Intervju

DEJAN ŽIVANOVIĆ, ČLAN OPŠTINSKOG VEĆA SO PANČEVO I ČLAN DSS-a

Ne volim podele selo - grad

Naš sagovornik ističe da Opština Pančevo mora da se ravnomerno razvija i da su suvišne podele na pančevačka sela i samo Pančevo. Starčevo je za primer, a saradnja svih demokratskih stranaka prioritet pred sledeće izbore

            Vi ste se pre godinu dana priključili Opštinskom veću, recite nam kako ste se uklopili?

            - Obzirom da sam bio odbornik i predsednik Saveta Mesne zajednice Glogonj, moje stranačke kolege su smatrale da imam dobro iskustvo i da mogu da se uklopim u i odgovorim zahtevima posla u Opštinskom veću. Početkom novembra prošle godine postao sam član Veća, baš u trenutku kada se pripremao predlog budžeta za 2007. godinu. Mislim da sam se dobro uklopio i da sam dao značajan doprinos u sklapanju budžeta za ovu godinu.

            Jeste li imali, na samom startu, podršku ostalih većnika?

            - Mogu reći da su mi svi pomogli da se uklopim. Nije bilo nikakvih problema, odbacivanja, omalovažavanja i slično.  Moj stranačko kolega Tigran Kiš mi je bio velika podrška, a sa Sinišom Kojićem sam brzo našao zajedničke teme i ciljeve, jer obojica dolazimo iz sela.

            Da li ste postavili sebi neke ciljeve kada ste stupali na dužnost člana Opštinskog veća i jeste li uspeli u ostvarivanju?

            - Obzirom da dolazim iz naseljenog mesta, jedan od ciljeva koje sam sebi postavio, bio je da se budžetska sredstva što ravnomernije podele, odnosno da razlika između grada i sela bude što manja, kada je raspodela sredstava u pitanju. U okviru toga, insistirao sam da manja sela, poput Glogonja, Ivanova i Banatskog Brestovca, dobiju više sredstava. Rezultat tog mog zalaganja jeste da smo dobili dodatna sredstva za izgradnju postrojenja za preradu otpadnih voda u navedenim selima, koje će se graditi u sklopu izgradnje mreže fekalne kanalizacije.

            Osim što se bavite problematikom naseljenih mesta koja su još vaša zaduženja u Veću?

            - Obaveze člana Veća su da izvršava naloge predsednika opštine. Svaki član izvršava one naloge shodno svojim afinitetima, iskustvima i obrazovanjem. Obzirom da sam se godinama aktivno bavio sportom i da sada radim kao rukometni trener u Gologonju, trudim se da i u toj oblasti dam doprinos.

            Ima li nečega, i šta je to što Vam smeta?

            - Smeta mi to što se sve deli na selo-grad. Svi članovi Veća rade zajedno u interesu cele Opštine. Smeta mi što se stvara slika da smo Siniša Kojić i ja, kao članovi iz naseljenih mesta, sa jedne strane nasuprot ostalih članova, koji su iz Pančeva. Razlika između sela i Pančeva postoji isto kao što postoji razlika između manje razvijenih sela u odnosu na više razvijena. Mi u Opštinskom veću radimo u interesu svih građana i naš zadatak je da te razlike smanjimo.

            Pomenuli ste razliku između samih sela, u čemu se ona ogleda?

            - Ogleda se u tome da manja sela dobijaju znatno manja sredstva, a da imaju podjednaku potrebu za izgradnjom i poboljšanjem infrastrukture. Smatram da bi neki od parametara za raspodelu sredstava, među selima, trebalo da bude i broj staračkih domaćinstava i stepen izgrađenosti infrastrukture. Sela koja su na rubu Opštine imaju i taj problem što imaju znatan broj zaposlenih u drugoj Opštini, pa se ta sredstva ne vraćaju nama. Mislim da ne treba da ta sela ispaštaju zbog toga. Ne bi bilo loše da se upriliči sastanak predstavnika svih mesnih zajednica na kojem bismo se dogovorili o pravičnijoj raspodeli sredstava, u kojoj manje mesne zajednice ne bi bile oštećene.

            S obzirom da dolazite iz Glogonja, možete li nam reći da li Glogonj ima saradnju sa većim, razvijenijim selima i u čemu se saradnja ogleda, ukoliko je ima?

            - Da vam kažem, svi mi dobro sarađujemo dok ne dođe do raspodele para, tada svako tera kola na svoju vodenicu. Ali mogu reći da u želji da što više uradim za Glogonj, koristim iskustva drugih naseljenih mesta. Kada je u pitanju izgradnja kanalizacije, Starčevo nam je pokazalo da mogu i kako da se urade dobri projekti, kao i da može da se dobije novac za to.

            Imate li informacije o tome da li će Pančevo dobiti status grada i kako će se to odraziti na naseljena mesta?

            - Ukoliko Pančevo dobije status grada, logično je da dobije više opština, ali o tome će se odlučivati u Ministarstvu. Ne znam kako bi ta podela na opštine izgledala i šta bi donela za sela. Izvesno je da Pančevo treba da dobije status grada, ali nemam stav o tome da li treba da se podeli na opštine i na koji način. Po mojim informacijama, Pančevo ispunjava sve uslove za dobijanje statusa grada. Kada bude doneta takva odluka, možemo razgovarati o načinu njenog sprovođenja i uticaja na naseljena mesta. Činjenica je da za naseljena mesta očekujem mnogo veću samostalnost u donošenju odluka.

            Kao član Veća koji se bavi i problemima sporta, recite nam da li ste zadovoljni razvojem sporta u selima?

            - Tvrdim da je sport u naseljenim mestima zapostavljen. Sport u selima se svodi na par entuzijasta, koji rade sa decom. Malo je klubova koji imaju jake sponzore, i koji mogu da plate i motivišu trenere da što bolje rade. Moj cilj je da se od sledeće godine namene sredstva za plaćanje trenera, jer potrebni su treneri da rade sa omladinom i da ih usmeravaju na ispravne puteve.

            Vaša poruka čitaocima “Starčevačkih novina“?

            - Mislim da se Starčevo razvija u dobrom pravcu, da se koriste sve političke pogodnosti, da starčevački funkcioneri rade dobro, o čemu svedoči veliki novac koji je iz pokrajine uložen u izgradnju kanalizacione mreže. Starčevo je zaista mnogo postiglo, pre svega agilnim radom Saveta, a i činjenicom da ima pokrajinskog poslanika. Želeo bih da poručim političkim strankama u Starčevu da prevaziđu sukobe, ukoliko ih ima, i da, formirajući jedan demokratski blok, pripreme se za predstojeće izbore, nakon kojih će zajedno raditi da Starčevo postigne još više ciljeve.

Daniela Maksimović

Bogoljub Mitić Đoša, glumac

Na selu se najlepše osećam

Popularni glumac kaže da je seoska publika iskrenija i da se lepše oseća dok glumi među seljanima. Đoša nam otkriva projekte koji će tek razgaliti TV publiku i najavljuje ”Kafanicu kod SIS”

            U okviru programskih dešavanja, povodom tronedeljne manifestacije “Dani druženja“, 8. avgusta na prepunom platou Doma kulture glumačko veče priredio je naš poznati glumac i zabavljač Bogoljub Mitić Đoša. Njegov nastup bio je najposećeniji, a uz salve smeha i pregršt aplauza, jednočasovna  izvedba nastavljena je neformalnim druženjem sa ovim glumcem do kasnih večernjih sati. Iskoristili smo ovu priliku da popularnom Đoši postavimo nekoliko pitanja...

            Kakva su tvoja iskustva sa gostovanja poput ovog u Starčevu?

            - Pa, ja sam gostovao skoro po svim selima u Srbiji još od 1999. godine, čak i na Kosovu, pre, za vreme i posle rata. U principu, ovo su možda najlepša gostovanja jer su ljudi po selima mnogo otvoreniji i pristupačniji nego publika u urbanim sredinama koja očekuje nešto više od “bata Đoše“.

            Koliko te publika različito prihvata?

            - U suštini, svuda me dobro prihvataju jer, bez obzira na to što sam u međuvremenu snimio još nekoliko serija i filmova, ljudi me i dalje prepoznaju po liku Đoše iz “Porodičnog blaga“.   Inače, svaki glumac se pamti po nekoj ulozi u glumačkoj karijeri, pa tako i mene pamte i prihvataju me kao Đošu iako je sada vrlo popularna serija “Agencija za SIS“, koja se emituje na “Pinku“ i u toj seriji ja igram Mulju. Ljudi me prihvataju kao identičnog srpskog nesnalažljivog seljaka, “bačenog“ u  urbanu sredinu, u čemu se mnogi prepoznaju. Zdravo seljačko razmišljanje i logika takvog seljaka dolazi do izražaja i iako je naizgled nesnalažljiv, on se vrlo dobro uklapa u novu sredinu.

            Da li južnjački dijalekat ima većeg udela u profilisanju takvog seljaka ili centar porekla, u tom slučaju nije bitan?

            - Ne, to nema veze. Odlično prolazi i šumadijski dijalekt, primer za to je televizijska drama Slobodana Šurića: “Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo“. Hteli mi da priznamo ili ne, Srbija je zemlja seljaka, ali u najlepšem smislu reči jer i Švajcarska je zemlja seljaka, a znamo kako Švajcarska izgleda. Moj odnos prema seljacima je krajnje pozitivan, ja ne podnosim one “urbane seljačine“ koji žive u Beogradu, a nisu pobegli iz opanaka. Tu spadaju svi oni, koji nemaju osnovno, domaće vaspitanje.

            Upućenijima je poznato da tvoj muzički ukus ide u pravcu domaćeg i stranog rok-a. Da li si takvog opredeljenja i danas?

            - Da, skoro sam čuo da je ta muzika, koju sviraju Deep Purple, Led Zeppelin, Njhitesnake, Rainbonj, The Cult, pa i “Bijelo dugme“ i “Divlje jagode“, zapravo “seljačka“ muzika. Međutim, seljaci su mnogo više vezani za rok nego urbani momci, zato što je taj bunt mnogo veći i jači kod seljaka. Njihov otpor je mnogo jači i izraženiji i ja sam privatno buntovnik i nastavio sam da slušam tu muziku. Od svih koncerata ove godine, ja sam jedino bio na koncertu Njhitesnake, na Taš - u. Inače, imao sam sreću da odem na koncert grupe Pink Floyd u Sidneju i posle tog koncerta, bilo mi je glupo da odem na bilo koji dalje. Nisam bio ni na koncertu Rolling Stones-a jer i njih puno ne slušam.

            Koja je tvoja omiljena glumačka ekipa sa kojom si radio?

            - Glumci koje ja volim su: Bata Živojinović, na prvom mestu, zatim Aleksandar Berček, Nikola Simić, Vlasta Velisavljević, Božidar Stošić... To su ljudi koji su neopterećeni sobom, a velike su zvezde i sa njima mi je najlepše. Od glumaca srednje generacije, tu su Nikola Kojo, Dragan Bjelogrlić, Zoran Cvijanović, koji su zapravo mojih godina, a ja sam ih od malena gledao i voleo jer oni glume dosta dugo. U filmu “Crni Gruja“ imao sam sreću da glumim sa svim mojim velikim ljubavima sa filma i to iskustvo je fenomenalno. 

            Kakav je tvoj glumački život izvan “Pinka“ i šta novo snimaš?

            - Nemam ga, uzeo sam godinu dana neplaćeno u matičnom pozorištu u Leskovcu. Inače, posle serijala “Agencija za SIS“, od oktobra će ići nastavak pod nazivom “Kafanica kod SIS“ od 120 epizoda koje treba da budu snimljene do kraja ove godine. Snimili smo već 15 epizoda i ova serija će biti dugometražna, od 35 minuta.

            Kako komentarišete fenomelalno glumačko fuzionisanje između Milenka Pavlova i Vas u seriji “Agencija za SIS“?

            - Milenko Pavlov ima određeni senzibilitet i ja sam insistirao na tome da on ne pokušava da glumi Leskovčanina, kao što ni meni ne bi uspelo da uspešno glumim Lalu i rezultat toga je da on i ja odlično funkcionišemo na toj kontri za razliku od Tike Špica, gde smo istog izgovora, a razlika je bila u tome što je jedan bio pametan, a drugi manje pametan. Milenko Pavlov je mnogo uspeo u glumačkom poslu i on iza sebe ima mnogo uloga na filmu i u pozorištu, a kao i ja, dolazi iz provincije.

            Zašto su Tika Špic i Đoša razdvojeni? Koji je razlog što se ne pojavljujete zajedno?

            - Ima tu dosta sujete, ali mi i dalje održavamo korektne odnose. Mi smo mnogo duže u glumi nego što smo poznati, do duše ja malo duže od njega. Problem je u različitom pristupu popularnosti koju smo preko noći doživeli. Mislim da je par serija izgubilo na kvalitetu zato što nismo zajedno, tu mislim i na “Agenciju za SIS“ i na “Belu lađu“, a tome su najviše kumovali Siniša Pavić i producentske kuće koje su stajale iza nas i pokušavale da nas imaju za sebe.

Darko Ješić

ŽELJKO LAZAREVIĆ, VLASNIK FIRME “STEFANI“ I KONJUŠAR

Naša ergela biće najbolja

Željko na stazi

            Željko Lazarević je rođen 1974. godine, osnovnu školu završio je u  Starčevu, da bi dalje školovanje nastavio u pančevačkoj  Elektrotehničkoj školi “Nikola Tesla“ - smer elektroinstalater. Željko je sada vlasnik firme za prizvodnju nameštaja “Stefani“, a od skoro je vlasnik ergele konja za koju tvrdi da će postati jedna od najpoznatijih u Srbiji. Za uspeh koji je do sada postigao zahvalan je nesebičnoj podršci koju dobija od svoje porodice i prijatelja.

            Posle završenog školovanja predpostavljam da ste radili svakojake poslove, kako ste stigli do firme za proizvodnju nameštaja?

            - Kao  većina mladih ljudi po dolasku iz vojske imao sam potrebu da radim i stičem kapital. Radio sam stvarno svakojake poslove, između ostalog, došao sam na ideju da sklapam nameštaj. Posle nekoliko sklopljenih kuhinja shvatio sam da taj posao volim i da mi dobro ide. Jednostavno, puno sam radio i ulagao u posao i mic po mic - sad sam tu gde sam. Mislim da je za ovaj posao jako bitna ideja, bez nje čovek teško da može da uspe.

            Pomenuli ste da pored proizvodnje firma radi i još neke usluge?

            - Firma “Stefani“ se ustvari više ne bavi proizvodnjom nameštaja već uslužnim rezanjem materijala za nameštaj i prodajom istog. Firma je zaživela 2003. godine. Nakon godinu dana pošto sam kupovao mašine za rezanje, shvatio sam da je unosniji posao baviti se uslužnim rezanjem i prodajom repromaterijala. Firmu sam preselio na bolju lokaciju, u ulici Svetog Save u Pančevu i sada sam potpuno zadovoljan kako posao funkcioniše.

Željko sa sinom Bobom

            Jednom prilikom ste pokušali da pokrenete školu u kojoj bi se obučavali mladi ljudi za stolarske delatnosti?

            - Da. To sam pokušao da uradim u Starčevu. Za delatnosti u mojoj firmi nije potrebna neka posebna obuka da bi se ti ljudi obučili. Mašine su savremene, kompjuterizovane, ali potrebna je neka obuka,  osnovno znanje o materijalima. Škola nije zaživela što ne znači da to isto neću pokušati da uradim u Pančevu. Evo jedna informacija za čitaoce SN - u “Stefani“ radi dvadeset radnika, 80% njih su Starčevci. Mislim da je to dobro za naše mesto i da bi svi Starčevci vlasnici firmi trebalo tako da rade.

            Recite nam kako ste počeli da se interesujete za konje?

            - To je bila čista slučajnost. Moj sin Slobodan je zavoleo konje od malih nogu, pošto se moj drugar Goran Stamenković bavi konjičkim sportom, odvodio sam sina često kod njega i jednog dana kupio sam mu konja. To je bio preponaš kojeg smo planirali da držimo u Pančevu u pansionu za konje. Vrlo brzo nam to nije bilo dovoljno pa smo kupili još neke konje i shvatili da smo supruga, sin i ja ušli u celu tu priču.

            Pretpostavljam da se ubrzo rodila ideja o ergeli?

            - Naravno da je tako, Ubrzo smo kupili plac koji jednim krajem izlazi na starčevački hipodrom. Napravili smo objekat sa štalama za konje i neophodnim ispustom. Evo nas sad, svaki dan, ovde na ergeli i uživamo. Trenutno je objekat kapaciteta za pet konja i svi oni su iz štale “Vranac“ čiji smo vlasnici Goran Stamenković i ja. Vrlo smo perspektivni po ovom pitanju i za nekoliko godina čuće se za nas nadaleko! Vlasici smo konja koji imaju odlične rezultate, upornim radom izguraćemo ov što smo započeli.

            Kako izgleda jedan radni dan na ergeli?

            - Konji su vrlo plemenite životinje i zahtevaju mnogo pažnje i rada sa njima. Jedan takmičarski konj dnevno pojede četiri do pet kilograma hrane koja mora da bude kvalitetna. Tu spadaju kukuruz, granule, ovas, jabuke, šargarepa... Svaki dan, svaki od ovih konja mora da ima trening. Oprema za konje je jako skupa a sport nije baš isplativ, za razliku kako je to u svetu. Naravno da Goran i ja ne možemo da postignemo da odradimo sve obaveze oko konja sami ali imamo veliku pomoć Goranovog oca i naših  prijatelja, čak su i naše supruge uključene, svi zajedno smo u ovome. Raduje me što svaki dan ovde na ergeli  ima puno dece koja nam pomažu i zavoleli su konje. Oni su nam takođe od velike pomoći, možda jednog dana kada se za to steknu uslovi pokrenemo školu jahanja. Pričali smo na tu temu, mislim da bi bilo lepo da i to postoji u Starčevu.

Goran Milošević

Dragana Marinković, sportistkinja

Samo sopstvenim snagama

            Iako izuzetno mlada već je poprilično dokazana i kao stručnjak i kao pedagog i to najviše zbog svoje požrtvovanosti i predanosti deci s kojom radi, a koja to, opet, svakodenevno i  “na sva usta“ potvrđuju. Dakle, gošća ove rubrike tekućeg broja može biti samo profesorka fizičkog vaspitanja u OŠ “Vuk St. Karadžić“ i trener Ženskog odbojkaškog kluba “M-tim“ - Dragana Marinković.

            Naša sagovornica rođena je 1. avgusta 1976. godine u Pančevu, od majke Desanke i oca Tomislava, a ima i mlađu rođenu sestru Mirjanu. Završila je srednju Ekonomsku školu u Pančevu, a potom  i  diplomirala na Fakultetu fizičke kulture u Novom Sadu. Već je radila kao trener u ženskim odbojkaškim klubovima “Novi Sad“ i “VST“, a danas je profesor fizičkog vaspitanja, osim u starčevačkoj, i u Ekonomskoj školi u Pančevu (zanimljivost je da je obe pohađala kao učenik!). Naravno, pride je i prvi strateg ŽOK “M-tim“.

            Kako je provodila detinjstvo mala Dragana?

            - S društvom iz Baštenske ulice koje su činili Nataša, Dragana, Vukša i Radovan. Bili smo neprestano nerazdvojni, a najveća pažnja nam je bila usmerena ka lopti. Pravili smo turnire u odbojci, košarci... Uvek smo bivali podeljeni na “zvezdaše“ i “partizanovce“, a moje srce je odmalena “obojeno“ crveno-belim bojama.

            I pored toga što sam bila prilično nestašna i hiperaktivna, a to se završavalo, mahom raznim ograbotinama, razbijanjima arkade i drugim “bezazlenim“ povredama, ipak, nikad nisam bila neposlušna ili bezobrazna. Za to su isključivo zaslužni moji roditelji, koji su, sestru i mene, na najbolji način izveli na pravi put. Ruku na srce, otac autoprevoznik je često bio odstutan zbog prirode posla, pa je majka preuzimala najveći teret. Moram da spomenem da mi je, posle svakog većeg nestašluka, kada mi se “smešila“ zaslužena kazna, najsigurnije utočište davao moj omiljeni,  “od preko puta“, deda Svetozar.

            Škola...

            - Imala sam mnogo učitelja: počev od Jagode Velinov, koja mi je bila kao dobra baka, zatim Bore, mladog i ambicioznog, pa Dobrile iz Omoljice, Vesne Popović, zaključno sa  Miletom Filipovićem, koji mi je kasnije bio i direktor, prepoznatljivim sa svojom učiteljskom kreativnošću. Sve u svemu škola mi je ostala kao najlepši period u životu. Ponajviše druženje s pomenutim društvom, koji su igrom slučaja bili i moja generacija. Kada su uspeh i vladanje u pitanju, bila sam odlična i primerna učenica. Prestala sam sa pređašnjim nestašlucima. Bila sam i predsednik odeljenja i često “garantovala“ i za one nemirne učenike. Razredni, Navala Nedeljko, nastavnik ruskog jezika,  ostavio veliki trag na sve nas, kao i na mnoge druge starčevačke generacije. Insistirao je na tome da na prvom mestu budemo dobri ljudi. Pamtiću dugo mnoge njegove uzrečice, kao što sul: - “Budi malo blesav, nemoj puno...“ i - “Tu (u usta!) da me gledaš!“.

            Bili smo “ratna generacija“, uskraćena za za mnoge stvari kao što je npr. ekskurzija u Sarajevu i slično. Što se mene lično tiče, nisam osećala  neke velike materijalne nedostatke, jer je otac uvek solidno zarađivao.

            Bavljenje sportom i rani izbor zanimanja...

            - Već u 4. razredu sam počela da se bavim sportom i to odbojkom. Valjda sam imala i solidnu genetiku, jer mi je otac bio dobar fudbaler. Selekciju su vršili moj sadašnji kolega - nastavnik Rade Stamenković i - veliki starčevački odbojkaš i trener Rođa Milošević. Brzo sam napredovala i kao najmlađa zaigrala u prvoj postavi Škole. Kao generacija imali smo puno uspeha. Osvojili smo  treće mesto na školskoj olimpijadi Vojvodine u Somboru 1987. godine. A kasnije, kao kapiten sam uzela titulu na pokrajinskom prvenstvu u Novom Sadu 1989. godine. U srednjoj školi igrala sam za drugoligaški  “Dinamo“.

            Inače, moja pozicija, bila je - tehničar. Nisam imala izrazite idole, ali najbliži tome bio mi je Dejan Brđević. Najviše me je ganula njegova životna priča (izgubio sina!) i mentalna snaga  kojom se borio protiv takve nesreće. Tada sam shvatila da se čovek najlakše preko sporta može izdignuti iznad takve situacije.

            Sledi i srednja škola...

            - Po završetku osnovne škole upisala ekonomsku - smer komercijalni tehničar. To sam učinila isključivo zbog društva, koje se već bilo tako opredelilo, a meni je ionako bilo svejedno, jer sam poodavno znala da će moje kasnije opredeljenje  biti DIF (Fakultet fizičke kulture). Bez obzira što je grad bio novina u mom životu, brzo sam se adaptirala. Ni u preiodu puberteta nisam nisam činila ništa nedolično. A kada su izlasci u pitanju, kod mene se uvek znalo se kada se vraća kući..

            U srednjoj školi su na mene veliki uticaj ostavili - profesorka informatike Jasmina Mugoša, impresivna i kao čovek, kao pedagog i Jelisavka Radošević, profesorka fizičkog, koja je uticala da potvrdim svoje životno opredeljenje.

            Dolazi i do osamostaljenja, prelaska u Novi Sad...

            - Ostvarenje svoje životne želje odvelo me je u Novi Sad  - “najlepši grad na svetu“. Živela sam sama i u početku nisam nikoga poznavala. Ali, ubrzo su me zajednički problemi zbližili s kolegama, pa sam i stekla novo dobro društvo s kojim sam sve lakše rešavala. Na Fakulteta je sve odisalo dobrom organizacijom i radnom atmosferom. Sam sistem je dosta nudio: praktične vežbe, kvalitetna predavanja, putovanja... Medicinske predemete - anatomiju i fiziologiju, pohađali smo na Medicinskom fakultetu i, čak, imali obuku na pravim leševima.

            Imala sam dobre predavače i kada se radi o samim sportovima, kao što su: odbojka, košarka, atletika, gimnastika, ritmička, borilački sportovi, skijanje, plivanje..

            Posle druge godine opredelila sam se za odbojku. Na Fakultetu je predavao i Zoran Gajić, ali sam ga zamalo “promašila“ jer je otišao te godine kada sam se ja upisala, ali mi je sve vezano za odbojku “nadoknadio“ profesor dr Milenko Vuković, tada i trener jake ekipe zrenjaninskog “Poštara“, ništa manje kvalitetan stručnjak, koji mi je kasnije bio i mentor.

            Tu su i skijanje na olimpijskoj Jahorini, pa, Kopaonik... Preživljavanje u Valdanosu, kod Ulcinja, kada smo crtali mape, služili se kompasom, skijali na vodi, jederili, ronili... Za nezaborav je učešće na studentskom evropskom prvenstvu u svojstvu reprezentacije Srbije, kada smo se predivno proveli i, prilično nespremni, zauzeli mesto u zlatnoj sredini. Bilo je to divno i berićetno vreme studiranja, koje za mene bilo i prava-pravcata “škola života“.

            Odbojka je “zlatni“starčevački sport...

            - Tvrdim da je u vrhunskom sportu najabitnija dobra organizacija. Starčevo je sredinom devedestih to imalo. Od presudnog značaja je bio dobar rad s mlađim kategirijama igrača. Najtalentovaniji su imali šansu i mogućnost da zaigraju u prvoj postavi. Dobro se radilo, odlična škola, plus sponzori. I tu je ključ uspeha.

            Ja sam svesno ušla u školovanje s namerom da postanem nastavnik u Školi i trener. Sigurno je i popularnost odbojke u Starčevu imala uticaja, ali prevashodni razlog je to što se u potpunosti pronalazim se u  profesiji, koji mi je mnogo više zadovoljstvo, nego posao.

            Diplomirala sam 2003. godine kao Profesor fizičkog vaspitanja i Diplomirani trener odbojke. Radila sam još kao apsolvent u novosadskim odbojkaškim klubovima.

            Rad u matičnoj školi...

            - Raditi s decom za mene je sjajno. U Školi sam od 2005. godine i zadovoljna sam svojim statusom. Trudim se da pružim i više od maksimuma svojih mogućnosti i usmerim na povećanje zainteresovanosti dece za bavljenje sportom i fizičkim aktivnostima uopšte. To danas nije nimalo lako. Dok je nekada, i sama pamtim ta vremena, učenik bez premišljanja izvršavao svoje obaveze, sada deca imaju široki dijapazon informacija sa svih strana i mnogo je teže uticati na njih. Čak, i kada su neosporno korisne stvari po njihovo zdravlje u pitanju. Zato smatram da je moj najveći uspeh kada uspem da decu “zarazim“ sportom. Bilo da su talentovana, pa ih izvučam iz letargije, ili da su manje talentovana, pa uspem da im stavim do znanja da se radom i trudom svaki nedostatak može kompenzovati.

            Već drugu sezonu, zajedno sa sestrom, vodim Ženski odbojkaški klub “M-tim“, čiji  smo i osnivači. Imamo 60 članova, inače osnovnoškolskog uzrasta. Takmičimo se u Drugoj vojvođanskoj ligi u konkurenciji seniora, jer takmičenja drugih kategorija nema. Smatram da je osvojeno 5. mesto od devet ekipa, izuzetan uspeh, jer smo ubedljivo najmlađi u ligi.

            Perspektiva odbojke u Starčevu?

            - Jedino rešenje su sopstvene snage. Staviti težište isključivo na naše igrače i rad s mladima. Okosnica može, eventualno, biti u najužoj okolini. Nebrojeno je primera koji ukazuju na to. Apsolutno sam protiv kupovine skupih, a izvikanih “zvezda“. S druge strane, pogledajte recimo jednog Šoleta, koji je uvek igrao sa 120 % mogućnosti. To se može samo igranjem je za matičan klub.

            Kao trener uvek želim da svi igraju. Prvo gledam da sa najboljim timom osvojim pobedu. Onda dajem šansu i osatalima. I svako nađe svoje mesto i bude zadovoljan, jer se deca između sebe najbolje procenjuju. I jako je bitna komunikacija s njima. Ne sme se biti sujetan i nedodirljiv, mora biti povratne veze - trener-igrač.

            Starčevo poslednjih godina?

            - Starčevo je fantastično napredovalo. Čujem da se planira hala, zašto ne i bazen...

            U sportskom duhu Dragana poručuje najmlađim sugrađanima:

            - Poručujem mladima Starčevcima da se mnogo više bave sportom. Bez obzira da li su talentovani ili ne, jer svako ima šansu. Po uslovom da je marljiv. Tako je je u sportu, tako je i u životu.

Jordan Filipović

 Vrh strane