Onda je nastalo vatrogasno, a potom i pogrebno društvo. U to vreme se, takođe,  intenzivnije organizuju i crkvena pevačka društva katolika i pravoslavaca. Na kulturu, a pogotovo popularizaciju narodne i kapelne muzike, bitno su uticale kafane u kojima su se Starčevci rado okupljali i družili. Prvi tamburaški sastavi nastali su početkom 20. veka. U međuratnom periodu društveni život u našem mestu doživljava procvat, dolazi do osnivanja podružnice Kola srpskih sestara, sokolskog pokreta, fudbalskog kluba, političke organizacije dobijaju svoje filijale u Starčevu, a nastupe na seoskim zabavama održavaju i članovi lokalnog amaterskog pozorišta.

            Pisanih svedočanstava o začecima društvenog organizovanja u Starčevu veoma je malo. Jedno od njih, pak, čuva Zavičajno odeljenje pančevačke Gradske biblioteke. Reč je o pravilniku Starčevačkog pogrebnog društva napisanom po njegovom ustanovljenju u proleće davne 1896. godine. Kopija ovog dokumenta odnedavno se nalazi u okviru edukativno-izložbene postavke "Starčevo kroz vekove". Pravila su štampana na srpskom i nemačkom jeziku u štampariji Karla Vitigšlagera u Pančevu 1927. godine, a potpisuju ih Rudolf Ce kao perovođa društva i Josip Zablar, njegov predsednik i tadašnji paroh katoličke crkve. Rad ovog udruženja odobren je u Budimpešti godinu dana po osnivanju, dakle, 1897.

            Jedan od njegovih osnovnih postulata govori nam sledećše: "Svaki čovek bez razlike veroispovesti i narodnosti može član društva biti, koji je 16 godina navršio, a 60 nije preživio. Maloletni mogu samo sa roditeljskom dozvolom, odnosno starateljskom u članstvo stupiti. Osnovatelji mogu biti i stariji od označenoga doba. Zahteva se, da ustupajući u podpunom zdravlju se nalazi, što će društveni odbor dokazati." U nastavku su pobrojana pravila koja se odnose na članarinu i novčane obaveze pripadnika društva. NJegovom osnovnom svrhom smatra se isključivo pristojan pogreb umrloga člana. O pravcima delovanja i vladanju članova nešto više nam kaže i naredno pravilo: "Dobrotvorni cilj i napredak ovoga društva samo tako se može postići, ako ga članovi slogom po mogućstvu podpomažu, dakle sledi, da oni, koji neslogu među članovima prouzrokuju, i koji nemir prave, ili koji svojim ponašanjem upravi društvenoj otežavaju, ili koji bi društvo u zao glas dovodili, imaju se za uvek iz društva isključiti". Stavke pravilnika koje slede uređuju način na koji funkcioniše glavna skupština udruženja, kada i kako zaseda, te detaljno opisuju delokrug predsednika, perovođe, blagajnika, odbora i nadzornog povereništva.

            Poslednji po redu postulati obaveštavaju nas o tome da platu primaju samo staratelj, kočijaš i poslužitelj, dok svi ostali iz uprave rade na dobrovoljnoj bazi. Završni članovi pravilnika nalažu sledeće: "Društveni članovi, koji vojačenju pripadaju, za vreme rata od sviju doprinosa oslobođeni su, a u slučaju pogibije naslednici dobijaju novčanu pripomoć. Umre li jedan član rimokatoličke vere, to će se jedna crna zastava pred crkvom istaći. Da bi se ovom dobrotvornom društvu ugled pribavio, pozivaju se društveni članovi, da ukoliko je moguće umrlom članu poslednje poštovanje ukažu. I godišnje će se pre glavne skupštine za sve preminule članove održati pomen. Ako bi se ovo društvo razišlo - što se ne očekiva - to posle likvidacije zaostavše društveno imanje polovina pripada rimokatoličkoj crkvi, a druga polovina školama opštine."

D. Mergel