Prva je nazvana "Kako kosim da kosim glavno da forintu nosim", a glasi ovako: "Bio gospodar plašljiv ko zec, a volo da tenta druge. - Kumiću moj, ovega, prit-Mišo onega, snega lanjskega - najviše tenta komšiju. To bio čovek radan, radio ko vo, a gospodar ne postupa s njim ko s čeljadetom nego ko s detetom. Komšija trpi, trpi a čeka svoj dan, i dočeka. Trče jedared neki ker. Komšija zna kaki je gospodar plašljiv, pa poviče: - Bežte, gospodaru, evo besno pseto! Gospodar zaboravio 'di je kapidžik, skače preko zida, sav se skrljo. Još kad je čuo kako se komšije smejedu! ... Ne sme na sokak, kaki da će na sabor, boji se: svi će da uperu prst na njeg. Kako će da razgovara sa š njima?! Šta će, kako ćr?! Mora i on kako da komšiju udesi. Uzeće i on njega na britvu: - Kumiću moj, znaš ti da se žito kosi za forintu na dan? - Kako da ne znam kad od oti' novaca živim. A zašto pitate, gospodaru? Da to niste čuli od onog besnog pseta? - Nešto sam i sa š njim divanio - gospodar se kao ne vređa - al' da ja tebi kažem, kumiću, što je za tebe. Ja plaćam dve forinte ako ti 'teo da kosiš ovaj naš sokak od dole do gore, od gore do dole - tako ceo dan. Komšija pristane od ote reči. Zna on šta bi gospodar 'teo al' gospodar ne zna šta komšija zna. Uzo brus, tobolicu, kosu u ruke i na sokak. Maše kosom po vetru, maše dole, maše gore, a gospodar gledi preko zida i čeka: sad će ga udesiti samo da naiđu prvi ljudi. Jedared idu i ljudi. Kad su ovega vidli s kosom, skoro isplazili jezik: - Prit-Mišo, jesi li lud?! - Nisam ja, nego onaj ko me plaća da kosim. - Prit-Mišo, al' ti kosiš po prazan sokak! - Kako kosim da kosim glavno da forintu nosim!"

            Druga se zove "Sve lenštine ranit' i bogu je teško" i njen sadržaj je sledeći: "Sveti Petar navek volo po zemlji ić. Kad mu dosadi gore on samo mete torbu na rame, bogu spremi palicu, pa: - Vreme je da malo vidimo kako se dole žive. Nećedu dangubiti neg o'ma' krenu. Idu tako i jedared u polju vidu 'di jedan pod kruškom leži. U kožunu, a vezo pošu. - Šta si ti? - pita ga sveti Petar. - Trgovac. - Kaki trgovac?! - Kupujem od turskog cara maglu. Bog ne kaže ništa neg krene dalje. Ode Petar za starijim al' mu nije pravo, on bi da zna više. I jedared kaže bogu: - Šta ovaj priča nami kao decama?! A bog: - Čekaj, jedared sve mora doć na red. Idu dalje i sad dođu na potok, put ide preko ćuprije. Šta vidu?! Opet kruška opet onaj leži pod njom. - Šta sad radiš? - sveti Petar pita. - Biće kiše - teram ribu pod ćupriju da ne kisne. Sveti Petar bi u divan i već počo, al' ondak bog već kreće preko ćuprije. Šta će Petar, mora za starijim. Ide al' mu opet nije pravo. - Ovaj mene tenta. A bog njemu: - Prestajem, tako je, al' i ti mene tentaš. - Ja?! - Jesam ti reko: jedared sve mora doć na red?! Dobro. Sad ćedu oni opet u polje. Nisu dugo išli kad evo opet kruške. Pod kruškom onaj, lego na kožun. - Šta je ovo?! Ovaj ima voćar od krušaka?! - sveti Petar se sad već buni. A bog ništa, ko da ne čuje, već pita onog: - Šta sad radiš?! - Sad sam čobanin, tudekana napasam 'čele. - Dobro, kaži ti nami kud taj put vodi? Onaj nogom mane, pokaže pravac i više neće da razgovara sa š njima. Sveti Petar bi se bunio al' bog samo krene dalje. Šta će Petar, mora za starijim. Idu sad i jedared evo devojčice, nosi dve kante pune sa s vodom. Bog nju pita: - Kud taj put vodi?! Ona se žuri ne staje ni da kantu spusti neg s punom kantom vode uperi ruku: - Tamokana u naše selo. Ode devojčica ode i bog, a sveti Petar za njim. - Slušaj, Petre, ovu devojčicu ćemo dati onim čobanu. Kad je Petar to čuo on će se bunit: - Bože, nemoj dat tu vrednu devojčicu za teg lenštinu! A bog njemu: - Moj Petre, mora i tog neko da 'rani, a sve lenštine 'ranit i bogu je teško.

(kraj)