NJegova porodica se već 1957. godine doselila u Starčevo, gde je završio i osnovnu školu, a potom u Pančevu i srednju mašinsku. Ipak, njegov život je protkan sportom, tačnije fudbalom, pa je on dosad jedini Starčevac koji je nastupao za veliki “Partizan“. Igrao je i za “Teteks“ iz Tetova i pančevački “Dinamo“, u kojem je, po završetku igračke karijere, trenirao mlađe naraštaje, kao i starčevačkom “Borcu“, gde i danas vodi podmladak.

            Bio je u braku do 2014. godine, kada mu je supruga Zorica, nažalost, prerano preminula, a s njom je prethodno na put izveo Marijanu (45) i Vladimira (39), koji su mu podarili i predivne unuke, tačnije dva para blizanaca - Dimitrija i Sofiju i Lenu i Janu.

            Kako je odrastao mali Žiža?

            - Otac je odlučio da napustimo rodni Kordun nakon što je služio vojsku u ovim krajevima, koji su mu se opravdano učinili kao neuporedivo izdašnije mesto za stvaranje egzistencije. Inače, neverovatno je da više detalja pamtim iz pomenutog zavičaja, predivnog kraja, kada sam bio veoma mali, nego iz kasnijih perioda života. Sećam se, recimo, jednog kovača, kao i njegovog čekića s kojim sam često spavao, ili potoka u kojem sam veoma rano naučio da plivam. Sve u svemu, otac se najpre zaposlio u pančevačkom  “Trgoproduktu“, a nakon dve godine došao je po majku i mene. Najpre smo stanovali privatno, da bismo 1960. godine sazidali kuću u Ulici Ive Lole Ribara. Kada je reč o detinjstvu, bio sam pravi vragolan, ne i agresivac, iako sam bio fizički superioran, pa sam se u uličnim igrama uvek rvao sa dvojicom. Roditelji su bili prilično strogi, ali uvek korektni. Bogami, sećam se svakih batina, jer je zbog mojih nestašluka, bilo “prijava“ s raznih strana. Ipak, otac me nikad nije tukao po glavi, već bih me položio među noge i lemao po zadnjici. A kako je imao pozmašnu ruku, nije mi bilo nimalo  svejedno. Moram da naglasim da je sve što su radili bilo isključivo za našu dobrobit.

            Dolazak u Starčevo...

            - Bila je to velika razlika, pa je u početku bilo malo provociranja. S druge strane, više je bilo onih koji su nas lepo prihvatili, poput dece iz komšiluka, kao što su Nenad i Vasa Ilić, Pugi Pejić, Paja Rajković... Igrali smo se svakodnevno na ulici - od fudbala do klikera, prvenstveno na livadi ispred moje kuće, a ni školski tereni nisu bili predaleko. Večito je bila neka jurnjava i to mahom u smeru Nadela, gde je u blizini, kod izvesnih vrba iza “valjare“, postojao i izvor pijaće vode. Bilo je i skakanja sa mosta, koje sam obožavao. Nisam se libio da napravim ni salto, iako tamo nije bilo previše duboko, a okolo je bilo i opasnog kamenja...

            Škola...

            - Na nastavi sam bio miran kao bubica. Najviše se sećam nastavnika srpskog Milana Petrovića Gileta, kao i likovnjaka Milčeta Velinova. Išlo mi je crtanje, pa bih ponekad nešto uradio i za devojčice, što bi on lako primetio i njima davao veće ocene nego meni, a umeo je i da povuče za zuluf. Ipak, najviše sam se isticao kao sportski multi-talenat - od skoka u dalj ili vis, preko odbojke do, naravno, fudbala. Jednostavno, bio sam dominanantan u svim sportovima, pa sam na takmičenjima nastupao u više disciplina i, maltene, prelazio sa terena na teren. Ubrzo su mnogi čuli za nadimak Žiža, koji sam dobio na fudbalu od pet, šest godina starijih momaka, jer su me odmalena ubacivali kadgod bi neko napustio igru. Imao sam kod kuće i kvalitetnu loptu, s kojom sam vežbao do besvesti.

            Fudbal...

            - Direktno iz klupe, iz osmog razreda, u junu 1968. godine otišao sam pravo u “Partizan“, u klub za koji sam navijao, jer mi je Moma Minić, čovek koji je godine proveo u vrhunskom sportu, jednog dana došao s “naredbom“ - spremi se i sutra idemo za Beograd! Međutim, nije mi rekao o čemu je reč, pa kada smo stigli ispred stadiona JNA, koji dotad nisam nisam video spolja, delovalo mi je kao da sam ispred “Koloseuma“. Moma me je uveo na službeni ulaz, objasnio kuda da idem i da se javim ekonomu koji je u to vreme bio sve i svja u klubu. Odmah sam zadužio opremu i počeo s treninzima. I nakon petnaest dana su me registrovali. Odigrao sam pola sezone za pionire i ubrzo prešao u kadete. I već nakon sledećih pola sezone prešao sam u podmladak, gde sam nastupao kao desno krilo. U međuvremenu sam dobio poziv za kadetsku reprezentaciju Jugoslavije, a potom i za omladinsku. Interesantno je da sam pre toga igrao i za selekciju Srbije i to zajedno sa čuvenim Pižonom. Treba istaći da tada nije bilo nimalo lako putovati svakodnevno za Beograd na treninge, jer je bilo svega nekoliko polazaka autobusa. Na časove u srednjoj mašinskoj nosio sam samo dve sveske, kakko bih mogao da spakujem sportku opremu. Nekada bih stizao kasno i zakasnio na poslednji autobus za Starčevo, pa bih kući išao peške ili čak trčao, jer sam bio u neviđenoj kondiciji - samo kost, koža i čist mišić. Bilo je i mnogo putovanja po zemlji pa i u inostranstvu - od Italije čak i do Ašhabada u današnjem Turkmenistanu.

            Karijera...

            - Profesionalni ugovor za “Partizan“ potpisao sam 1972. godine, sa nepunih devetnaest godina, kada je trener bio Gojko Zec, kojeg je ubrzo zamenio fantastični Velibor Vasović. Debitovao sam, i to kao starter, u prijateljskoj utakmici protiv čuvenog urugvajskog “Penjarola“, u fascinanatnom ambijentu pred prepunim tribinama. Tada sam od čuvenog Moce Vukotića dobio prve kopačke specijallno izrađene sa kožnim kramponima. S obzirom na to da smo morali da bandažiramo zglobove, što sam prvi put radio u životu, noge su mi tako otekle da nisam više mogao da stojim. Prvu prvenstvenu utakmicu  igrao sam protiv “Vojvodine“, drugu s “Vardarom“, a saigrači su mi, pored ostalih, bili i pomenuti Vukotić i Nenad Bjeković, suve legende. Čuveni Vasović je bio pravi autoritet i insistirao na disciplnii i homogenosti, pa me je čak vraćao jer nisam stavio kravatu. Inače, bio sam veoma startan i podjednako igrao i levom i desnom, a kako sam zbog brzine uglavnom bio na krilnoj poziciji. Više sam bio paker nego što sam davao golove. Ipak, bilo ih je, i to najčešće iz slobodnjaka, čak i sa trideset i do četrdeset metara udaljenosti.

            Drugi klubovi...

            - Sledeće godine otišao sam u JNA, zajedno sa još nekoliko saigrača, a po povrtaku, “Partizan“ je bio u blagom raspadu, jer je mnogo njih otišlo u inostranstvo. Pojavila se neka nova ekipa, a meni su ponudili da idem na pozajmicu, što mi se nije dopalo, pa sam, nakon četrdesetak zvaničnih utakmica u “crno-belom“ dresu, odlučio da promenim sredinu, jer mi se jednostavno igralo, bez obzira na nivo takmičenja. Izbor je igrom slučaja pao na drugoligaški “Teteks“ iz makedonskog Tetova. Tamo su mi ponuđeni čak i bolji materijalni uslovi, a cela ideja potekla je od jednog trenera koji me je slučajno video na treningu. “Teteks“ je tih godina pravio tim za elitu, što mu je kasnije i uspelo, a pored mene, tu je bio i poznati igrač Bekvalac, otac sadašnje pevačke zvezde Nataše. Jedne sezone za dlaku i pod čudnim okolnostima, nismo ušli u prvu ligu, u grčevitoj borbi za prvo mesto s “Napretkom“. U tom divnom gradu ostao sam tri godine; i sve je bilo odlično, dok nisam nisam ušao u sukob s potpredsednikom, pa sam odlučio da odem. To je izazvalo pravu revoluciju kod publike, jer sam ostavio izuzetan trag i bio čak proglašavan i za igrača lige.

            Povratak u ove krajeve...

            - Došao sam u Pančevo na inicijativu nekih ljudi i nastavio da igram za “Dinamo“ u narednih sedam, osam godina. Za to vreme bili smo i prvaci Vojvođanske lige. Sa svoje trideset i dve godine i zbog nekih nesporazuma s trenerom, odlučio sam da mesto prepustim mlađim igračima. U međuvremenu sam se zaposlio, jer mi je to bio uslov za povratak iz Makedonije. Odlučio sam se za “Metalurgiju“, gde sam imao slobodu za treninge i utakmice. Kasnije je preduzeće otkupio “Agroživ“, a tu sam negde   i stekao uslove za penziju.

            Poziv u inostranstvo...

            - Jednom prilikom smo igrali prijateljsku utakmicu protiv “Galenike“, a neki menadžer je došao da gleda njihovog prvog igrača Gezima LJalju. Međutim, zablistao sam i dao het-trik, pa sam dobio fantastičan poziv za “Kikers“ iz nemačkog Ofenbaha. Ali, tada mi se rodio sin i bilo još ponekih razloga, jer su mi iz “Dinama“ maltene tražili da vratim stan, pa sam odlučio da ostanem.

            Ženidba i porodica...

            - Pre odlaska u Tetovo, 1975. godine, oženio sam se, a supruga Zorica je maltene pobegla kod mene u Makedoniju. Sledeće godine dobili smo ćerku Maju, a šest godina kasnije i sina Vladimira. Deca su uvek bila primerna i srećan sam što su moja, dok o ljubavi prema unucima je suvišno trošiti reči. Što se Zorice tiče, znali smo se od 1968. godine, kad smo se upoznali na čuvenim igrankama. Bila je to izrazito jaka ljubav, koja je, istim intezitetom, trajala do 2014. godine, kada me je prerano napustila.

            Povratak u Starčevo...

            - Pre pet, šest godina, nakon smrti supruge, vratio sam se da živim kod majke u Starčevo. Pre toga sam u “Dinamu“ vodio mlađe kategorije, a već pet godina u “Borcu“ treniram podmladak. Nažalost, priliv dece je  loš, pa molim boga da mi dođe dvanaest, trinaest igrača za utakmicu, što je naročito eskaliralo pre tri, četiri godine. Ne mogu da verujem da mladi ne žele da se afirmišu kao sportisti. Pritom nisu navikli ni na disciplinu, pa mnogi brzo odustaju, jer im je teško da prihvate najnormalnije obaveze. Ipak, i u takvim uslovima uspeli smo da napravimo neke rezultate i bili smo prvaci lige u kojoj nastupamo.

            Starčevo, danas?

            - Lepo je, uređeno i mirno, i mislim da u njemu žive fini ljudi. Čini mi se da bi malo više trebalo investirati u sport. 

            Tako govori ova starčevačka legenda, a svojim mladim sugrađanima poručuje:

            - Deco, dajte se na sport, jer ništa lepše od toga!

Jordan Filipović