U današnje vreme to je, rekli bi, jednostavan i brzi posao. Tu su kombajni koji to u tili čas požanjju, zrno se prebaci u prikolice traktora ili kamione i odmah u silos i posao je gotov.
A kako je to nekada izgledalo? Kosilo se žito ili ručno, kosama ili kasnije samovezačicama, a to je bio naporan i težak posao. Kad se kosilo na ruke trebalo se za to i pripremiti. Prvo kosa je morala biti dobro isklepana, pa srp za rukovetanje, trebalo je pripremiti užad za vezivanje snopova, posla preko glave, što bi se reklo.
Ako se nisu kupovala užad od rogoza, a bila su skupa i to je bio trošak, užad se pravila od samog žita, ali dok su došle hibridne sorte više se od njih nije moglo praviti užad. Tada se već kosilo samovezačicama koje su za vezivanje koristile “manilu” - sisal predivo (naziv potiče od glavnog grada Filipina).
Ranom zorom krenulo se u polje pa dok je još rosno otkosilo se i splela se užad, a onda je dalje krenulo. Kosac je kosio tako da se otkos naslanjao na nepokošeni deo, za njim je išla rukovetačica koja je rukovetala - skupljala otkos i rukoveti stavljala na prostrta užad koja su obično prostirala deca. Ako je bilo više kosaca onda je moralo biti i toliko rukovetačica tako da se druga rukovet stavljala na prvi i ta druga je odmah vezivala snopove. Sve se to radilo zavreme suvih i sunčanih dana, kada je ševa visoko gore pevala a vazduh titrao od prevelike vrućine.
Kad je sve bilo pokošeno snopovi su se slagali u krstine i granice, njiva se velikim grabuljama pograbuljala kako bi se dobro prikupio sav urod. Tako prikupljeno je moglo čekati da se odveze kući i čeka vršidbu. Nakon što je svo ito dovezeno vozovima kući i složeno u kamare čekala se vršidba.
Mašina - dreš, vučena traktorom, za koju je bio zakačen i elevator (levator), išla je od kuće do kuće, od guvna do guvna da ovrši ono za šta su se ljudi dobrano mučili skoro cele godine tj da bi se dobili zrno. Sa mašinom je išlo i društvo koje je opsluživalo mašinu. Traktorista, pušćaroš, rezačice užadi, plevari, slamari, obično dvostruki broj jer se moralo smenjivati. DŽakove pune žita obično su na tavan ili posebni deo ambara - žitnjak nosili mlađi, jači ljudi iz komšiluka ili familije domaćina kod kojeg se vršilo.
U dvorištu gde se vršilo vladao je i poseban režim. Naročito u pogledu zaštite od mogućeg požara. Na samom ulazu u avliju stajalo je vedro s vodom u kojem je bila drvena daska na kojoj je pisalo “mesto za pušenje”, traktor je bio uzemljen da ne bi skočila iskra, a u svakom dvorištu je bilo i bure puno vode koje je tu stajalo još od kad je prvi voz žita došao u dvorište.
Svi su se vršidbi veselili, jer je vršidba bio važan događaj, kraj jednog teškog posla nakon kojeg su se mogli svesti neki računi, a i kad je žito na tavanu, to je sigurnost za familiju. Zato je vršidba bila i mala svečanost kako za familiju tako i za sve one koji su u vršidbi učestvovali. Za vršidbu su se spremala i bogatija jela i uvek dobri kolači, dobro se jelo i pilo, pa i već opisana rakaija s medom.
Kako je oko mašine uvek bilo dosta ljudi, uvijek bi se raspredale razne priče. Osnovna je bila ona u kojoj se ocenjivalo koliko je žito platilo, da li je godina bolja ili lošija, a bilo je i šala i viceva. Kad se sve završilo i guvno se počistilo, moglo se preći na drugi posao koji je već čekao - berba i prodaja bostana.
Nadam se da je ove godine dobro rodilo i da je kosidba-vršidba već obavljena te da komotno čekate Ognjenu Mariju i Sv. Pantelejmona i da ćete se dobro zabaviti.
Vinko Rukavina