo formiran košarkaški klub, to je klub u kojem sam i ja nekada trenirao. Jako mi je drago da je Klub obnovljen i smatram da zaslužuje punu podršku Mesne zajednice, kako bi rukovodstvo i igrači dobili dobar podstrek za dalji rad i napredovanje. 

            Koje su aktivnosti LDP-a u Starčevu?

            - Liberalno demokratska partija u Starčevu trenutno broji nešto više od pedeset članova. Istakao bih imena aktivista: Dejan Milanović, Jugoslav Jovanović, Miroslav Stanković, Ljiljana Marković, Dejan Stojadinović i Obrad Obradović. Stevan Krstić i Ivan Radočaj zaduženi su za aktivnosti omladine. Pripremamo se za lokalne izbore, lista kandidata za mesne izbore je gotova, ali ne i definitivna. Čedomir Jovanović je istakao da svi mogu da budu kandidati. Jedino od čega će zavisiti kandidatura jeste rad i angažovanje. Kao čovek koji vodi i koji će voditi kampanju u Starčevu, dajem reč da će kandidati biti oni koji se najviše budu trudili. Neće mi biti važno ko koje ime nosi, ko koga poznaje ili ko je kome rođak, kandidaturom će biti nagrađeni oni koji se budu trudili.

Recite nam nekoliko najvažnijih crta predizbornog programa?

- Program Liberalno-demokratske partije za predstojeće lokalne izbore je gotov, ali još nije izašao u javnost.

Možete li nam reći šta je to za šta će se vaša partija zalagati kada je lokalna politika u pitnju?

            - Konkretno u Starčevu, LDP će se okrenuti sportu, problemima mladih kao i ekološkim problemima.

            Koja je Vaša poruka Starčevcima?

            - Ono što u okviru Liberalno-demokratske partije planiramo u Starčevu, jeste da do lokalnih izbora jednom mesečno organizujemo tribine. Svi Starčevci će biti pozvani na ta dešavanja. Svako će moći da dođe da se upozna sa našim programom, da se učlani, da se upiše u listu sigurnih glasova, moći ćemo da popričamo sa građanima, a građani će moći da iznesu svoje probleme. Svi su dobrodošli.

Daniela Maksimović

ALEKSANDAR FARKAŠ, ČLAN OPŠTINSKOG VEĆA SKUPŠTINE OPŠTINE PANČEVO:

Novi PULS na pančevačkoj sceni

Naš sagovornik govori o problemima mladih i na koji način se lokalna vlast bori za bolji položaj omladine u opštini. Farkaš najavljuje novu lokal-političku opciju za predstojeće lokalne izbore

            Kako ste se snašli u radu Opštinskog veća, obzirom da ste se kasnije priključili, ali obzirom i na to da ste najmlađi član?

            - Dobro sam se uklopio, kolege su me prihvatile dobronamerno i pristojno. Kao najmlađi član Opštinskog veća, drugi najmlađi stariji je od mene čak deset godina, došao sam krajem novembra 2005. godine, znači taman na pravljenje budžeta za 2006. godinu. Tako da sam u startu seo u ‘vruću stolicu‘ i odmah počeo da se bavim najvažnijom stvari, zbog koje Veće uostalom i postoji. Nisam imao vremena da se uhodam, već sam odmah počeo sa ozbiljnim poslom.

            Iako Veće nema resore, kojom temom se najviše bavite?

            - Obzirom da po zakonu Veće donosi samo budžet i rebalanse i daje mišljenje predsedniku opštine, naravno ukoliko predsednik želi da čuje mišljenje, jer on to i ne mora. Moram reći da predsednik ima praksu da saziva Veće, tako da se konsultujemo oko svih stvari. U poslednje tri godine bilo je preko dvesta sednica Veća. Svaki član je mogao, u dogovoru sa predsednikom, da izbere temu kojom će se najviše baviti i u kojoj će mu najviše pomoći. Kada sam ja došao u Veće, veći deo tema bilo je pokriveno, moja želja se poklopila sa temomom koju nije niko posebno pokrivao a to su mladi i omladina.

            Pred kraj mandata, možete li nam dati kratku retrospektivu onoga što ste učinili kao član Veća?

            - U 2006. godini smo prvi put dobili stavku u budžetu - podrška omladinskim projektima, što se nastavilo i 2007. godine i što je iznedrilo Petogodišnju strategiju brige o mladima, koja detaljno treba biti opisivana akcionim planom za datu godinu. U pitanju je uopštena strategija, koja definiše deset oblasti, pokriva sport i kulturu, zapošljavanje, informisanje i slobodno vreme, jednostavno sve što se tiče mladih. Nakon usvajanja Strategije, odmah se krenulo u sprovođenje, formirali smo kancelariju za mlade sa Nenadom Maletinom koordinatorom, koji je iz nevladinog sektora, što vam odmah govori da mi ne radimo nešto što je stranački podeljeno. Nakon toga usledilo je pokretanje ‘Pančevačkog prvog omladinskog informatora‘, sada je izašao treći broj u za sada malom tiražu od 1000 primeraka, ove godine planiramo da povećamo barem na 3000. Uspeli smo da ubedimo Ministarstvo omladine i sporta da smo jedna od najrazvijenijih opština kada je u pitanju omladinska politika, tako da smo dobili i našeg člana u Savetu ministra za omladinu i sport. Tako da aktivno učestvujemo u izradi nacionlane strategije brige o mladima.

            Šta omladini donosi budžet za ovu godinu?

            - Posle dve godine napornog rada došli smo do toga da budžet omladinu pokriva i tretira vrlo dobro. Oduševljen sam podrškom kako Veća, tako i Skupštine. Ove godine omladina je u budžetu dobila posebnu stavku, ona ukupno iznosi 8,7 miliona dinara, što je zaista veliko povećanje. 20% populacije čine omladinci, 25 promila budžeta se daje direktno za omladinu. To jeste veliki novac, ali obzirom na broj omladinaca i na veličinu budžeta, ta cifra bi trebalo da bude veća.

            Na šta će biti usmereno tih 8,7 miliona dinara?

            - Četiri miliona dinara biće usmereno u konkursnu realizaciju strategije brige o mladima. Akcioni plan za 2008. godinu, koji treba da bude donesen u naredne dve nedelje, definisaće prioritete za ovu godinu. Predložićemo predsedniku Opštine, kada bude sastavljao konkursnu komisiju, da bude donesen i vrlo striktan pravilnik o raspodeli novca. Cilj nam je da se možda podrži manje projekata, ali da se podrže sa više novca, tako da ne bude da podržimo gomilu projekata sa malo novca i da nijedan ne može da se realizuje. Obavezaćemo jednu nevladinu organizaciju da prati realizacije projakta, koji su dobili sredstva po konkursu. Ne želimo da se novac pogrešno utroši i onaj koji projekat ne sprovede, moraće novac da vrati. Dva miliona od sume opredeljene za omladinu biće utrošeno na Informator. Pojedinci smatraju da je to mnogo novca, ali obzirom da želimo da povećamo tiraž, ali i obim, kao i činjenica da se za honorare plaća poveći porez, taj iznos je realan. Dva miliona dinara je opredeljeno za otvaranje Omladinskog servisno-resursnog centra, to je omladinski klub.

            Kako je koncipiran ”Pančevački prvi omladinski informator”?

            - ”Pančevački prvi informator” sadrži i edukativne tekstove - kako pronaći posao, kako napisati poslovnu biografiju, kako se snaći u današnjim društvenim okolnostima. Tu se nalazi i kulturni deo sa kulturnim vodičem i naravno - zabavni deo. Tako da imamo jedan zabvno edukativni paket. I 700 hiljada će otići na prmociju same kancelarije, džabe nam kancelarija i strategija ako to nije vidljivo.

            Pomenuli ste otvaranje Omladinskog kluba, šta će zapravo da predstavlja taj klub za mlade?

            - Takvi klubovi su praksa u gradovima zapadne Evrope. To su klubovi koji zapošljavaju stručnjake, doktore, psihijatre, psihologe, pedagoge i druge profile u cilju pomaganja mladima da se obrazuju i uključe u društveno delovanje. Ministrastvo za sport i omladinu je pokazalo volju da za početak zaposli jednu osobu koja bi vodila taj klub. Naša ideja je da izaberemo neki od lokala u opštinskom vlasništvu, koji je u dobrom stanju, kako bismo što manje novca potrošili na adaptaciju i kako bi nam više ostalo za opremanje. Želimo da napravimo mesto u gradu koje će biti svima otvoreno, a ujedno će biti i savetovalište za mlade i edukacioni centar, čak i mesto u kojem će moći mlada osoba da popije piće i koristi internet po pristupačnoj ceni, a sve u cilju sklanjanja omladine sa ulice. 

            Mladi u naseljenim mestim, osim ubičajenih, imaju probleme kao što su prevoz, lošija zdravstvena, kulturna, sportska i druga ponuda, postoji li neki plan koji posebno tretira problematiku mladih u selima?

            - Pitanje prevoza je pitanje svih građana, taj problem ne može da reši jedan čovek ili nekoliko njih, tu mora da se napravi politički konsenzus oko reforme javnog prevoza. Kulturna ponuda koja nedostaje naseljenim mestima, Starčevo ima sreću da ne zaostaje sa kulturnom ponudom, je takođe problem koji se ne rešava na nivou pojedinca ili nekolicine, rešava se tako što Opština mora da donese strategiju kulturnog razvoja cele opštine. Sama strategija brige o mladima podrazumeva i brigu o mladima uselima i po pitanju informisanja i kulture, zdravstva, otvaranja info-centara. Onoliko koliko mi možemo radićemo u cilju rešavanja ovih problema. Ali za njihovo rešavanje potreban je politički konsenzus i mnogo šire društveno angažovanje.

            Recite nam nešto o ”narandžastom bloku”, novoj političkoj opciji, koju zastupate?

            - Nije u pitanju politička stranka, to je političko udruženje građana kojim je dosta stranaka, dosta centralizma. Kada je došlo do raspada G17 plus, zbog politike koju smo mi zastupali i zaista nismo hteli da se povinujemo nametnutim rešenjeima iz centrale, preko 200 ljudi je izšlo iz te priče. Nije bitno u kojoj smo političkoj priči, nije bitno kako razmišljamo o bilo čemu, nije bitno koga podržavamo na predsedničkim izborima, bitno je da smo svi Pančevci. Srž celog udruživanja jeste želja da se ovaj grad razvije. Udruženje građana se zove ”Puls” (Pančevačka udružena lokalna scena). Ideja ”Pulsa” je da objedini i pojedince, nevladine organizacije i druge subjekte koji mogu da doprinesu društvenom delovanju. Ideja je da u narednom periodu do lokalnih izbora ponudimo potpuno drugačiju koncepciju, imaćemo potpuno drugačiju kampanju. Program sa kojim ćemo se predstaviti građanima je vrlo realan, ne želimo da obećavamo ”kule i gradove”, nećemo obećati ništa što ne možemo da uradimo. Biće ponuđena reforma velikog broja institucija, od opštinske uprave do javnih preduzeća. Biće ponuđeno kako povećati industrijsku zonu i kako povećati zaposlenost građana Pančeva i najbitnije biće ponuđena reforma javnog prevoza. To je ono za šta imamo rešenja i naravno ponudićemo nastavak vođenja omladinske politike. Hoćemo da stvorimo uslove da i u Pančevo konačno dolaze investitori. Ponudićemo osmogodišnju politiku grada Pančeva.

Daniela Maksimović

MIROSLAV MIKI VASOVIĆ, RADNIK-PUTNIK

Od Libije do Kazahstana

            Miroslav Miki Vasović rođen je 1974. godine u Pančevu. Osnovno obrazovanje je stekao u Starčevu, a zatim se odlučio da upiše Mašinsku školu u Pančevu gde je stekao zvanje mašinbravara. Upravo to zvanje je “zaslužno“, naravno uz Mikijevu veliku odgovornost prema poslu, što je već sa dvadeset godina počeo da radi kao terenski radnik u nama dalekim zemljama, upoznavao se sa različitim kulturama, ljudima i prilagođavao se surovim klimatskim promenama. Kako izgleda kada jedan mlad čovek izvršava radne obaveze daleko od svoje kuće, saznajte iz ovog razgovora.

            Već sa dvadeset godina otišli ste na prvi teren u inostranstvo, vrlo mladi ste stekli poverenje poslodavca?

            - U vojsci sam stekao radne navike, a po povratku me je zatekla ona priča koju su nam stariji pričali kada su regruti odlazili u armiju - odslužiš vojsku, zaposliš se, oženiš se... I to zvuči tako jednostavno, da sam skoro poverovao!

            Imao sam sreću da se zaposlim odmah po povratku iz vojske u beogradskoj firmi “Termoelektro“. Neki izvođački radovi su se dešavali u pančevačkoj “južnoj zoni“ ali moje radno mesto je bilo raspoređeno u Lazarevcu, na nekim cevovodima. Kao još svežem civilu, posao koji se radio daleko od kuće nije mi teško pao. Naprotiv,  svakog vikenda sam mogao da dolazim u Starčevo. Pokazao sam se kao dobar radnik, a imao sam malu sreću da dobijem ponudu za odlazak u Rusiju.

            Rusku ponudu ste i prihvatili?

            - Jesam, i ubrzo sam otputovao u Moskvu. Bio je novembar, a puno kolega je odbilo angažman jer su znali kako izgleda ruska zima na gradilištu. Takođe je bila 1994. godina, situacija u zemlji je bila jako loša. Četiri meseca sam proveo u Podmoskovlju, a potom sam prešao na gradilište u manji grad na oko dvesta kilometara od Sanktpeterburga. U Moskvi se mogla videti slična situacija kao kod nas u to vreme - redovi ispred prodavnica, svi čekaju u red za stvari koje nam sada izgledaju kao sitnica i sami nemožemo verovati da se tako nešto i nama dešavalo. U Rusiji se itekako osećao pad Berlinskog zida i raspad SSSR-a. Sanktpeterburg se dosta razlikuje od Moskve, mnogo je lepši grad, građevine su stare i autentične za razliku od Moskve koja je sva u betonu i sivilu. Skandinavci su česti turisti, čovek jednostavno izgubi osećaj da se nalazi u Rusiji. Tamo sam doživeo prirodnu pojavu “bele noći“...

            Posao u Rusiji je završen, vraćate se u Srbiju?

            - To je već bila druga polovina 1995. godine. Žalosne su to godine bile, kada sam osam meseci ranije krenuo na teren, Srbija je već bila u dovoljno lošoj situaciji, kada sam se vratio bilo je još gore. Neko vreme sankcija, ratova, bede i inflacije sam radio u Lazarevcu, Beočinu, Novom Sadu, Novom Beogradu... Nekoliko godina sam proveo po terenima u Srbiji, bilo mi je dosta rada na minus dvadeset sedam stepeni u Rusiji, 1999. godine sam radio u Crnoj Gori i tada mi se ukazala prilika da odem u Libiju...

            Išli ste iz krajnosti u krajnost, recite nam nešto o radu u Libiji?

            - Video sam raj i pakao, teško je razaznati šta je šta! U Libiji postoji problem sa visokim temperaturama. Tamo se radilo na remontu etilenskog postrojenja na pedesetak kilometara od grada Lanslauf... Nas radnike nije mnogo zanimao život u gradu, kad god bi imali vremena otišli bi na plažu i uživali u Sredozemnom moru. U Libiji sam proveo dva meseca, napomenuo bi da smo putovali trideset sati do Srbije kojekakvim prevozima.

            “Svuda prođi al' kući dođi“! Ponovo ste kod kuće ali, koliko se da primetiti, ne drži vas mesto?

            - Navikao sam na takav život. U Libiji sam upoznao jednog drugara za kojeg sam čuo da je po povratku otišao na teren u Kazahstan. Čim se vratio u Srbiju kontaktirao sam ga i počeo da se raspitujem o toj destinaciji. Jednom prilikom tom drugaru je bio ponovo ponuđen posao u Kazahstanu i da ga je poslodavac pitao za još jednog odgovornog čoveka koji bi sa njim otišao na taj teren. Pretpostavljate šta se dalje desilo.

            Recite nam nešto o dalekom Kazahstanu?

            - Kazahstan je prelepa i ogromna bivša republika Sovjetskog Saveza. Nalazi se u centralnoj Aziji, prebogata je prirodnim resursima koji iz nekog razloga nisu bili dovoljno iskorišćeni. Radilo se na naftnom polju za neku kanadsku firmu... Zanimljivo je to da su ruski radnici izvodili radove, mi smo bili kontrolori obavljenog posla a Kanađani gazde. Zanimljivo je i to da se gradio pogon koji vraća vodu u zemlju - ako bi se nafta stalno crpila iz zemlje došlo bi do sleganja tla i velikih katastrofa, pa je trebalo određenu količinu vode vratiti u zemlju. Zanimljivo je i to da su Kazahstanci tokom vremena pod Sovjetima  izgubili svoj maternji jezik, pa se tih godina radilo na tome da se nacija opismeni svojim jezikom.

            Da li ste bili na terenskom radu u nekoj zemlji Evropske unije?

            - Da, 2004. godine sam bio raspoređen na radu u Nemačkoj. Sedam meseci sam proveo u Kelnu, tu sam konačno video civilizaciju. Ne napominjem ovo u smislu da potcenjujem druge zemlje u kojima sam radio, nego sam sad bio u Evropi, najrazvijenom delu sveta. A kako to izgleda u praksi? Recimo, na vrhu dvadesetospratnice u kojoj smo mi radnici bili smešteni, imali bazen u kojem nikad nije bilo gužve... Tako izgleda život u Nemačkoj...

            Tih sedam meseci u Nemačkoj je bilo milina raditi... Kasnije, 2006. godine   ponovo sam proveo neko vreme u Kelnu i trenutno se nalazim kod kuće u Starčevu. U ovom momentu nemam nekih posebnih želja gde bih voleo da odem da radim ali u svakom slučaju otići ću tamo gde me posao povuče.

Goran Milošević

Petar Ivošević, naš sugrađanin

Priroda duboko u srcu

            Smeran, skroman i do kraja fanatično odan pravim vrednostima, ostaje zapažen kao jedan od najistaknutijih građana Starčeva kada je reč o borbi za očuvanje zdrave životne sredine.

            Ako to nije dovoljno, onda samo treba pomenuti iskren i dobroćudan osmeh ispod impozantnih crnih brkova i tada je jasno da se radi o istinski gostoljubivom i uvek prijateljski nastrojenom sugrađaninu Peri Ivoševiću.

            Petar Ivošević rođen je 31. oktobra 1960. godine u mestu Vrginmost u blizini Karlovca. Ili, kako neki to vole, podno Petrove Gore, od majke Boje i oca Marka, uz još mlađeg brata Miloša. Dvadesetdve godine srećno je oženjen Gordanom s kojom uspešno podiže sina Marka i ćerku Emiliju. U Starčevo se doselio 1973. godine, gde je završio osmogodišnju, zatim u Pančevu srednju poljoprivrednu, a Poljoprivredni fakultet - odsek za mehanizaciju u Zamunu. Sredinom osamedesetih radio u, gore pomenutoj, srednjoj poljoprivrednoj, zatim u Štabu TO Pančevo, da bi se skrasio u pančevačkoj “Azotari“. Van toga, sklon je umetničkoj obradi drveta na svom strugu, a mnogima je poznat po izuzetnom aktivizmu u izviđaštvu, čime je u poslednje vreme inficirao i ostatak porodice..

            Kako je odrastao mali Pera?

            - Uz pravljenje koliba po bukovim šumama, kojih je mnogo u okolini Vrginmosta, sa tadašnjim drugarima Brankom, Milošem, Đurom, Nadom, Katom... Spokojno i zdravo smo odrastali - pekli kestenje, igrali “partizana i Nemaca“, skijali... Skije smo pravili sami, pa sam jednom tako neovlašćeno pozajmio nedirnuto nove drvene skije od starijeg brata od tetke, koje sam hteo sam samo hteo da isprobam, pa sam u silnom žaru završio u sred bukve. A, po saznanju tog “nemilog“ događaja on me je “nagradio“ značajnom vaspitnom turom.

            Roditelji su veoma rano otišli u Nemačku, pa je brigu o nama vodio naš deda, koji je bio strog i pravedan, sklon vojničkoj disciplini, ali, kad zatreba, i pun razumevanja. Redovno sam posećivao i roditelje u inostranstvu, stacionirane u Augsburgu, kada sam, između ostalog, imao prilike i da svojim očima vidim do tada čudo neviđeno - pokretne stepenice!

Školu sam upisao kod učiteljice Mare Vorkapić, koja je na početku karijere, puna elana, volje, vesela i pozitivna, znala i da toleriše, ali i dobrano kazni. Sve u svemu Kordun je u mene usadio prve nagoveštaje bezuslovne ljubavi prema prirodi...

            Dolazak u Starčevo...

            - Otac je kupio kuću u Vojniću, ali se tada početkom sedamdesetih godina događaju komplikacije oko “maspoka“ (prim. aut. - nacinalistički pokret u Hrvatskoj). On je, zbog širih političkih saznanja, smatrao da će se perspektivi događati nepovoljnosti po srpski živalj u Hrvatskoj i na osnovu toga doneta je odluka da se presleimo u Starčevo, iako mu je ponuđen odličan posao Nemačkoj. Ali, moj glas je prevagnuo...

         Prvi utisci su bili takvi da je tada Starčevo bilo bleda senka sadašnjeg urbanog prigradskog mesta. Čak i za ondašnje kordunske prilike. Pošto smo već dolazili unazad tri godine, jer je očeva majka živela u Pančevu, imali smo priliku da se adaptiramo na vojvođansku ravnicu, pa i  zbližimo s komšijama Terzićima, Cvetom, Vesnom, Zokijem Vulovićem...

            Pored nedostatka one širine koju sam imao u zavičaju, šuma, kao i narečja, s obzirom da sam učio hrvatskosrpski, nasvakidašnjost su mi činile zbijene kuće, kao i mešavina raznih mentaliteta. Ovde su nekako  svi tvrdoglavi, teraju svoje... S druge strane, prijala mi je sredina sa puno dece, a zatim i fudbal, žmurke...

            Osnovna škola...

            - Razredni starešina  Dragica Trajković me je simpatisala, jer sam bio vredan i uvek dobrovoljac kad god je to bilo to potrebno. Bio sam veoma aktivan - član dramske, ali i raketne sekcije koju je vodio nastavnik tehničkog Pera Dragojerac, na kojoj smo pravili rakete i ispaljivali, čime se podsticala kreativnost, estetizam, preciznost, strpljivost... Bez ozbira što današnjoj deci možda izgleda neuobičajeno, moje mišljenje je da je to bilo veoma edukativno i praktično. Bilo je puno aktivnosti, pa sam npr. morao da izbegavam hor, jer sam smatrao da nemam sluha. Bez obzira što je pokojni nastavnik Boško Popadić, mislio suprotno...

            Potom i srednja škola...

            - U srednjoj školi pohađam, najpre kroz zajedničke osnove, Gimnaziju, gde me dočekuju legendarni profesori - Spira, razredni, matematičar, Branče - istorija, Vasić - ruski... Bio sam jedini iz Starčeva, ali sam se uklopio bez problema. Tada sam shvatio da nema vajde od kampanjskog učenja. Dobri pedagozi ulili su mi pozitvne osobine, što kasnije rezultira sticanjem radnih navika i uspešno okončanom srednjom školom, a zatim i fakultetom...

            Posle privedene usmerene Poljoprivredne škole i upečatljivih profesora Tomovića, Vidića i Nade Berkuljan, s kojom sam, pride, imao nesvakidašnju saradnju, pogotovo na zastupanju učeničkih stavova pred pedagoškim većem, donosim odluku nastavim školovanje. Upisujem Poljoprivredni fakultet u Zemunu. Bilo je veoma iscrpljujuće. Morao sam svakodnevno da  putujem, pa sam od rano ujutro do kasno uveče bio apsloutno zauzet. Posle dve godine, kada se grupa okrnjila, počinje intezivno i nezaboravno druženje s Nenadom iz Pančeva, Đoletom iz Zemuna i Jocom iz Omoljice. Diplomiram u roku...

            Momački život...

            - Malo sam izlazio, a provod se, uglavnom, svodio na kućno druženje. Nisam za to imao vremena. Ali, zato sam još od 82-e godine obnovio staru ljubav zahvaljujući ideji nastavnika geografije Zemunca Bude Zečevića, ali i direktora Dragana Mijuškovića i pokojnog učitelja Pere Mladenovića, kada se dogodila prava-pravcata ekspanzija izviđaštva u Starčevu. Uz mladalačko dokazivanje u organizaciji, učesnik sam u stvaranju atmosfere, i uz Zvonka Dogana i brata Miloša, a uz svesrdnu podršku direktora Škole, bio alfa i omega Odreda. U to vreme srećem staru poznanicu Gordanu, a buduću suprugu, koju takođe uključujem u odred. Duboko urezana u sećanju su mnoga putovanja, od kojih su najznačajnija dva tabora od po petnaest dana u Zadru 1983. i 1984. godine. Zatim, vredna su pomena i učešća na akciji “Proboj sremskog fronta“ u Šidu, gde sam tri godine bio komandant brigade. Tu je još mnogo odredskih takmičenja, žurki, dočeka Nove godine... što traje sve do odlaska u Vojsku...

            Sledi Škola rezervnih oficira u Bileći...

            - Slavna kasarna. Škola života, učim šta sve može da se uradi za nezamislive tri sekunde koje život znače, pogotovo ako je prostorija puna bojnih otrova, kao npr. suzavca. Tu su i marševi, “preživljavanja“ i druge teskobe. Boravak u Bileći me je podsetio na staru kordunsku ljubav prema prirodi... Kasnije odlazim u Zaječar i dobijam čin oficira...

            Zaposlenje...

            - Po povratku dobijam zaposlenje preko biroa i to u “mojoj“ poljoprivrednoj školi “Josif Pančić“, gde srećem stare profesore. Sada primenjujem njihovo znanje... Važio sam za strogog, ali uvaženog predavača. Nisam voleo bubanje, već učenje sa razumevanjem. Tu provodim godinu dana, a posle se selim u Štab TO, gde ostajem do raspada Jugoslavije, ali to je, već, neka druga priča...

            Porodica...

            - Oženio sam se 1986. godine, sa pominjanom Gordanom, a krajem iste godine rađa se i sin Marko. Dve godine kasnije dobijamo i ćerku Emiliju

            “Azotara“...

            - Radio sam na više radnih mesta, a od 1996. godine do danas sam u veleprodaji na mestu višeg stručnog saradnika.

            Obrada drveta...

            - Verovatno kao posledica genetske zavičajne ljubavi prema drvetu sredinom devedesetih dolazim na ideju da oformim malu radionicu, najviše zbog toga što je tih burnih godina trebalo pobeći negde i sačuvati zdrav razum. Nikada nisam radio za prodaju, nego za sebe, prijatelje, a kasnije i za izviđače..

            Znači, povratak izviđaštvu, odnosno prirodi?

            - Najpre, nedostatak boravka u prirodi nadoknađujem klasično sportskim pecanjem, bez nekih preteranih ambicija, da bi 2002. godine posle petnaestak godina apstinencije, došlo do reaktiviranja izviđaštva u Starčevu. Inicijatori ponovnog okupljanja su Peca Stanković, Miša Sokolović, Danijela Jajić... Nije mi trebalo dvaput govoriti. U početku smo bili skeptični, ali već naredne godine kada smo u okviru manifestacije “Dani druženja“ priredili istoimeni izviđački višeboj, shvatili smo da izviđači u Starčevu ponovo imaju šansu.

            Moram da pomenem nezaobilane faktore - Mesnu zajednicu i DPP “Vojvodina“, koji su nas podržavali u odsudnim trenucima i učinili opstanemo.

            Već sledeći višeboj 2004. godine, uz velike napore svih nas organizatora, dobio je renome jednog od vrhunskih u zemlji i okruženju, što uz konstantan napredak traje i danas. U međuvremenu, tokom godine Odred je baziran na stručnom radu sa mlađim generacijama, a sa ponosom mogu da istaknem da je jedan od najangažovanijijih moj sin Marko, a i da ćerka Emilija daje bitan doprinos celoj ideji.

            Pored njih dvoje, i uz Milicu Mitić, Jovanu Ložajić, Uroša Vicanovića, Marka Ristića, Uroša Jajića i druge divne klince, ubeđen sam de je Odred postavljen na čvrste noge i da će, praćen budnim okom nas iskusnijih, najmlađima nastaviti da nudi najzdraviiji mogući izlaz iz zagađene sredine, kroz druženje sa prirodom i čistim vazduhom i uz sva moguća izviđačka znanja koja iz toga proizilaze.

            Starčevo, danas?

            - Ni grad, ni selo! Suviše blizu grada, a po nekim shvatanjima, na žalost, dovoljno daleko od istog. Za razliku od klasične urbane sredine gde je na sceni vidljiva otuđenost, ovde još uvek vlada ona ljudska prisnost i spremnost da se bezuslovno pritrči u pomoć bližnjem u nevolji. Ali, s druge strane, svedoci smo isuviše bahatosti, primitivnosti i lične neodgovornosti, naročito, prema životnoj sredini.

            U tom kontekstu Pera se i obraća svojim sugrađanima:

            - Svaki Starčevac, opterećen silnom svekolikom industrijom i njenim otrovnim nuspojavama, dužan je da odneguje bar dva drveta! I, da ne štedi na ljubavi prema prirodi, jer se tako pune baterije života.

Jordan Filipović

RAZGOVOR S POVODOM: MARKO SIMIJONOVIĆ, ODBOJKAŠ BORCA

Dirigent “crveno-belog“ orkestra

Uspešna karijera kao dokaz vrednosti * Iskustvo i mladost “recept“ za elitu * Uz mala ulaganja, Borac bi mogao da bude stabilan prvoligaš

            Pričati bilo kakvu priču o Odbojkaškom klubu Borac iz Starčeva, a ne vratiti se na godine kada je sportski kolektiv iz Starčeva postao pravo odbojkaško čudo na prostorima naše zemlje, gotovo je nemoguće. Isto tako, nemoguće je izostaviti i neka imena koja su zlatnim slovima upisana u analima, ne samo starčevačke “igre preko mreže“. Jedno od njih je, bez ikakve dileme je Marko Simijonović, dvadesetdevetogodišnji tehničar Borca. Bio je u klubu u vreme njegove najveće slave, pokazao se i dokazao i u mnogim klubovima u zemlji i inostranstvu, a sada je ponovo pravi dirigent našeg “crveno-belog“ orkestra, koji nezadrživo grabi ka srpskoj odbojkaškoj eliti. Ako se svi slažu u konstataciji da je Borcu mesto među najboljim klubovima koje naša zemlja ima, onda je izvesno i da je Marko Simijonović sinonim za uspeh.

            Odbojkom je počeo da se bavi kao učenik petog razreda OŠ “Vuk Karadžić“, sasvim slučajno. Tada je nastavnik fizičkog, Rade Stamenković jednostavno odredio petoricu “najinteresantnijih“ po visini i tako je sve počelo. Za prvi tim Borca debitovao je 1997. godine, što znači da je bio u ekipi koja se prvi put izborila za plasman među najbolje. Još uvek su sveža sećanja na nezaboravne baraž-duele sa Smederevcima. “Gorelo“ je tada Starčevo, “gorela“ su i srca svih pravih prijatelja Borca. Marko Smijonović je i 2001. godine bio “svedok“ novog plasmana našeg tima u društvo probranih, a onda su usledila putovanja... I odlične igre u mnogim klubovima u zemlji i inostranstvu.

            - Dve sezone proveo sam u kraljevačkoj Ribnici. U prvoj sam napravio korak unazad, obzirom da je Borac igrao u eliti, a tim za koji sam potpisao u Prvoj B ligi. Ipak, bilo je to novo iskustvo za mene i mislim da nisam pogrešio. Već u sledećoj godini uspeo sam da se sa Kraljevčanima domognem društva najboljih - počeo je pricu Marko Simijonović.

            Uvek je iz klubova odlazio zbog boljih ponuda. To je samo dokaz da je iz godine u godinu sazrevao, postajao ozbiljniji i pravi vođa tima za koji nastupa.

            - Otišao sam potom u Teheran u Odbojkaški klub Barg. Bili su tamo i treneri Jovica Cvetković i Ivan Krgović, što mi je u mnogome olakšalo boravak u Iranu, zauzeli smo peto mesto, što nije bilo nimalo lako, jer se tamo igra odlična odbojka. Vratio sam se u zemlju posle godinu dana, najviše zbog vojske. Civilno sam “odslužio“ u Kragujevcu i igrao za Radnički. Imali smo odličnu ekipu. Bili smo prvi, sve do plej-ofa, mislili smo da možemo da se borimo i za titulu, ali nismo imali sreće - kaže popularni Keza.

            Sada je ponovo tu. Na mestu uspeha. U svom Starčevu. U svom Borcu. Ima velike planove. Odbojka je njegov životni izbor i sigurno će, po okončanju igračke karijere, ostati u njoj. Ako bi napravio neku paralelu Borca iz 1998. godine i sada, kaže:

            - Prilikom prvog našeg ulaska u društvo najboljih, lige su bile mnogo kvalitetnije. Tu nema nikakve dileme. Tada je vladala veća euforija oko našeg plasmana u elitu, nego što je to bilo 2001. godine ili danas. Mislim da je osnovni uzrok tome loša finansijska situacija u mnogim klubovima. U Pančevu su se poslednjih godina menjali vodeći sportovi, i mišljenja sam da je Borac nekoliko godina u nazad, na marginama opštinskog sporta. A godinama smo bili jedina svetla tačka. Danas je i manje publike na tribinama, manje sponzora... Ali sve se može promeniti predanim, kvalitetnimi transparentnim radom - dodaje Marko

            Mnogi s nestrpljenjem očekuju kraj sezone i nadaju se da će Borac ponovo postati član srpske elite. Odbojkaška Superliga, da ili ne, bilo je sledeće pitanje koje smo postavili našem sagovorniku.

            - Gotovo sam ubeđen da ćemo izboriti plasman i to kao prvoplasirani tim. Najveći konkurent nam je Smederevo, za sada im “bežimo“ tri boda, što je ni malo, ni mnogo, ali moramo biti ozbiljni do kraja. Sada je sastav Superlige takav da i manji klubovi mogu pronaći svoje mesto u njoj. Finansije će biti i dalje osnovni problem, ali i to da li je klub preležao “dečje bolesti“, kada to kažem mislim na pravilan odabir igrača, trenera... Klub mora da bude iznad svakog pojedinca, ali i da svakom pojedincu obezbedi normalne uslove za život i rad. Ostaje nam da se nadamo da ćemo naići na pozitivan impuls u javnosti, kod navijača, budućih sponzora, čelnika grada i naše Mesne zajednice -  završava Simijonović.

A.  Živković

 Vrh strane