Odevanjem su se odašiljale brojne poruke. Možda najpre statusne koje su govorile o bogatstvu neke familije. Raskošna odeća izrađena od skupih materijala ukazivala je na materijalno stanje roditelja neke devojke ili nekog momka. S druge strane, izlazak sa maramom ili bez nje značio je, pak, da je ženska osoba u prvom pomenutom slučaju udata ili da je još devojka, ukoliko je bila nepokrivene glave. Nacionalna pripadnost je takođe mogla biti istaknuta kroz način oblačenja. U Starčevu su se tako Nemice i Hrvatice razlikovale po tome da li su podizale desni ili levi špic marame. Isto pravilo važilo je i prilikom sedenja u crkvi. Desna strana bila je nemačka, a leva hrvatska.
Razume se, sve prethodno navedeno važi isključivo za svečanu nošnju. Pored nje je postojala i radna koja je odevana svakodnevno, prilikom setve, žetve i sl. NJena svrha bila je pre svega praktičnost i udobnost, pa je stoga i izrađivana od lakih i jeftinih materijala. Nemci u Starčevu su pored svoje klasične svečane nošnje imali i ruho koje su devojke pre udaje nosile prilikom procesija i različitih crkvenih ceremonija. One su tim prilikama bile zadužene da čuvaju svečanu stražu kraj kipa Majke Božje i u prevodu s nemačkog na naš jezik zvale su se “Marijine devojke“. I Hrvati su davno preuzeli ovaj običaj i očuvali ga do pedesetih godina prošloga veka. NJihov naziv za cure koje su stražarile pored Gospinog kipa glasio je “devojke u belom“.
Srpska ženska nošnja u Banatu, pa tako i u Starčevu, prema navodima etnološkinje Mirjane Maluckov, već sredinom dvadesetog veka nije više sadržavala karakteristične elemente nekadašnjeg narodnog odevanja. Muška je u nekim mestima u okolini Pančeva bila sačuvana sve do 1920-ih, a stariji haljeci ili neki detalji svojstveni staroj nošnji mogli su se sretati sve do osamdesetih. Srpkinje iz Banata su na crtežima iz druge polovine 18. veka već prikazivane odevene po uzoru na tadašnju građansku nošnju. Taj manir je ostao nepromenjen i kasnije, pa se tako u svim selima primetio stil koji je umnogome oponašao aktuelnu gradsku modu. Haljeci donje odeće bili su posebno zanimljivi. Krajem 19. veka činili su ih opleće i skute. Oko 1910. godine bile su to duge košulje kratkih rukava koje su dosezale do polovine listova. One su kasnije šivene od domaćeg ili usnivanog platna širokih, pa zatim uskih naramenica. Gornji svečani haljetak u banatskih Srpkinja u prvim decenijama 20. veka predstavljao je ćurak. To je odevni predmet prisutan širom Vojvodine i služio je kao svečani ženski zimski haljetak. Razlike su postojale između različitih etničkih grupa, a ticale su se kroja i načina njegovog ukrašavanja. Češljanje glava devojčica bilo je isto kao i kod ostalih zajednica. Ranije su pravljene pletenice koje je kasnije zamenila kratko podšišana kosa. Devojke su išle gologlave, ponekad s cvetom ili mašnom u kosi.
Srbi u Banatu davno prestaju na nogama da nose obojke i opanke sa kaiševima. Oni su izobičajeni još krajem 19. veka. Obojci su bili crveni, s uskim crnim i žutim prugama i nosili su prefiks “graničarski“. Do Prvog svetskog rata pojedini muškarci su još uvek leti išli u platnenim gaćama, košulji i prsluku. Odeća starčevačkih momaka, Srba, između 1915. i 1920. sastojala se iz plišane košulje u boji, na grudima su bili nabrani volančići od rozih pantljičica i vez. Nošene su crne čakšire od čoje s pletenim gajtanima. Prsluk je takođe bio čojan, crn sa dugmadima. Na nogama obavezno bele fusakle pletene domaćom vunom i šarene cipele. Na glavi se neizostavno nalazila astraganska šubara.
Kožusi su kod Srba bili mrkožuti sa crnim šarama. Izrađivali su ih ćurčije. Ovčari i pastiri imali su suknene kabanice koje su ih štitile od kiše i vetra. Hrvatska i nemačka nošnja u Starčevu bile su skoro identične. Jedino su se marame kod žena različito vezivale. Svečanu haljinu su između dva rata činile bluza i suknja, ranije i kecelja. Ispod suknje nošen je beli untrok sa šlingerajima. Untroka je moglo biti i po tri ili četiri. Košulja se oblačila do tela, bila je duga do ispod struka i imala je kratke rukave. Bluza uz struk zvala se vetl. Nazad na bluzi prošireni deo od struka nosio je naziv šesl. Marama se vezivala u cop i to se obavljalo na sam dan svadbe. Mladu je povezivala kuma koja je kao poklon kupovala maramu. Cop se povezivao tako što se pletenica slagala u punđu, a više punđe se zabode češalj od rožine na kome je pričvršćeno jastuče. Preko se od zatiljka povezuje marama, a krajevi se izvlače - jedan prema dole, a jedan sa strane, prema gore.
Hrvati su u svečanim prilikama odevali košulje od tankog platna, misira. To je svileno, usnivano platno. Na njih su mladići i muškarci oko 1910. stavljali gruda. Kao i kod Srba i ostalih, ona su bila od ripsa ili satena i vezena su zlatovezom. Letnju nošnju činile su široke platnene gaće i košulja s prslukom. Zimi su Hrvati nosili suknene čakšire. Sukno su tkale žene, Hrvatice i Srpkinje, Nemice nisu. Valjara je bila na Nadelu, a sukno je farbano u braon ili crnu boju. Na svečanim prslucima stavljali su srebrnu dugmad, praporce. Preko čakšira su navlačili fusakle. Kožusi su bili braon, sa špicevima na leđima. Grudnjak je bio od krzna, braon ili žute boje, nekada išaran kožnim aplikacijama ili vezom. Nije imao rukave, a zakopčavao se sa strane. Patike su pletene vunom, ranije podšivane kožom, a kasnije gumom. Nazivali su ih pletene cipele.
Dalibor Mergel