Nakon osnovne škole, on se zajedno s porodicom zaputio čak u daleku zemlju javorova - Kanadu, gde je završio srednju školu, da bi potom diplomirao na mašinskom fakultetu u Americi. Nakon toga je i magistrirao, pa se zaposlio i otada je promenio veliki broj radnih mesta i kompanija, među kojima se izdvaja čuveni “Krajsler“, gde je proveo preko deset godina. Bio je i profesor matematike i menadžmenta na koledžu, da bi se u poslednje vreme posvetio finansijama i poslovima konsultanta i stručnjaka za marketing u jednoj brokerskoj kući. Pored toga, kvalifikovan je i za oblast prodaje. 

            Glavni hobi mu je sport, dugo je i trenirao fudbal i američki fudbal u sklopu koledža, a veoma je aktivan i kao navijač. S tim u vezi, upravo on je 2002. godine poveo naše navijače iz raznih delova Kanade i Amerike u Indijanoplis na odlučujuće utakmice, na čuvenom pobedničkom pohodu naše košarkaške reprezentacije do titule svetskog šampiona. Tada je upoznao i sve aktere veličanstvene pobede - od selektora Svetislava Pešića do Vlada Divca. Pratio je fudbalsku selekciju, kao kada je u Torontu Srbija igrala protiv Italije, a tom prilikom organizovao je nezaboravnu bakljadu, kakvu taj grad nije video. Bio je i deo organizacije koncerata poput nastupa Severine i “Ministarki“ u Las Vegasu, u čuvenom hotelu “Kosmopoliten“.

            Kako je odrastao mali Dalibor?

            - Od rođenja bio sam okružen velikom porodicom, koja spada u jednu od nekoliko najstarijih starčevačkih familija. Živeli smo u kući u Ulici Petra Drapšina, gde i danas redovno dolazimo. Mama je radila u “Novitetu“, a otac u “Brodoremontu“, u kojem je neko vreme bio i predsednik sindikata. Kao roditelji, njih dvoje su sestri i meni bili apsolutno posvećeni i za nas uvek prepuni beskrajne ljubavi. Kako sam bio najmlađi u celoj familiji, svi su mi poklanjali ogromnu pažnju, zbog čega sam se verovatno i ponašao kao pravi mali zvrk. Ipak, nikad nisam bio zloban, ni tvrdoglav, već izuzetno poslušan, što je valjda bio i razlog da budem omiljen. Imao sam i dovoljno slobode za one dečije preokupacije, jer me roditelji nisu preterano pritiskali obavezama, pa sam mnogo vremena provodio s klincima iz komšiluka, poput Bojana Đorđevića, Zorana i Zlatka Pavlovića, Dalibora Radovanovića... Uglavnom smo igrali fudbal, košarku, žmurke ili smo pecali na Nadelu, “mirkovom kanalu“, “žutoj pumpi“... Jednostavno, sve slobodno vreme provodio sam napolju, a kući sam dolazio tek oko ponoći i to jedva. Bilo je tu, naravno, i kraduckanja trešanja, koje su mi zato i danas ostale najomiljenije voće. Nekada, kada bih preterao s nestašlucima, radio bi i prut, koji sam, po maminoj naredbi, morao sam da izaberem s drveta. Ćale je “intervenisao“ samo kad nešto debelo zabrljam, a to je bilo svega nekoliko puta.

            Škola...

            - Na početku mi je učiteljica bila Vesna Popović, nju su potom zamenile Vesna Ostojić, pa Vida Pavlović, koja je bila nešto strožija, ali sve one isticale su se kao dobri pedagozi. Kada smo krenuli u više razrede, odeljenjski starešina bila mi je Dušanka Dačić Mravik, a u prijatnom sećanju ostao mi je nastavnik Nedeljko Navala. S njim u vezi pamtim i anegdotu: jednog leta, krajem školske godine, pravili smo tako duvaljke i koristili soju kao metkove. On je imao običaj da neprimetno bane i “nagradi nas“ po zasluzi. Međutim, ovog puta je bio iznenađujuće tolerantan. Još veći šok bio je kada je tražio da mu damo duvaljku i počeo da se gađa s nama. To je, doduše, kratko potrajalo, ali je, svejedno, bilo za nezaborav. Pritom je jedno “oružje“ konfiskovao i odneo unuku. Bilo je “uzbudljivo“ i s njegovom suprugom Neđom, koja nas je, zbog raznih sitnica, terala kod direktora. Tada je to bio Mile Filipović, pravi car, jer bi nas, pored ostalog, kad smo dolazili na raport, u šali, ponudio kafom. Što se tiče mog uspeha u školi, uglavnom sam bio odličan, a najviše sam voleo matematiku, verovatno i zbog stručnosti Goce Dimitrijević, kao i istoriju, koju mi je predavala nastavnica Svetlana, poreklom Ruskinja, čije sam časove pratio netremice. 

            Odlazak u Kanadu...

            - Po završetku moje osnovne škole, nakon višegodišnjeg ubeđivanja tetke koja je već dugo živela “preko bare“, roditelji su presekli 1994. godine i odlučili da se preselimo u tu obećanu američku zemlju. Tog, prvog leta, živeli smo kod pomenute mamine sestre u Torontu, ali se, srećom, tata veoma brzo zaposlio kao varioc, dok je mama počela da radi u radnji za auto-delove  Meni je bilo na startu, prvih šest meseci malo problematičnije, pre svega zato što  nisam znao engleski jezik, jer smo u školi učili ruski. Pa kada sam, recimo, s bratom od tetke, otišao da se upišem u tamošnju srednju školu, direktor me je pitao da nešto pročitam na engleskom. Na moje veliko iznenađenje, kada sam to nekako smandrljao, rekao je da je to odlično. Predložio da se umesto Dalibor, njemu nemoguć za izgovor, moram da postanem Deni. I to sam za mnoge i ostao...

            Privikavanje na novu sredinu...

            - U početku mi je sve bilo nekako nesagledivo ogromno, ali vremenom sam se navikavao. Mnogo nacija tamo živi; mentalitet je sasvim drugačiji i svi nekako gledaju svoja posla. U tom periodu, osetio sam malo diskriminacije od kanadskih belaca, ali kada sam na prvu provokaciju žestoko reagovao, otada mi niko ništa nije rekao. S druge strane, meni je možda i najveće iznenađenje bilo kada sam u školi morao da učim da kuvam, što sam najpre decidno odbio, ali sam se vremenom i na to nekako prilagodio. Uporedo s tim, u to vreme pohađao sam i neku školu za jezike, a mogao sam i da treniram razne sportove, zahvaljujući čemu sam imao prilike i mnogo da putujem. Naravno, kao i svi mladi, izlazio sam, a popularni su bili razni klubovi. Negde je bilo slobodnije, negde malo zatvorenije, ali kako kod nas dolazi i mnogo Amerikanki, naročito za vikend, tada zna da bude baš otkačeno, jer one koriste svaku priliku da se opuste. U svakom slučaju, zanimljivo je u tom miksu raznih rasa i naroda, u kojem su svi ravnopravni i imaju istu šansu.

            Studije i posao...

            - Nakon srednje škole, krenuo sam na koledž u Detroitu i odlučio se za mašinski fakultet, jer sam voleo dizajn. Kasnije mi se to više nije toliko sviđalo, pa sam se okrenuo menadžmentu, budući da me je sve više zanimao rad sa ljudima. Što se tiče posla, lako sam ga nalazio i često menjao. Recimo, na jednom mestu, koje su mnogi želeli, ostao sam “rekordna“ dva sata. Zapravo, to me je naučilo da budem snalažljiv i prilagodljiv. Možda i zbog toga sam, primera radi, uspeo da komuniciram s drugim čovekom “Krajslera“. Ne samo što me je primio i saslušao, već mi je na kraju tog razgovora, čak i ponudio da idem u Austriju. Prihvatio sam najviše zato što je tada tamo bilo Evropsko prvenstvo u fudbalu. Inače, u tom svetskom gigantu radio kao sam kao projektni inženjer na dizajnu interijera i bio u stalnom kontaktu sa dobavljačima, čak i s nekim partnerima iz Evrope. Sada sam finansijski konsultant i marketinški stručnjak za brokersku kuću, pa sam praktično “sam svoj gazda“, jer radim kad hoću i kako hoću, budući da imam svoju dozvolu. A kada je nastala kriza 2008. godine i ljudi počeli masovno da gube posao, iako Toronto nije osetio ništa za razliku od Detroita, nekadašnjeg centra autoindustrije, odlučio sam da ne zavisim ni od koga, pa sam postao i profesor na koledžu...

            Ta, ogromna multinacionalna zemlja...

            - Obišao sam Kanadu uzduž i popreko. Kao posebno fascinantne izdvojio bih meni obližnje Nijagarine vodopade, gde više nema vratolomnog spuštanja u buretu kao nekad i sama plovidba zaustavlja dah. Ima teritorija nastanjenih indijancima, koji žive po svojim pravilima, pa svako ko tamo ode, to čini na sopstvenu odgovornost. Oni su stekli velike privilegije i mnogo toga im je besplatno, što je verovatno neka vrsta kompenzacije za to što im je nekada zemlja oteta. Zanimljiv je i Kvebek, čiji stanovnici pričaju samo francuski, iako oni, normalno, znaju i engleski, ali jednostavno neće da ga govore. Interesantan je Vankuver; predivan grad, s neverovatno blagom klimom, blaža nego u Kaliforniji, pa temperatura ne pada ispod 13, 14 stepeni. Tamo doduše padne mnogo kiše, koja je opet veoma topla. I Velika jezera su prepuna lepih mesta, naročito na jezeru Mičigen, na kojem se nalazi Čikago, meni jedan od najomiljenijih gradova. Što se hrane tiče, ima kuhinja iz svih krajeva sveta, ali preovlađuju makarone ili stek, to jest biftek, koji je izuzetan naročito ako je od goveda iz provincije Alberta. Što se tiče ljudskih prava, ima ih napretek, pa i mnogo gej parova. Posebna priča su njihove parade, a interesatno je da to nikom ne smeta, kao recimo ovde. I uopšte, ljudi tamo nisu preterano zainteresovani za politiku -  važno im je samo da se dobro živi...

            Povratak u Starčevo...

            - Prvi put sam došao tek posle pet godina, ali otada, naročito od 2006. godine, sve više vremena provodim ovde, gde sam čak završio i master. Uvek sam osećao veliku nostalgiju, jer obrni-okreni svugde u svetu si stranac. Sada dolazim i dva, tri puta godišnje, jer mi nedostaje ovdašnje društvo. Pratim i sport, pa recimo ne propuštam utakmice “Borca“. Bio sam čak i na ovom poslednjem derbiju, bez obzira na koronu...

            Starčevo, danas?

            - Sviđa mi se kako je uređeno, a naročito Trg neolita.

            Tako govori ovaj uspešni kanadski državljanin i ujendo veliki starčevački lokalpatriota, a svojim sugrađanima poručuje:

            - Da uživaju u lepotama ove prelepe zemlje.

Jordan Filipović