Nažalost, osetila sam na svojoj koži kako izgleda kada ti se razboli neko blizak. Do tada, kao i većina nas mlađih, nisam verovala da je tako. Mislila sam da to ne može da se desi nama, da se to dešava tamo nekom, da to nije tako strašno kako nam pričaju svaki dan.

            Onda je, 27. oktobra, mama dobila temperaturu, a sutradan i tata. Sestru i mene su izolovali u našu sobu, svi smo nosili maske, nismo jeli zajedno nismo smeli da budemo u istoj prostoriji . Svaki dan im je bilo sve gore , a onda je mama, 4. novembra, primljena u bolnicu, a nakon 11 dana i deda, u jako teškom stanju. Ako ne odreaguje na kiseonik, priključiće na respirator... I tako, bukvalno preko noći, uverila sam se da korona postoji, dešava se ljudima koje najviše volim. To više nije samo priča i cifra koju čujem na televiziji i ne dešava se nekom drugom. Najgore je što ništa ne mogu da promenim. Jedino što mogu je da budem odgovornija, da sve to shvatim ozbiljno, da više vodim računa i da stalno nosim masku. Razmišljam o danu kada će sve ovo da prođe, da se vratimo svakodnevnim aktivnostima, da idemo u školu i družimo se. Želim da opet možemo da se zagrlimo o poljubimo, a da se ne bojimo da ćemo se mi ili neko nama drag razboleti zbog toga.

            Nakon svega što nam se desilo, više cenim trenutke provedene sa porodicom i trudim se da iz svega lošeg što je bilo izvuem pouku i nešto dobro.

Teodora Stojanović 8/3

Ljubav u vreme korone

            Vreme korone traje već neko vreme. Uvedene su mere zaštite i niko ne sme van svog dvorišta ili stana. Tako se završila školska godina.

            Pošto smo svaki letnji raspust provodili kod tetke i teče nismo želeli da izuzmeno i ovu godinu. To je možda malo selo, ali je zaista predivno. Nalazi se kod reke Studenice i okruženo je planinama. Iako su naši brat i sestra stariji od nas, svuda su nas vodili. Moj brat je odmah pronašao društvo njegovih godina. Međutim, u tako malom selu retko da je bilo u blizini dece mojih godina. Jednog dana da mi ne bi bilo dosadno moja sestra Anja povela me je sa sobom kod njene drugarice. Mislila sam da će mi biti lepo pričati sa starijim devojkama, ali one nisu tako mislile. Odvele su me kod mlađeg brata drugarice moje sestre. On se zove Jovan. Ima braon kovrdžavu kosu, lepe zelene oči i bio je malo viši od mene. Kada sam ušla u njegovu sobu bila sam zadivljena jer je i on zainteresovan za crtanje kao i ja. Pričali smo o svemu: školi, raspustu, sportu... Shvatili smo da imamo mnogo toga zajedničkog. Moja sestra je ubrzo ušla i pozvala me je da idemo kući. U povratku, pomislila sam da mi se on zaista dopao. Naredne dane  provodili smo zajedno, ja sam sa svojom sestrom išla kod njega a on sa svojom kod mene. Nekad me je pozvao da se igramo na sportskom terenu. Vozili smo rolere i bicikl. Zajedno smo crtali i razmenjivali crteže. Dani su prolazili , a Jovan i ja provodili smo svaki trenutak zajedno. Upoznao me je sa svojim krajem i vodio na razna mesta.

            Proveli smo mesec dana kod tetke i došlo je vreme da idemo kući. Tek kada sam stigla kući shvatila sam da je ovaj raspust bio nezaboravan zahvaljujući Jovanu. Zauvek ću čuvati njegove crteže i sećanja na svaki trenutak proveden sa Jovanom.

Aleksandra Petrović 7/4

Stranica moje autobiografije

            Vreme brzo prolazi. Koračam nesigurnim koracima kroz život, putem koji me vodi u neko zrelo doba.

            Ne sećam se dana kada sam rođena. Majka mi je pričala da me je na svet odnela ranom zorom jednog jesenjeg dana i da je padala strašna kiša. U kuću su me doneli u maloj nosiljci sklupanu u ćebence, a moj deka je tada plakao. Kažu od sreće, jer sam njegovo prvo unuče i dete njegove strarije ćerke. Kao mala,  osećala sam se prijatno, sigurno i zaštićeno. Osećala sam bezgraničnu ljubav koja me okružuje. Upijala sam jake emocije koje me tokom života nikad nisu napustile. Već u prvim danima života majka i otac nikao nisu mohli da se dogovore kako ću da se zvati, pa sam na putu od kuće do Opštine dobila dva imena. Bila sam vesela devojčica sa kikicama i mašnicama u kosi koju mi je mama svako jutro brižljivo plela. Nisam baš uvek bila raspoložena za njene frizerske majstorije. S vremena na vreme  taj posao bih uzela u svoje ruke pa bih makazama kreirala žbun na glavi. Često me je čuvala baka koja mi je svakoga dana pred spavanje pričala predivne bajke. I danas pamtim njen umilni glas, mekoću njenog jastuka, toplinu njene kože. Imala sam originalno zadovoljstvo da se zavlačim u kuhinju. Napravila bih takav nered da bi baka morala satima da provede raspremajući. Često sam pravila nestašluke, pa bih ponekad zaradila i batine. Baka i deka su se svim silama ovoga sveta borili sa mojom majkom  kako bih me zaštitili. U trećoj godini sam krenula u vrtić, a ubrzo nakon toga moji roditelji su se razišli.Taj period pamtim sa tugom u srcu jer tatu nisam često viđala. Moj polazak u školu je nezaboravno iskustvo. Tog dana obukli su me u najnoviju garderobu i okačili na leđa ogroman školski ranac kao neki strašan teg. Majci se tada skotrljaše suze  niz obraze, poljubila me je u obraz i uvela u školu. Tada je nastupio neki novi period u mom životu. Nije više bilo igračaka, šarenih plišanih meda, kockica i malih raznobojnih klupa. Sa ulaskom učiteljice u razred igračke su zamenila neka nova pravila i obaveze, ali sam nju beskrajno zavolela. Stavila me je da sedim u prvu klupu, pa sam se osećala važno. Brojevi su mi zadavali strašne glavobolje. Što se tiče obaveza,  vremenom mi ih je mama usadila. U trećem razredu sam se zaljubila u dečka crne raščupane kose koji je vešto baratao fudbalskom loptom. Ta njegova sposobnost me je fascinirala na časovima fizičkog. Svaki put bih crvenela u njegovoj blizini. Često smo se i svađali onako kako to deca rade. Dan po dan, vreme prolazi i sada smo sedmi razred. Tinejdžer sam, kao i svako drugi, ponekad buntovna, a ponekad tiha. Volim da se družim sa vršnjacima i prezirem  svađe. Obožavam mog čupavog malog psa koji mi svaki dan ispuni radošću. Okružena sam divnom porodicom i uživam svaki dan.

            I dalje koračam nesigurnim koracima kroz život, putem u neko zrelije doba. Sigurna sam da će se na tom putu mnogo toga interesantnog dogoditi. Porodica će mi pomoći da moji koraci postanu jači i sugurniji. Ostaje da vidimo.

Anastasija Aleksa  Jovanov 7/4