Njena baba Lenka Dogan koja je rođena 1896. godine, često joj je pričala razne priče, između ostalog i o prošlosti našeg mesta. Porodica Dogan je prema usmenom predanju došla u Starčevo još u vreme Marije Terezije. Ana se 1968. godine seli u Ulicu maršala Tita, gde i danas stanuje. U nastavku teksta prenosimo vam izbor iz njene zanimljive priče o Starčevu tokom sredine pršlog veka, sa pojedinim osvrtima i na raniji period:

            “Lepo se sećam Starčeva tokom 1950-ih godina. Ulice su tada imale puno dudova pored puta. Kolski put je bio prašnjav kada je suvo vreme a blatnjav kada nije. Uz kuću je neko imao popločane staze od cigle, neko ne. Po ulicama je bilo dosta gusaka koje su tu slobodno šetale i u određeno doba dana tu su se kretala krda svinja kada se isteraju na šor. Svinje su znale da same odu u rit na pašnjak. Kuće su većinom bile prekrivene crepom, mada je bila jedna kuća ka “belom bregu“, nje se sećam, koja je i dalje imala krov od trske. U kućama su bile zidane furune. Tu se pekao hleb, krompir đuveč, kolači i slično. Sve uglavnom zimi. Leti se peklo napolje ili u letnjim kujnama i tada se ložio šporet. Koristio se puno i “sadžak“ (metalna naprava kružnog oblika sa tri noge koja služi da nosi tepsiju ili sač u peći). U Nadelu smo se kupali leti. Tu se prao i veš. Zimi smo se kupali kući u koritu kada stignemo, jer kuće nisu imale kupatilo. U to vreme nije bilo struje, pa se uveče obično išlo kod rodbine ili tako negde da se posedi uz lampu. Mi deca tako slušamo nekad kako nam babe pričaju neke strašne priče, pa se posle bojimo da idemo po mraku.

            U školu sam krenula 1951. godine. Školska zgarada je bila gde je sada muzej i produženi boravak. Moja učionica je bila baš gde je sada muzej. U generaciji u toj školi je bilo dva odeljenja od oko tridesetak đaka. Sedeli smo u klupama po četvoro, to su bile drvene klupe. Pod je bio od katrana. U ćošku se nalazila peć - “kraljica“, na drva. Bila je naravno tu i tabla. Donosili su nam mapu Jugoslavije koja se okači na tablu kada se učio zemljopis. Na odmoru smo se uglavnom igrali u dvorištu, a u školu se ulazilo sa ulice. Iza zgrade nije postojala terasa, već se direktno izlazilo na dvorište. Ono je bilo zemljano sa ozidanom ogradom sa svih strana. Postojao je i poljski ve-ce. Ne sećam se odakle se škola snabdevala vodom ali znam da u dvorištu škole nije bilo pumpe, verovatno se iz parka donosilo. Nismo imali sveske, već drvene tablice, na kojima su sa jedne strane bile linije a sa druge kvadrati. Za tablicu je kanapom vezan prirodni sunđer sa kojim se brisalo. Pisalo se sa “griflama“, to je bilo kao neka olovka sive boje koja liči na neki ekser, ali ostavlja beo trag. Škola je tada bila zajednička za ceo Gornji kraj. Išla sam u školu sa Dušicom Grgić, ona mi je bila najbolja drugarica. Učiteljica mi je bila Anka Dragojerac, a njen muž Paja je bio direktor škole. Donji kraj imao je drugu školu od 1. do 4. razreda. Moj otac, Josa Dogan išao je u redovnu školu isto tu. U ono vreme je škola bila kraća. On je završio šest razreda i to je bila kao neka mala matura, za to vreme to je bilo puno. Posle je išao u Omoljicu da uči zanat za mlinara. Moja baba je išla u mađarsku školu, takođe u istoj zgradi gde i ja. Pričala nam je da su morali da uče mađarski i da se često mole. Ona je znala mađarski da priča kao i srpski, a znala je i nemački. Često mi je pričala da smo imali komšije Nemce, jer je ceo kraj bio tako mešovit. Uvek je pričala da su se dobro slagali i da se sa Švabama lepo živelo, ali se na igranke ugalnom išlo odvojeno. U vreme kada se moja mama udala išlo se “Kod Štimca“, kao i u “Poljakovu kafanu“, koju je držao, mislim da se zvao Josa. Ta kafana je bila u Ive Lole Ribara (danas oko broja 55 i 57).

            Kada sam ja odlazila na igranke mi smo uglavnom išli kod Štimca. Tu bude jedna harmonika i mi tu igramo i okretne igre i kolo i sve. Obično je svirao Luka Vuković ili Josa Blaženić. Tu smo išli svi zajedno iz oba kraja, mada mi se čini da je više njih bilo iz Gornjeg. Tu kod Štimca bilo je i pozorište. Moj otac je bio član amaterskog pozorišta pa sam išla da ga gledam par puta kako glumi. Igrali su različite predstave. Mislim da je ulaz bio slobodan. On je, dok sam ja išla u školu, par godina bio i matičar u Starčevu. Kada mi nešto treba dok sam u školi, ja trknem preko parka do tate da mi da npr. pare za dečiji časopis “Poletarac“.

            Park je tada bio znatno drugačiji. U centru parka nalazila se pumpa, gde je sada šahta, pored velikih lipa. Moja baka mi je pričala da je tu nekada bio bunar. Lipe koje su sada u parku i tada su bile velike. Te iste lipe sađene su kada i u školskom dvorištu (sada muzejskom). One imaju preko 100 godina. Kestenje je kasnije sađeno, kada je Mesert Marko održavao park, a to je bilo 1960-ih. Tada se sadilo i cveće i žbunje, pre toga ga nije bilo. Naročito je lep aranžman bio u krugu u centru parka. Tokom 1950ih, staze su bile zemljane a klupa nije bilo koliko se sećam. Park je bio ograđen. Postojao je kip koji se nalazio prema školi a koji je porušen mislim 1960-ih negde kada se završio Dom kulture i kada se park rekonstruisao, valjda. Dom kulture kada se zidao, zidao se od građe prikuljene od stanovnika Starčeva koji su davali koliko su imali. Mi smo imali plac ograđen sa zidom. Moj otac je porušio taj zid i dao sve za izgradnju Doma. Kada se slavila “socijalistička“” u park su dolazili sa liciderskim srcima i razne tezge što svašta prodaju što se kaže “trange-frange“. Šator sa muzikom se postavljao u centru parka blizu pumpe. Bilo je uvek i nekoliko ringišpila, obično u parku i jedan iza današnje trafike “Rafaelo“, u produžetku Ulice Pančevački put. Tada je ta ulica bila malo šira. Tu se nalazila i jedna zgrada, gde je danas školski plac, u kojoj je bila kafana, prodavnica i mesara, a mislim i klanica. Pored te zgrade, gde je sada škola bio je prazan plac. Sećam se i stare ambulante. U njoj je stanovao doktor Kasabov, mislim da je on bio Bugarin. Posle je koliko znam on iz Starčeva otišao za Vojlovicu. Iza ugla ambulante, na početku Ulice maršala  Tita bila je jedna velika kuća. Tu su stanovali Žalčevi. Od njih je Baba Coca bila spremačica, mislim u Opštini, a u istoj kući je stanovao i medicinski brat Sekulić sa porodicom. Pekare su u centru bile dve. Jedna gde je sada M. Tita broj 6, samo je tu bila drugačija kuća i druga gde je sada nova kuća sa apotekom, danas P. put br. 13. i taj objekat više ne postoji.

            Od prodavnica znam da je jedna bila u Ive Lole Ribara, gde je Pasuljeva kuća, pa smo to zvali “Kod Pasulja“. To je pre današnje okretnice nekoliko kuća. Mislim da je vodio neki Steva trgovac, koji je posle otišao za Zagreb. U toj prodavnici se prodavala mešovita roba, pa se sećam da se prodavao i petrolej za lampe. Mi smo to zvali “gas“. Bilo je veliko bure iza vrata i onda ti oni zavate cimentom od pola litre, kada kupuješ. Radnja je mirisala na taj petrolej. Pored toga obično se kupovao šećer, so, marmelada, bombone, prašak za pecivo, neki šampon, pirinač - sve na merenje. Za šećer, so i sličnu robu, postojale su “štanicle“. To su kao neki fišeci sa tri ćoška, od papira. Tu staje “frtalj“ kile (250 grama). Postojala su i pakovanja za kilu. Marmelada se sekla iz velike posude, a sećam se i da se čokolada prodavala na rebra, tako što se lomi od neke velike table. Bila je ukusa kao ova za kuvanje, nije tada bilo mlečne čokolade. Brašno su obično svi imali svoje. To se mlelo u Omoljici. Kafe i ulja, recimo, nije ni bilo. Salate i sve se sa mašću pravilo. Sećam se i “Sremag“ prodavnice, ona je bila u M. Tita (danas na broju 22). Kada je napravljen Dom kulture, prodavnica je bila i tu. U radnju se uvek išlo cegerom, retko ko je nosio neku torbu, i uvek se čekalo. Stojiš u red, jer se sve ručno sabiralo na papir. Pa šta se zapiše i kako se sabere (kaže kroz smeh)“.

Marko Ivošević