Delo je pred nama. Šta Vas je motivisalo da napišete ovaj roman?

     - Romanesknu formu pripovedanja sam usvojio pre desetak godina, smatrajući da ona najbolje odgovara mom senzibilitetu. Pisanje poezije i kratkih novela do tada bilo je tek vežbanje za ovu, rekao bih, veliku pustolovinu. “Via Dolorosa“ je nastala kao fuzija dve osnovne ideje. Naime, prvom sam ponudio čitav repertoar svojih viđenja o umetniku, umetničkim pobudama; potom titanskim borbama koje svaki umetnik vodi najpre sa sobom, a potom i sa svojim okruženjem. Drugom se dotičem istorijskog razdoblja, u datom slučaju i pre svega, osmišljenom za potrebe scenskog ambijenta. Docnije sam shvatio važnost te scenografije, pa smatram da su istorijski tokovi u ovom poluvekovnom sadržaju moje priče podjednako bitni za analizu i podrobnija razmatranja. Sekundarni porivi za nastanak ovog romana leže u mom sentimentalnom odnosu prema zavičaju.

                   Otkuda naslov “Via Dolorosa“?

            - Glavni junak priče, Tomislav Tabački, opisuje svoju golgotu do poslednjeg poglavlja, pa mi se učinilo najprimerenijim da upotrebim aluziju sa Hristovim putem suza i roman nazovem prema ovom novozavetnom događaju. Trideset tri poglavlja upućuju na Hristove godine života. Takođe, ako bismo Tomislava depersonalizovali, pa njegov identitet zamenili pojmom umetnost, imali bismo isti put - onaj put suza kojim, makar na našim meridijanima, korača ta plemenita delatnost što u svojoj osnovi vrši transmisiju emocija i ideja.

               Dugo ste pisali ovu knjigu. Potraga za arhivskim materijalom je naporan, ali ujedno i dragocen posao. Koliko je istorijska građa o periodu koji ste predstavili u knjizi uticala na kvalitet romana, a koliko na Vas lično?

            - Podrazumeva se, svako saznanje na polju istorijske ravni mora biti korisno radi što boljeg shvatanja ovog mikrosveta u kome živimo, pa na osnovu toga nadalje bi se mogle izvlačiti i neke zakonitosti za razumevanje globalnih istorijskih tokova. S druge strane, ta potraga za relevantnim sadržajem, pored toga što se može uporediti sa rudarskim poslom, istovremeno i oplemenjuje. Tačnije, pruža jedan prijatan utisak, sličan onom koji, pretpostavljam, imaju i arheolozi prilikom otkrivanja važnih iskopina. U ovom slučaju, vodio sam računa da moja prva knjiga bude podređena etici i estetici. Zato sam je tako dugo pisao. Posao bi svakako bio rđav da sam isključio jednu od ovih sestara bliznakinja. Roman je osmišljen tako da na izvestan način bude i istorijski dokument. Dakle, istorijska građa je ostvarila važan uticaj na kvalitet romana postavši integralnim, reklo bi se u izvesnom smislu i njegovim suštinskim delom. Otuda je bilo potrebno da od koncepta do realizacije prođe toliko mnogo vremena.

            Radnja romana je smeštena u Starčevu. Zašto ste imena naselja i druge lokalne toponime imenovali nemačkim i mađarskim imenima?

            - Ova fikcija je sačinjena od pojedinih epizoda zasnovanih na istinitim događajima, pa sam imena naselja, ali i neka vlastita imena promenio. Razlozi su u suštini jednostavni. Bilo mi je potrebno da napravim izvesnu, ali preko potrebnu distancu od savremenog Starčeva, osmislivši u svojoj imaginaciji jedno gotovo bajkovito naselje s početka dvadesetog veka. Tako sam mogao da mu udahnem dušu, te da ga obojim čitavom paletom boja; rečju, da ga oživim pred čitaocima.

              Kako biste žanrovski odredili Vašu knjigu? Naime, Vi pišete jednim dopadljivim stilom koji je na granici klasinog i modernog. Umete svojom spisateljskom veštinom da uvučete čitaoca u priču i da mu potom ne dopuštate lako da izađe iz nje. Kako ste gradili taj stil?

            - Dok sam pisao poeziju, usavršio sam jedan stil docnije okarakterisan interesantnim eksperimentom na granici poezije i proze. Dakle, uvek na nekoj granici, sklon da ponekad pomešam žanrove, ali uvek sa idejom da knjiga bude dopadljiva i da se u njoj osećate kao pred velikim bioskopskim platnom. I sam volim da čitam knjige od kojih ne mogu da se odvojim lako, pa mi se čini da sam tu ljubav preneo i na spisateljski posao. Čini mi se da sam početni stil s vremenom izbrusio, dodajući mu, naravno,  potreban kvalitet zahvaljujući sazrevanju i bogatom čitalačkom iskustvu. Trudio sam se da ne upadnem u zamku pisanja prema sopstvenim književnim uzorima i mislim da sam u tome uspeo. Kako je u meni sazrevala ideja za ovaj roman, tako je sa njom vrlo postepeno dolazio i stil kojim je napisana. Zamislite kako se glina dugo i strpljivo oblikuje pod rukama, sve dok ne poprimi oblik neke lepe figure. Isto vam je i sa stilom pisanja.

             Kolika je odgovornost pisca prema zajednici u kojoj živi kada piše ovakav roman sa veoma osetljivim konceptom i konkretno eksplicitnom fabulom?

            - Odgovornost je nesumnjivo velika. Štaviše,  smatram da odgovornost pisca počinje još u zametku ideje i nadalje sa činom uzimanja olovke u ruku. To su uzroci. Sve što se događa kasnije, to more ispisanih stranica naređanih po radnom stolu, nije ništa drugo negoli materijalna posledica unapred osmišljene fabule. Dakle, odgovornost pisca treba tražiti najpre u njegovim stavovima, pa potom između korica knjige.

            Roman je u temelju zasnovan na izvesnim filozofskim i sociološkim tezama od kojih do kraja niste odstupali. Šta su osnovna stanovišta, ako roman posmatramo iz tog ugla?

            - Roman je u osnovi oproštajno pismo u kome je smešten čitav jedan život neafirmisanog slikara Tomislava Tabačkog. Pismo koje otac piše sinu, zapravo sam postavio kao inverziju u odnosu na Kišovu i Kovačevu zagledanost u roditelje, gde je u njihovom slučaju prisustvo oca naročito naglašeno. U mom slučaju, to težište je pomereno na sina, gde je glavni lik s izvesnom nadom zagledan u budućnost. Ali ne u spasonosni ishod sopstvene budućnosti, već s nadanjem u sveobuhvatni opstanak čoveka. Ova humana ideja stradalnika koji više nema šta da izgubi osim golog života, s razlogom je utkana u svest Tomislava Tabačkog. Postavlja se pitanje, naime, da li smo zabrinuti za sudbinu dolazećeg sveta tek onda kada sve izgubimo i kada više nemamo šta da branimo. Dakle, ovo je srce knjige, a odatle se nadalje se granaju i neke druge ideje i problemi s kojima se savremeni čovek suočava. Na tkanje mnogih filozofskih stanovišta prilikom konstrukcije romana uticali su Rolan Bart, Volter, Žak Derida, Fulkaneli i neki klasični filozofi.

            Jedna od mnogobrojnih poruka ove knjige jeste tako strpljivo i posvećeno nadanje. Tomislav se od početka nada da će Vilijam krenuti tragom očevih reči s ciljem da spozna svoje poreklo od koga je tragičnom sudbinom odvojen još pre rođenja. Jeste li Vi uopšte optimista?

            - Optimizam je na izvestan način eliksir duha i kao takav je do određene mere potreban. Međutim, upravo je mera ono što čoveku izvesno nedostaje i što ga tako često pomera u drugu krajnost. Optimista sam utoliko što svom optimizmu prilažem oprez i preko potrebnu promišljenost.

            Koliko ima autoprojekcije u Vašoj knjizi?

            - Pisac uvek ostavlja intimne tragove u svojoj knjizi. Mislim, onoliko koliko dozvoli čitaocu da zaviri u profil njegove ličnosti. Knjigu sam napisao u prvom licu jednine, pa bi manje pažljivi čitaoci zaključili da sam ja Tomislav Tabački. Zapravo, ovaj lik je sastavljen od nekoliko ličnosti, tako što sam pozajmio fragmente njihovih karaktera i delove biografije napravivši ovog zanimljivog slikara. Konstrukcija romana, na temelju koje su prikazani određeni filozofski stavovi mojih književnih likova, mogla bi se do izvesne mere smatrati i odbranom mojih ličnih teza. Kažem, do izvesne mere i samo toliko.

            Šta očekujete od čitalačke publike?

            - Povratne informacije od većine onih koji su je do sada pročitali samo potvrđuju da je misija ispunjena. Naime, ako moja čitalačka publika pročita roman u jednom dahu, opisujući to iskustvo potpunim potonućem u imaginarni svet koji sam im ponudio, onda je cilj postignut.

            Roman je ušao u najširu konkurenciju za NIN-ovu nagradu. Šta očekujete?

            - Umetniku mora biti prijatno kada se na ovakav i sličan način ukazuje čast njegovom trudu i veštini. To je u izvesnom smislu bitno zbog sticanja samopouzdanja, kao i po pitanju potvrde identiteta. Upravo se ovaj roman bavi ovim problemom od početka, pa do poslednje stranice. Za mene ova činjenica u vezi sa najprestižnijom književnom nagradom predstavlja veliku čast. Međutim, moj posao je da pišem, a ako se usput pojavi neka nagrada, smatraću to satisfakcijom i obavezom više pred svojim čitaocima. Nagrade, nažalost, imaju i onu drugu, tamniju stranu uticaja, jer od pisca mogu napraviti ovisnika od priznanja, te da ovaj svoju karijeru podredi pisanju isključivo zbog lovorika. Prema tome, u odnosu na nagrade sam za sada prilično ravnodušan.

            Šta za Vas znači čitanje, a šta pisanje i kakav odnos imate prema svojim čitaocima?

            - Čitanje je za mene radni proces, kada pored sebe moram imati svesku i olovku da zabeležim sve ono što mi se čini bitnim dok čitam neku knjigu. Dakle, čitanje u mom slučaju nije zabava, već veoma ozbiljan, dakako angažovan posao. Ne pišem za masovnu čitalačku publiku, ali upravo i od odabranih koji će voleti moje knjige očekujem da izvesnoj intelektualnoj podlozi pridodaju i malo truda dok me čitaju. Reklo bi se u tom slučaju da očekujem mnogo i od sebe i od njih.

            Koliko su Vaši književni uzori uticali na stvaranje ovog romana i na Vaš književni stil uopšte?

            - Smatram da su na moj književni stil ponajviše uticali Borislav Pekić i Tomas Man, ali da istovremeno moj stil nije samo puka kopija ovih velikana, već sam ubeđen da posedujem dovoljno autentičnog u svom stilu. Svakako, uticaji su neminovni, ali su i bitni za pisce. U prilog tezi da je roman “Via Dolorosa“ pisan na autentičan način i jednom brižljivo razvijenom veštinom, govore i prvi utisci književne kritike.

            Vi ste idejni tvorac i selektor sada već prestižnog književnog festivala “Starčevački dani knjige“. Kako ste zadovoljni ovogodišnjim programom?

            - Ovogodišnji petodnevni program je samo potvrda da prošle godine nismo pogrešili i da je stvaranje ovakvog jednog festivala u Starčevu bio pun pogodak. Zadovoljstvo će biti potpuno kada budem ostario, a ovaj festival nesmanjenim intenzitetom bude nastavio da živi. To je krajnji cilj. Pridodajmo tome i činjenicu da smo na dobrom putu da stanemo rame uz rame sa najprestižnijim književnim festivalima u državi. To me čini srećnim, ali i obavezuje.

            Kako gledate na budućnost književnosti u savremenim tokovima i naročito u doba aktuelne globalne epidemiološke krize?

            - Pisana reč ili knjiga u svakom pojavnom smislu predstavlja nasušnu civilizacijsku potrebu, usuđujem se reći, gotovo fiziološku potrebu čovečanstva. Prema tome, njena sutrašnjica je vezana za budućnost ovekovog postojanja. Ova virusna epidemija pričinjava veliku štetu svima, pa i umetnosti jer je veoma važno uzajamno dejstvo između umetnika i publike. Zamislite pozorišne predstave, književne večeri i koncerte u praznim dvoranama. To je ozbiljan problem, ali ipak smatram da je prolaznog karaktera i da će se posle izvesnog vremena život vratiti svojim prirodnim tokovima. Drugačije je prosto nemoguće.

            Razmišljate li o novoj knjizi?

            - Dok sam pisao roman “Via Dolorosa“ imao sam u glavi već skoro kompletnu drugu knjigu. U narednom periodu posvetiću  se brižljivom konceptuiranju te nove knjige, ali neću pisati neko vreme jer mi je potreban odmor. Taj fizički i mentalni odmor je poželjan između dve knjige, jer se iz jednog opisanog sveta na praznu hartiju pisac prilično sporo izvlači. Kada budem osetio tu tabulu razu u svom sentimentu, dozvoliću nadahnuću da me povede u drugu knjigu, iako znam da je ona uvek zahtevnija od one prve. Prva već sada živi samostalno svoj život. U narednom periodu joj putem promocija i književnih večeri moram pomoći da sigurnim koracima nastavi dalje svoj put.

Petar Andrejić