Komentari

Starčevo opština!

Ovogodišnji “Dani druženja“ protekli su pod motom “STARČEVO OPŠTINA“. Utisak je da je upravo lansirana parola lepo prihvaćena među Starčevcima. Oni koji su odmah shvatili, ne treba im dodatno objašnjavati, ali hajde da, zbog onih kojima to baš ne ide od ruke, spomenemo nekoliko činjenica koje idu u prilog motu “STARČEVO OPŠTINA“.

            Najpre, naše mesto je ranije imalo rang opštine, negde do sredine šezdesetih kada je to promenjeno i kada je selo potpalo pod Opštinu Pančevo. Tada smo ostali bez nekih ingerencija, ali hajde, nije se tada smelo buniti...

            Kasnije, sedamdesetih, država (u ovom slučaju Opština Pančevo) ponovo “petlja“ po starčevačkom ataru, pa na volšeban način seoski atar ostaje bez zemljišta na kome se danas nalaze fabrike “južne infustrijske zone“. Tada ostajemo i bez dela atara, ali i bez para koje fabrike treba da uplaćuju jedinici lokalne samouprave, one za korišćenje gradskog građevinskog zemljišta. Ali, šta ćeš, država je to, nije se smelo buniti...

            Osamdesetih pak, ništa se nije poradilo da se te stvari promene, pa se tavorilo, a nije se smelo ni buniti, jer...

            A šta reći o devedesetim godinama prošlog veka? Užas i katastrofa raspada zajedničke države i novi Miloševićev ustav, ugušili su mnogo veće ideale nego što je ideja o lepom i uređenom životu u maloj društvenoj zajednici zvanoj selo, naseljeno mesto ili kako god hoćete... Starčevo je u rangu mesne zajednice koja ima ista ovlašćenja kao i kućni savet nekog solitera na Novom Beogradu. Sela su  potpuno ostavljena sama sebi, bez instrumenata za uređenje svakodnevice društvenog života, bez sredstava i službi. Sela su zamirala...

            Sada je vreme za promene. Sve zemlje našeg okruženja već su obavile decentralizaciju društvenog i političkog sistema spuštajući ga na najniži nivo, tamo gde se zaista dešavaju i rešavaju svakodnevni problemi građana demokratski uređenog društva. Intencija naše zemlje je da postane deo Evropske Unije, samim tim, decentralizacija čeka da “pohodi“ i ove prostore. Sela pančevačke opštine već su se samostalno izborila za neke mehanizme upravljanja lokalnom zajednicom, čak i za sredstva, ali to još uvek nije institucionalizovano. Potrebno je da se, novim zakonskim aktima na osnovu novog Ustava, to i formalno učini. Onda, kada Pančevo postane GRAD, a okolna sela OPŠTINE, stvar će doći na svoje, pa više nećemo moramo da slušamo kako, na primer, mi iz Starčeva “otimamo“ investicije i sredstva od Pančeva i drugih sela kako bi se brže razvijali, već će to biti omogućeno time što će naše selo, sopstevenim kapacitetima, moći da ima isto što i svaka sredina ovog tipa u bilo kojoj zemlji Evropske Unije.

Petar Andrejić

UOPŠT(in)AVANJE, uOPŠTINAvanje!

Jedna od relativno modernih poštapalica poslednjih godina, pored silnih “tranzicija“, “transparentnosti“, “seirenja“ i ostalih “spekulacij“a, verovatno je jedan nama veoma zanimljiv i atraktivan termin. To je svima nama drag i blizak srcu - “lokalpatriotizam“.

Ja lično prvi put za nj' sam čuo početkom burnih devedesetih, kada, onomad veliki Jugoslaven i slavni voditelj subotnjeg beogradskog dnevnika, danas nepokolebljivi “hrvodomoljub“, govoreći na “Jutelu“ (za zaboravne, beše to medijska tvorevina starog-dobrog Ante) o granatiranju Dubrovnika, kaza kako “lokalpatriotski saoseća sa patnjama svojih Dubrovčana“. Od tada sam čuo i video raznolike oblike “lokalpatriotisanja“, među kojima mi se najviše “ucrtao“ onaj, netragom nestalog “BK Bogija“,  prema svojoj najrodnijoj Peći. (U kojoj li se sada, onako nafatiran, “peći-ni“ krije?!)

Ali, koga briga za tamo neke “đubrovnike“ ili “pećnice“, da vidimo kako mi ovde izražavamo dotičnu pojavu? Razmišljanje na tu temu me je i nateralo da dam određeni doprinos. Lokalpatriotski, naravno! Elem, odlučio sam da posle godina bavljenja “republikanskim kolonama“ (za neke i petokolonama!) sela Starčeva , u znak viših ciljeva, a zarad poštovanja rodne grude, žrtvujem svoje malo “čedo“. To znači da posle tačno šest godina objavljivanja ova rubrika odlazi u zaborav, u anale, u “večna lovišta“ ili, jednostavno, u... BUĆ!!! Ćao, nema više!

A, zašto? Jel to, baš, moralo? - zapitaće se mnogi razočarani fanovi ove kolumne. E, pa, ja im, bez imalo sentimentalnosti, brutalno odgovaram da jeste! I te kako je moralo!

Da vidimo šta kažu činjenice! Jeste da je pojam  Starčevo - Repubika imalo neku intirgantnu specifičnu težinu. Pogotovo kada je reč o nekim nadmenijim sugrađanima kojima je taj adut bivao od krucijalnog značaja, kada u nekom bircu upadnu u “polemiku“ s sagovornikom iz komšijskih i nama prijateljskih naseobina. Ej, bre, brale - republika! Govoriše neki... Međutim, ako se pozabavimo pomenutim faktima i nije sve tako ružičasto u našu korist. U stvari, beše to samo galama od nekoliko sati, koju je prva žandarmerija  ućutkala. Malo galamili o nekakvoj republici i nikom koristi nisu doneli. Ali, ostalo nam da se “kitimo“...

Međutim, da vidimo od čega se živi! Od “republike“, osim malo puvakanja po kafanama, vajde nešto i ne videsmo! A, od čega bi smo malo i profitirali? Od mitske “republike“ iz “maštolenda“ nikako ne, ali od nečeg drugog sigurno i to dosta! Kako je sve izvesnije da ova zemlja, iako polako i nesigurno, ipak ulazi društvo normalnih evropskih suseda, pitanje je časa kada će i mesta poput  Starčeva dobiti značajniji status. Na nama je samo da taj proces što je moguće više poguramo.

Sada je valjda jasno da sam u prilog pragmatičnosti žrtovao “Starčevo-republiku“, jer kucnuo je čas za Starčevo - OPŠTINU! Dosta je mitova i legendi, definitivno je vreme za stvarni prosperitet! Dole (kvazi)republika, živela (stvarna) OPŠTINA!!!

* * *

Umalo da zaboravim, u Opštini ništa novo, osim što je obezbeđeno novih tri miliona evra iz pokrajinske kase za kanalizaciju i glavni put, potpisan ugovor sa izvođačem o izgradnji tribina, prošli još jedni uspešni “Dani druženja“, a ovim redovima ova rubrika prestaje da postoji! Nema više “Republikanske kolone“, ali dolazi “Uopštinavanje“!

Čitajte ga u narednom broju!

Jordan Filipović

Hodočašća

Svako mesto, kraj ili teritorija ima neka svoja mesta na koja narod odlazi kako bi se duhovno obnovio, približio Bogu i samom sebi.

Obično su to neka zavetna mesta kao što su crkve, hramovi, manastiri, kapelice i slično, podignute u čast nekog sveca ili svetice, preko kojeg narod upućuje svoje molitve Bogu.

I Starčevo ima takvo svoje mesto, u narodu poznato kao ”Vodica”, a posvećeno je Svetici Paraskevi ili Trnovoj Petki.

Postoji legenda da se na nekom drvetu pojavila sveta slika navedene Svetice, a u isto vreme i izvor Svete vode. Svaki put kad bi sliku pokušali da odnesu u crkvu, ona bi se nekim čudom vraćala na isto mesto. Nakon nekoliko pokušaja sliku su ostavili i sagradili kapelu.

Dan uoči Sv. Pantelejmona odlazilo se na Vodicu kako bi se preko Sv. Paraskeve izmolilo od Boga zdravlje, sreća ili jednostavno zahvaliilo za dobru letinu.

Na Vodicu se išlo obično pešice ili konjskim zaprežnim kolima, te se obično probdela cela noć oko kapele.

Deci baš i nije toliko bila važna molitva, ionako su to za njih činili stariji, ali im je bilo važno što su se na Vodici mogle jesti prve lubenice, s obzirom da je to bio početak augusta,što je nekada i bio početak sezone lubenica.

Takođe, poznato mesto ne samo u Vojvodini nego i šire je Tekija. Mesto između Sremskih Karlovaca i Petrovaradina.

Uz sam put napravljena je crkva posvećena Majci Božijoj Snežnoj, a u spomen na dan kada je princ Eugen Savojski pobedio silnu Tursku vojsku.

Na tom mestu je u tursko doba bila Tekija (odmorište s džamijom), gde su turski velikodostojnici uživali u prirodi i hladili se vodom s izvora podno brda.

Prema legendi, zahvaljujući pomoći Majke Božije Snežne, koja je sasula mećavu na tursku vojsku, Eugen Savojski je pobedio, a znak pobede je i na samoj kupoli crkve, visoko uzdignuti krst iznad turskog polumeseca.

Na Tekiju se išlo već 4. augusta, vozom do Sremskih Karlovaca, a onda pešice do same Tekije. I tu je bio opet isti način. Noć se provela u molitvama i pevanju pobožnih pesama, a na sam dan se prisustvovalo Službi Božijoj.

Na povratku obično se obišla Petrovaradinska tvrđava pa onda preko mosta u Novi Sad, a onda vozom svak na svoju stranu.

Još jedno poznato mesto, a naročito za Banat

je kapela na obroncima Vršačkog brega, a posvećena je spomendanu pronalaska ostataka Isusovog krsta, a kojega je pronašla Sv. Jelena Križarica majka cara Konstantina.

U katoličkom svetu se slavi 14. septembra, a kako u to doba počinju i berbe vinograda,

Vršac a i celi Banat ima razloga i za hodočašće i za slavlje.

Nadam se da se tradicija nije ugasila.

Vinko Rukavina

Školarci žrtve trulog sistema

            Činjenica je da je školovanje jedan od najvažnijih segmenata života nas smrtnika. Bez škole, takoreći, “ni u kanal“. Kada je škola u pitanju, roditeljima na pamet padaju troškovi (knjige, ekskurzije, oblačenje itd.), a deci, tj. nama, učenje (tj. smaranje što bi neki rekli). Prijemni je za školarce veliki bauk. Završetak osnovne, srpski, matematika, privatni časovi... A glava da pukne! Za roditelje - pomisao na maturu, plaćanje, plaćanje i plaćanje, stvara pritisak veći od 200... Samo, ta panika nije došla sama od sebe. Tu paniku stvoriše “visokoumni“ krojači naših sudbina. Negde 1996. leta Slobodanovog, neki je pametnjaković razmišljao, pa se setio da izmisli vrlo “jednostavnu“ stvar: kvalifikacioni ispit. Velika petljancija, po mišljenju većine mojih vršnjaka. Rezultat te izmišljotine je veliki broj mladih u neželjenim, umesto u željenim školama, a i po popravnim ispitima, što bi rekli, KOJEKUDE. Da smo imali iole razumne ministre prosvete, neko bi ukapirao do sada da ima nečeg trulog u našem školstvu. Gospoda ministri, a mnogi su se izređali, imali su druga interesovanja.

            Započete reforme Gaše Kneževića su zaustavljene, što i nije neka novina, kod nas kočničara uvek “i za izvoz“. Ministarka Čolić nas je malo vraćala u 18. vek sa svojim osporavanjem Darvina. Vuksanović se opet bavio svačim, samo ne našim problemima. E sad, ovom novopečenom Lončaru puna usta “istorijskih“ izjava o Kosovu, a problemi u školstvu su mu u drugom-trećem planu. Plejada raznih “zverki“ na mestu ministra prosvete, a nama isto. Što se mene tiče čekam odgovor Lončara na moje viđenje situacije. Kako sam zaboravio!? Pa, on je zaokupljen “važnijim“ stvarima, a možda je po uzoru na stranačke kolege “neobavešten“.

            U svakom slučaju, nama školarcima ostaje da čekamo bolja vremena, bolje ministre, bolje školstvo, a oni sa slabijim živcima potražiće, ili su već našli, bolju zemlju.

Dalibor Mergel

Reklame - fenomen Br. 3

            Koliko vam se samo puta desilo da gledate neki dobar film na TV-u, a onda se pojavi dobro poznat džingl sa gomilom ekonomsko propagandnog programa... Bez koga se “stvarno“ ne može... I on traje i traje i traje... I da, idalje traje... :) Obično traje toliko da vi ne samo što zaboravite ime glavnog junaka, osim ako film, naravno, ne gledate već drugi, treći put... Već zaboravite i šta ste gledali... :)

            Naravno, ko ne voli da gleda EPP koji je sve više postao deo programa nego standardni EPP, može da trkne do kuhinje, skuva se sebi kafica, a ponekad i ceo ručak... A onda se smesti udobno u svoju fotelju i nastavi seansu... :)

            E a sad, za one koji gledaju reklame, da analiziramo njihov bogat sadržaj... :) Moram da priznam da je sve više onih zanimljivih, tako da vam se ponekad čini da gledate film u filmu... Ali, u suštini, imate svašta, pa da počnem:

            - reklame za praškove, kao i sva ostala sredstva za čišćenje kuće. Ako nam tu reklamu nije prezentovala glumačka ekipa koju ste mogli sinoć da vidite u nekom pozorištu, onda su obično u pitanju nejake ženice ili muškarci koji se muče da skinu rđu ili kamenac, koji izgleda stvarno zastrašujuće! Sreća što ni jedna kuća nije prljava kao u reklami, jer sumnjam da bi onda mogao neki od reklamiranih da pomogne...

            - reklame za “VIP“, “MTS“ i “Telenor“... E tu je stvarno mrtva trka...  Možete da birate: da li ćete da imate “i jare i pare“ i zajedno sa njima otići na VRH BRATE, da tamo shvatite kako ŽIVOT ZVUČI DIVNO... :) A da ne spominjem telefone za jedan dinar koje posle debelo i u većini slučajeva doživotno otplaćujete... :)

            A onda idu reklame sa raznim nagradnim igrama, kuća, stan, auto... Ma šta god vam treba, samo treba da pojedete ili popijete.. Jedno dve kuće, ma sitnica. Kad bi sve bilo kao u reklami ne verujem da bi ikome bio potreban stambeni kredit ili kupovina na lizing... :)

            A kad smo kod kredita i lizinga, tu su i banke... A o njima stvarno ne bi da pišem jer pretpostavljam da je svako nekoj dužan neki dinar, ako ništa drugo, a ono bar za održavanje računa... :) Ponekad, gledajući njihove reklame, pomislim kako imamo bar pet bankara po glavi stanovnika. :)

            Pa onda imamo reklame za pivo, grickalice slatke, slane, kao i sva ostala pića, pa i vodu... I više nam i ne prodaju proizvod, već sve više način života. Stvaraju potrebe o kojima nismo ni sanjali, ni razmišljali. I što su reklame sve lepše i bolje, to su proizvodi koji iza njih stoje sve lošiji i lošiji. Koliko god reklama bila dobra, postoji mogućnost da magija nestane čim kupite proizvod, tj. časovnik otkuca ponoć. :)

            Bilo kako bilo, one su tu da u roku od nekoliko minuta, iako se nekada čini kao večnost, napune našu glavu novim idejama o kupovini, neviđenom brzinom isprazni naše džepove, koji su i ovako već prlično prazni... Osim ako se ne zapitamo - DA LI JE NAMA UOPŠTE TRENUTNO POTREBNO to što se reklamira... :) Ako kojim slučajem nemate ovaj tanani unutrašniji glasić u sebi, onda je bolje da za vreme reklama trknete do kuhinje, ako reklame traju dovoljno dugo - do komšinice na kafu... :)

Miroslava Kovačević

 Vrh strane