Sputnik V i AstraZeneka vakcine su bazirane na adenovirusnom vektoru koji ima za zadatak da u naše ćelije ubaci sekvencu koja kodira protein omotača korona virusa. Pošto je u pitanju virus, on sam zna način da uđe u naše ćelije, te da iskoristi ćelijsku mašineriju kako bi se napravio specifičan Cov19 protein. Kada se u ćeliji napravi protein on putuje na površinu ćelije koja ga je sintetisala i tako biva izložen našem imunom sistemu. Krajnji cilj je sinteza većeg broja antitela na zadati protein, na različite njegove delove, što znači da nije samo jedno jedino antitelo. Ovo je bitno za razumevanje jer u slučaju infekcije drugim sojem možda neće raditi jedan tip od svih (antitelo nastalo na deo sekvence koji je mutiran), ali će sva druga sintetisana antitela i dalje biti funkcionalna. Dakle, princip ovde je virusom protiv virusa. Sve o adenovirusu je dobro poznato, on je genetički modifikovan i u sebi ne nosi instrukcije za samoreplikaciju...
iRNK vakcine, Fajzer i Moderna, nemaju virus kao nosac. Imaju već spremljenu informacionu RNK za protein omotača koja se ubacuje u citoplazmu naših ćelija pomoću lipidnih kapljica. Kada ta RNK uđe u ćelije ona je odmah spremna za obradu od strane mašinerije koja pravi proteine i dalji tok je isti kao i kod adenovirusnog pristupa. Dakle, ishod oba tipa vakcina je isti, pravljenje antitela na jedan isti protein omotača Cov19 virusa, tkz. spajk protein, ali je princip kojim ćelije dobijaju instrukcije različit (adenovirus versus lipidne kapljice).
Kineska Sinovak vakcina funkcioniše tako što uči imuni sistem da pravi antitela protiv COV-2 korona virusa. Telo se izlaže “mrtvim“ delovima virusa, tako da se nema rizika da dođe do ozbiljnog odgovora organizma. Inače, korišćenje neaktivnih viursa za pravljenje vakcine postoji još od pedeseth godina prošlog veka i u osnovi su onih protv besnila i hepatitisa A. Kada se ovako “mrtav“ virus ubrizga u ruku, njih će praktično progutati posebni tipovi imunih ćelija. One razlažu virus na delove koje zatim izbacuju na svoju površinu. Takozvane T ćelije, važni činioci imunog sistema otkrivaju ove fragete. One se aktiviraju i mogu da regrutuju ostale imune ćelije da pruže odgovor na vakcinu. Na scenu potom stupaju B ćelije, koje se takođe vezuju za delove virusa i aktiviraju se. Na isti mogu da se zakače i T ćelije, pa se tako stvaraju antitela, prilagođena obliku i površini tih delova virusa, da bi ih lakše detektovale prilikom novog kontakta. Imuni sistem može da odgovori i na infekciju sa živim koronavirusom, jer će B ćelije proizvoditi antitela koja će se lepiti za “uljeze“. Ona pronalaze te takozvane šiljaste proteine i mogu da spreče virus da uđe u ćeliju.
Možda najvažnije za objasniti, kako smo tako brzo došli do vakcine, a odgovor glasi - da nije baš brzo... To se čini svakome ko nije u oblasti molekularne genetike. Za sva saznanja bile su potrebne decenije, bilo je potrebno usavršiti vektore i lipidne kapljice za dostavu informacija, bilo je potrebno da se usavrši lančano umnožavanje DNK (tj PCR: Polimerase Chain Reaction) zatim sekvenciranje DNK sto je takođe uzelo decenije... Koliko je tek vremena uzelo izučavanje principa u imunologiji, izučavanje signalnih kaskada i principa po kome se određeni procesi odvijaju u ćeliji... Bilo je potrebno da se pojave MERS i Ebola koji su omogućili razvoj adenovirusnog principa za vakcine... Sve što sada gledamo je rezultat ozbiljnog razvijanja molekularne biologije i biotehnologije, iza kojeg ne stoji samo 12 meseci kovida, kako se to mnogima čini. Stoji ozbiljan rad hiljade i hiljade naučnika širom sveta, a ne samo rad farmaceutskih kompanija. Ono što, takođe stoji, su okolnosti pod kojima su milioni i milioni dolara gotovo trenutno uloženi kako bi se za kratko vreme došlo do vakcine i što pre zaustavila pandemija. Tas sredstva su, izmeđju ostalog, potrošena i na dobrovoljce koji su pristali da budu vakcinisani tokom kliničkih studija...
U nauci nema granica kada su saznanja u pitanju, postoje samo granice u novčanim fondovima, i sada se lepo može videti kako izgleda kada nema ograničenja u tim fondovima.
Pripremio
Petar Andrejić