Došao je vikend i svi smo bili kod kuće i dogovarali smo se da idemo negde na vikend. Išli smo da obiđemo kamp i prirodni rezervat Zasavica. Kamp je bio pun dece pa sam upoznala novo društvo. Kada smo otišli u prirodni rezervat  videli smo mnogo životoinja: bili su tu magarci, krave, mangulice, divlji konji i mnogo insekata. Najzanimljivije je bilo to što su te životinje  slobodne  i što smo mogli da im prilazimo znajući da nas neće napasti. Čak sam se vozila vozićem kroz tu čudesnu farmu, čula i  naučila neke nove zanimljivosti. Tamo je bila škola jahanja, zato što znam da jašem, mogla sam da jašem konje. Kada smo krenuli kući, tata je rekao da će nas voditi u akva-park u Jakovo. Tamo je bilo mnogo dece i lepo smo se proveli.  Ovo je bila samo jedna od avantura i biće ih još. Nećemo moja porodica i ja stati ovde, sledeći vikend će biti još novih avantura. Nadam se da ćemo opet obići Zasavicu i da steknemo nove avanture.

            Kad sam bila mala, govorila sam da će moj pasoš biti išaran različitim državama i da ću obići veći deo sveta sa porodicom.

Jana Ložajić 8/1

Kritikujem društvo i svet i tako ih menjam

            Dete sam i mislim da nemam prava da sudim nekome i da ga kritikujem, ali kod nas je sasvim drugačija situacija, jednostavno moram da iznesem neke stvari. Narod mnogo toga ne vidi  i to me baš plaši. Sve to nam je dokazala epidemija korona virusa. Mi smo kao narod veoma nesvesni, ako tako moram da se izrazim. Verujemo svakome ko uperi prstom u nešto i kaže: “Ovo će se dogoditi“. Ova situacija nam je malo probistrila glavu  i navela nas na to da razlišljamo o tome da li mi stvarno zaslužujemo ono što imamo. Najžalije mi je to što ljudi ne shavtaju koliko je ova situacija ozbiljna... LJudi ginu i pate, a mnogi se slobodno šetaju po ulicama, kao da je najobičniji dan, a ne da je ceo svet u problemu i strahu zbog koronavirusa. Verujem da je ljudima problem da se paze... Da, kad hodaju ulicom, idu što dalje od drugih, da nose maske svuda van svog doma, ali mi se na to moramo navići. Moramo biti svesni da je  situacija ozbiljna i da nije uopšte za šalu.

            Ali, nakon svega, moje mišljenje je to da ko god bude izneo istu stvar kao i ja sada, situacija će biti ista  a možda i gora. Jednostavno, mislim da niko neće ozbilno shvatiti šta trinaestogodišnjak kaže, što mi je apsolutno razumno, ali verujemo pogrešnim ljudima. To je naš najveći problem. Sa lažnim informacijama neki misle  da će sakriti dosta toga  i da će nas naterati da mislimo da je sve u redu. Zato bih vam preporučio - pazite se i razmišljajte ozbiljno.

            Eto, ko bi rekao šta sve prođe jednom trinaestogodišnjaku kroz glavu i koji je svestan situacije i tereta koje  moramo da preguramo...

Pavle Keljević 8/3

* * *

            Život  je zaista lep i trebamo ga ceniti isto tako i ljude koji su nam najvažniji.

            Mnogo nas ne ceni dobrotu ljudi i njihovu pažnju, kao i ljubav. Niko nije bio svestan šta sve ima, dok to ne izgubi. Sada kad nas je zadesila ova teška pandemija, a ostali smo ograničeni sa dosta stvari koje volimo. Neko vreme bili smo udaljeni od voljenih. I tek tada smo počeli da cenimo sve lepo što nam se ikada dogodilo i to šta su drugi činili za nas. Počeli smo i da  volimo ljude sa manama, a još više sa vrlinama. Shvatila sam da ne možeš sve da promeniš tek tako... Ne možemo sve da menjamo, dok se mi sami ne promenimo.

            Svima je ova situacija teško pala, i niko nije bio spreman na ovo. Vremenom smo se svi navikli i počeli smo da se nosimo sa tim. Niko se povodom ove situacike nije osećao lepo, pa ni ja. Iz svega ovoga smo naučili dosta lekcija koje će nam koristiti u daljem životu. To mi je najvažnija lekcija - treba da cenimo sve što imamo, i svaku voljenu osobu, jer sve možemo lako da izgubimo. Čuvajte ono što imate jer ništa ne traje večno.

Marija Terzić 8/3

Kad porastem, biću...

            Kad porastem biću nastavnica ili možda psihijatar.

            Mnogi ljudi veruju da bih već trebala da odlučim i pravcu u kojem želim da mi ide budućnost. Ali istina je da ja još uvek ne mogu da shvatim potrebu da upravo sad oblikujem budućnost. Naravno, razumem kako ćemo sada da se upisujemo u srednje škole i da je vreme za neke teške i važne odluke... Ali,  imam tek četrnaest godina! Smatram da sada treba da živim u trenutku, da uživam u životu!

            Mnogi ljudi smatraju da je bitno imati ciljeve još od malena i raditi što teže kako bi se došlo do njih. Nisam takva osoba. Vidim svet kao jedan veliki put sa puno raskrsnica, uspona i padova i grešaka, a pored tog puta ja vidim visoku planinu na čijem je vrhu napisano - “cilj“. I shvatiš da je život bio divan zato što nisi samo ostvario ciljeve već si i živeo. Tako da, i dalje nisam u potpunosti odlučila o svojoj budućnosti. Ali znam da šta god da odaberem, time ću da pomažem ljudima. Zato, ako postanem nastavnik, pomoći ću ljudima da rastu i naučiću ih da se smeju. A ako postanem doktor, spasavaću ljude i davati im šansu za bolji život.

            Mnogi će, verovatno, gledati da izaberu karijeru iz koje će moći da izvuku najveću korist. Ali, ja hoću da odaberem karijeru koja mi pruža zadovoljstvo! Nešto zbog čega ću se svakog dana buduti sa osmehom, a leći sa osećajem zadovoljstva i postignuća.

            Budućnost mi nije uvek jasna, ali zato žiivim u sadašnjosti, da kad dođem do te “planine“ ne bih gledala na dole i shvatila da sam potrošila svoje vreme jureći sutra.

Lana Mojsilović 8/2

MOJ SVET

Kroz moj svet,

obišla sam avionom let.

Čudno je za svet taj

Da on nema kraj.

Kuvar nam je rekao

Da je krofne ispakao.

Dok sam u krofnama uživala,

Kroz prozor sam gledala.

Dok se pica pravila,

U prizoru sam uživala.

Od kolača su se kuće zidale,

I darove poklanjale.

Toliko puta sam moj svet videla,

Da sam ga napamet

zapamtila.

Svi mi naš svet imamo,

Ali moramo da ga zamislimo.

Tijana Stana 5/2