Od rođenja je živeo u Starčevu, u kojem je završio osnovnu školu, a potom i srednju elektrotehničku u Pančevu, da bi kasnije stekao i diplomu jedine škole za zvuk u rangu akademije (u Zagrebu) u tadašnjoj Jugoslaviji. Po odsluženju vojnog roka, zaposlio se u RTV-u Novi Sad kao ton-majstor, a veliki deo radnog veka proveo je na terenima, po reportažnim kolima na snimanju velikih i poznatih događaja, poput Titove sahrane ili SPENS-a. Pola radnog veka proveo je i u RTS-u odakle je nedavno i otišao u penziju, ali čak i danas povremeno privatno radi ozvučavanja i snimanja, a uporedo s tim i stolariju i to uglavnom kuhinje.

            Iz braka sa nažalost odnedavno pokojnom Biljanom ima dva sina - Antona (32) i Filipa (24). 

            Kako je odrastao mali Zlatko?

            - Živeli smo najpre, sve do 1973. godine, u stanu koji se i danas nalazi u školskom dvorištu. Što se vespitanja tiče, roditelji nam jesu bili autoriteti, ali nas nikad nisu tukli ili vikali. I s bratom, koji je stariji tri i po godine, uvek sam se lepo slagao, a imali smo i slične preokupacije, pa nas je recimo zanimala fotografija. To ne treba da čudi jer je tata vodio foto-sekciju u školi, a prvi aparat sam dobio u trećoj godini. Najbolji drug bio mi je i kasniji kum Slobodan Ankić, koji je prerano preminuo, još pre dvadeset godina. On je živeo u kući u kojoj je kasnije stanovao učitelj Pera Mladenović, pa smo kao najbliže komšije provodili svaki slobodan trenutak, čak i letnje i zimske raspuste, jer smo obojica imali babe i dede u Opovu. Bilo je i dečijih nestašluka i padova naročito s bicikle, pa i povreda - ja sam tako desetak puta lomio nos, a Boba pet puta ruku. Inače, odmalena sam više voleo da vozim bicikle i kasnije motore, nego recimo da igram fudbal. Ipak, u klinačko vreme možda i najveća privilegija mi je bila to što sam na raspolaganju imao najveće dvorište u Starčevu - školsko, gde se skupljalo mnogo dece, pa sam se tu pored ostalih lepo družio i s Miletom Antonijevićem ili Gašom Dimitrijevićem.

            Škola...

            - Učiteljica mi je bila veoma dobra i fina Božica Marinković, a razredni - Miloš Belušević, koji je važio za odličnog predavača matematike, ali je kao čovek bio veoma nezgodan. Opet sam se i u tom periodu naviše družio s Bobom, s kojim sam išao zajedno u osnovnu, potom i srednju, to jest u istu zgradu, samo što sam ja pohađao elektrotehničku, a on mašinsku. Tada su tamo krenule i one čuvene igranke, kada su dolazili “JU grupa“, “Zebra“, pa Bisera Veletanlić i sve to je organizovao direktor Đura Lazarov. Posle srednje škole sam nešto kratko pokušavao da studiram pedagoško-tehničku, u Zrenjaninu, ali sam je napustio nakon što sam dao godinu.

            Mladost...

            - Kao mladi Darko i ja smo s tatom radili u bioskopu kao kino-operateri. To je bilo vreme kada je sala uvek bila dupke puna, a mi smo zarađivali lep džeparac. Voleo sam i filmove, ali još više da se zanimam oko te tehnike, verovatno i zato što ima veze sa fotografijom. Izlazio sam i na igranke, a i tu su dolazile popularne rok-grupe poput pomenute “JU grupe“, pa “Silueta“, “Crnih bisera“...

            Posao...

            - Posle vojske prijavio sam se na sve moguće konkurse i odmah dobio posao u “Petrohemiji“, ali istog dana mi je stigao telegram iz Televizije Novi Sad da se tamo javim na posao doslovce istog momenta. Napomene radi, bilo je šezdesetoro kandidata za to jedno radno mesto, ali ja sam im se dopao verovatno i zbog toga što sam imao završenu nižu muzičku školu. Na posao sam se javio 1. aprila 1980. a na TV-u Novi Sad sam ostao tačno dvadeset godina, odnosno do 1. aprila 2000. godine, kada su me prebacili u RTS. Veći deo te prve polovine radnog veka proveo sam po reportažnim kolima. Prvi veliki prenos bila je ni maje ni više nego Titova sahrana. Išli smo ispred sanduka, a ja sam se našao na zadnjoj platformi i obavljao zadatke mikromana, što se uglavnom svodilo na pecanje zvuka parabola mikrofonom. Mi smo jedini imali reportažna kola koja mogu da rade u pokretu, a ja sam, iako sa svega mesec i po dana iskustva, besprekorno sporoveo sve zadatke u delo. Još tada sam počeo da radim i neka snimanja, kada se u 90 odsto slučajeva radilo filmski, dok je eltektronike bilo tek ponegde. Prve kamere su bile ogromne i, iz ovog ugla, s neverovatno malom rezolucijom.

            Televizija...

            - Sam rad na televiziji zahtevao je mnogo timskog rada, pa smo recimo uvek morali da dogovaramo sa kamermanima, kako se primera radi ne bi videla pecaljka ili senke. Međutim, još jednom da podvučem da, iako je bilo mnogo iskušenja, nikad nisam imao većih  problema. Naprotiv, uživao sam radeći mnogo lepih emisija, poput “Muzičkog tobogana“ nedavno preminulog legendarnog Minje Subote, kada sam se upoznao i sa brojnim muzičarima, pesnicima i zanimljivim ljudima raznih fela. Inače, najkompleksniji deo tog posla bila je scenografija, koju smo radili na Košutnjaku, jer Novi Sad nije imao adekvatan studio. Onda se dogaalo da malo preradimo scenografiju, pa da odmah krenemo da snimamo “Željoteku“, koji smo radili sa dva velika orkestra, od kojih je jedan bio onaj čuveni Janike Balaša, čiji sam koncert sa sto tambura takođe ja ozvučavao. Iz tog vremena,  naročito pamtim i druženje posle jedne “Željoteke“ sa Oliverom Dragojevićem, koji nas je u intimnoj atmosferi, ne štedeći se, zabavljao sve do osam sati ujutru. A tu su i poznanstva sa Zvonkom Bogdanom, Đoletom Balaševićem, Mirom Banjac i mnogima... Radio sam još mnogo toga, poput SPENS-a - Svetskog prvenstva u stonom tenisu, kada je ova hala i ponela taj naziv, pa PESK - Prvenstvo sveta u kajaku i kanuu na Adi Ciganliji, pa Olimpijske igre u Sarajevu, Samit nesvrstanih 1985. godine, Univerzijadu u Zagrebu... Inače, prva utakmica koja sam gledao je Vojvodina - Zvezda iz 1981. godine, još u vreme kada sam bio početnik i pomalo zatečen, jer me fudbal uopšte nije interesovao.

            TVNS, RTS...

            - U međuvremenu sam završio kurseve za tonske snimatelje u Zagrebu 1989. godine, ali sam već imao mnogo iskustva radeći sve što zahtevaju reportažna kola. Najkompleksniji su bili kombinovani prenosi, ali ni tu nikad nisam pravio kardinalne greške. Inače, osamdesetih bilo je prava milina raditi ovaj posao, jer smo imali lepe terene i još lepša druženja, a bilo je, zbog prirode posla,  i mnogo godišnjeg odmora i slobodnih dana. Devedesetih sam prešao na “NS plus“, gde nije politike, već samo muzike, filmova, što mi je u potpunosti odgovaralo. Četiri godine sam radio i u pančevačkom dopisništvu RTS-a, a posle sam prešao u prenosnu tehniku u Beogradu i tu sam bio četiri godine na kolima, nakon čega sam prešao u studio. Radio sam malo i sportske prenose u Aberdarevoj, ali sam većinom bio na Košutnjaku i ozvučavao mahom “Slagalice“, a ponekad i “Šarenice“ sa Žikom. On je bio težak za saradnju, jer se nikad nije znalo šta ide i sinposis nikad nije važio, pa smo radili pod maksimalnim stresom. Bilo je naporno jer je kretalo s tonskim probama ranom zorom, što je mi je bilo posebno teško jer nisam neki ranoranilac, pa sam pre toga radije ostajao budan celu noć. Nakon svega, karijeru sam okončao prošle godine, ali i sada katkad odradim nešto u privatnoj režiji.

            Starčevo, danas...

            - Starčevo je lepo mesto, lepo napreduje i ne bih ništa dodavao ni oduzimao.

            Tako govori ovaj miran i kreativan Starčevac, koji sugrađanima poručuje:    

            - Ovo mesto ima raznih tradicija koje treba da očuva - od neolitske kulture pa do tamburaške muzike, pretočene u jedan zaista kvalitetan festival.

Jordan Filipović