Završio je Osnovnu školu “Vuk St. Karadžić“  1980. godine, a potom i srednju geometarsku u Pančevu, nakon čega je upisao rudarsko-geoloki fakultet, koji je ubrzo napustio. Nakon odslužene vojske zaposlio se u “Staklari“ gde je radio petnaest godina a posle izvesne pauze, već trinaest godina je u “Georadu“.

            Oženjen sa Draganom (devojačko Toković) od 1997. godine, koja je takođe iz “radničkog kraja“, a na životni put izveli su Nikolu (21) i Vladimira (18).

            Može se reći da mu je, ne računajući porodicu, najveća ljubav bio folklor koji je igrao u sekciji starčevačkog Doma kulture, pančevačkom “Jedinstvu“, a pola godine proveo je i u najpoznatijem domaćem  društvu - Nacionalnom ansamblu “Kolo“”.

            Kako je odrastao mali Bane?

            - Moji su iz Leposavića u Starčevo došli 1963. godine i najpre su se privremeno nastanili u Proletnjoj ulici, kod porodice Belojica, da bi se kasnije preselili u “radničko naselje“. Otac je bio zaposlen kao zidar u “Konstruktoru“, a zarađivao je i privatno, dok je majka kao domaćica povremeno radila sezonske poslove u toku leta. Bili su veoma vredni, trudili su se i uspeli da izgrade kuću, kao i da brat i ja ni u čemu posebno ne oskudevamo. S druge strane, i mi smo bili izuzetno skromni i poslušni. Drugačije se u to vreme živelo, pa nam je bilo normalno to da nam ulice nisu asfaltirane, a tada su čak i konji još uvek vukli zaprege. Mi, klinci, jurcali smo po prašini, igrali smo se uglavnom klikera ili klisa i, naravno, fudbalice na male goliće, to jest s ciglama kao stativama. Najviše smo se družili s Gašovićima, pa smo mlađi Zlatko i ja, kao “partizanovci“, redovno igrali protiv njegovog i mog burazera, koji su bili “zvezdaši“. Kao i sva druga dečurlija, dizali smo veliku buku i večito imali problema s komšijama, pre svih s pokojnim Bogdanom Pavlovićem, kao i sa Staletom Ćirkovićem.

            Detinjstvo na Nadelu…

            - Poput mnogih drugih iz kraja, Nadel mi je bio važan semgnet odrastanja. Tamo sam prvi put pecao, a često smo i upražnjavali nekad popularno “gaženje“, to jest hvatanje ribe rukama. Kretalo se  od mosta na putu ka Omoljici. I tvoje je bilo samo da pokušavaš da napipaš ribu rukama po mulju, koja se u njemu krila. A usput da skidaš pijavice! Jedanput sam uhvatio čikova, koji je odmah počeo da pišti. Prestravio sam se i mahinalno ga bacio. A kada sam video da je on, odmah sam krenuo za njim ali već je bilo kasno... Kada bolje razmislim, sada ne bih smeo ni da kročim u Nadel. Inače, u njemu je najviše bilo zlatnog karaša, linjaka, kao i štuka i crvenperki. Bilo je i kupanja, pre svega u takozvanom “bazenčetu“, koje je neko betonirao, a nalazilo se pre Mirkovog kanala. Jedanput sam tako, sa nekih pet godina, zbrisao sa starijom decom na kupanje a da se nisam javio roditeljima. Nešto kasnije je keva došla s posla i kada je shvatila da me nema, krenula je da me traži. Spazio sam je, zbrisao preko kanala i sakrio se u visokom paradajzu. Ona me pustila i verovatno pomislila - doći ćeš ti da jedeš. Tako je bilo, a onda... Za razliku od nje, otac me nikad nije tukao. Ali, ni mi nismo bili neposlušni. Ma, nije smelo da se dogodi da uzvratimo jednu reč...

            Škola...

            - Učila me je Božica Marinović, za koju mislim da je još uvek živa. U nižim razredima bio sam odličan đak, kasnije uglavnom vrlo dobar, a iz matematike i srpskog sam imao malo lošije ocene, dok su ostalo mahom bile petice. Školski drugari su mi bili Dragan Gajić, Dragan Kojić, Goran Stevović Slonče, pa Ranko Toković, koji mi je sada neki rod preko žene. Od petog razreda mi je razredna bila Zorica iz geografije, a bio sam dobar kod Vlaste, jer mi je ilo crtanje. Kasnije su krenule sekcije, pa sam se upisao u stoni tenis, u kojem sam predstavljao školu na takmičenjima. Kada je reč o disciplini, bio sam miran i povučen, što sam i dan, danas. Uopte, ranije deca nisu smela ni da guknu a kamoli da galame, pa se u učionici čula samo muva. Za nestašluk su sledovale i ćuške. Bilo je i onih koji su ozbiljno tukli poput Pere Dragojerca. Pamtim i da me je na ekskurziji u Novom Sadu jedna nastavnica svojski povukla za uvo kada sam se previše nagnuo preko ograde.

            Nakon završene osnovne škole upisao sam srednju geodetsku i uspešno je završio.

            Folklor...

            - Prijavio sam se na folklor a da prethodno nikakve dodirne tačke sa kolom nisam imao. Nekoliko meseci igrao sam u našem Domu kulture, da bih ubrzo prešao u “Jedinstvo“, kada je jedna drugarica povukla nogu, a sledilo je nas šestoro, sedmoro. Sećam se da je bio 20. jun 1981. godine, kada smo dobili i članske knjižice. One su nam bile i propusnice na probe u “Staklari“, koja nam je bila sponzor. To su ujedno i bili najlepši dani. I jedva da je prošlo mesec, kada smo otišli smo u na turneju u Skoplje. Predstavili smo se šopskim temperamentnim igranjem, što sam naučio bukvalno “na mišiće“, pa sam zbog toga imao veliku tremu pred nastup. Naročito jer se igralo u skopskoj velikoj hali i to na na parketu, a opanci samo klize.

            Kasnije sam brzo napredovao, sve do vojske 1984. godine, koju sam proveo u slovenačkoj Postojini. Teška muka bilo je služiti kao inženjerija i kopati po kamenitom tlu. Pritom, tamošnja klima je kontinentalna, što zna      či da se leti užare uši od vrućine, a zimi puca drvo. Bilo je neuporedivo lakše kada sam postao “ćata“...

            “Kolo“...

            - Posle vojske već smo prešli u prostorije koje je “Staklara“ zakupila u Ulici Žarka Zrenjanina. I tamo smo imali veoma dobre uslove. Kada sam 1986. godine upisao rudarsko-geološki fakultet, na kojem sam dao dva ispita i batalio, stanovao sam na Karaburmi, što mi je pružalo mogućnost da šest meseci profesionalno igram u čuvenom ansamblu “Kolo“. Za to je bio zaslužan koreograf Dragan Mladenov, koji me je odveo na audiciju. Međutim, video sam kako to ide u profesionalizmu, gde jedni drugima poturaju nogu, i shvatio da mi mnogo više leži amaterizam, pa sam mu se ubrzo vratio.

            Putovanja...

            - To je i najlepše u folkloru. Bilo ih je mnogo, a dobro pamtim odlazak na francusku azurnu obalu, gde smo dve godine zaredom nastupali. Jednom prilikom smo iz Marselja otišli pet dana na Kroziku, odakle ima i jedna dogodovština. Bilo je to ono vreme hiper-inflacije, pa kad je jedan dečko, koji hteo da nas počasti za rođendan, otišao u izvesnu banku da promeni dinare. Ispostavilo se da je dobio basnoslovnu sumu. Niko mu u početku nije verovao, čak su pomislili da je ukrao novac, ali u međuvremenu su i drugi počeli tamo da menjaju dinare. Vozači, naročito. U jednom momentu su bankari skapirali i tražili novac nazad. Fora je bila da su oni mislili da je to kuvajtski dinar. Srećom, organizator nam je rekao da ništa ne vraćamo, jer nije naša greška, pa oni nek’ snose posledice. Tako da je bilo trošenja i kupovine na veliko. Drugi put smo u Antaliji igrali u amfiteatru pred pet hiljada ljudi i pet puta se vraćali na bis, trošeći poslednje atome snage. Dobili smo prvo mesto i pet “zlatnih banana“. Kad smo se vraćali, svratili smo na pumpu, a na televizoru je išao baš snimak našeg nastupa. U Portu smo opet proveli 16 dana, a odatle je trebalo da odemo u La Korunju ali nam zbog početka rata ta turneja otkazana. Iz istog razloga je bivalo sve manje putovanja.  Igrao sam do 1997. godine, kada sam se oženio. Već sam imao 32 godine, a počeli su da dolaze i duplo mlađi klinci, pa i s te strane više nije imalo smisla.

            Posao...

            - Nakon napuštanja fakulteta, prijavio sam se na biro i video da “Staklara“ traži pratioce-posmatrače na peći. Primljen sam i tamo sam proveo deset godina na peći 1, nakon čega sam pet godina radio u kancelariji, a kasnije bio i vojni referent. Za vreme bombardovanja imao sam obavezu da organizujem minimum rada, pa sam često bio s generalima na sastancima. Tamo sam ostao do 2003. godine, a kako je plata bila baš mala, pa sam dao otkaz. Neko vreme sam radio kod kuma Dejana u veleprodaji “Fontana“. A onda, jedno jutro, dok sam sedeo s kevom i pio kafu, pozvali su me s biroa i rekli da traže geometra u firmi “Geoid“. Nazvao sam, kad ono moja drugarica Maca. Čim me je čula, rekla mi je da se odmah “dovlačim“. Tu sam radio godinu dana, a potom sam prešao u “Georad“, gde sam već 13 godina.

            Brak...

            - Suprugu sam poznavao od malena, jer smo rasli u komšiluku. Igrala je i ona folklor, malo smo izlazili i ubrzo smo se venčali u novembru 1997. Sledeće godine rodio se Nikola, a 2001. i Vladimir. Najpre smo živeli kod ćaleta u Radničkoj, a kako sam jo kao momak počeo da pravim kuću u Ive Andrića, tamo smo se preselili 2006. godine. Sviđa mi se kraj; mirno je a i komšiluk dobar, pa se često družimo i uživamo. Što se dece tiče, dobri su - ne puše, ne piju i bave se sprotom - obojica igraju fudbal za “Borac“. Dok stariji radi u “Petroplastu“, mlađi je upisao geodetsku, pa će mi vervatno biti kolega.

            Reke, još jednom...

            - Na Nadelu sam odrastao i bilo mi žao da gledam kako propada, pa sam se priključio udruženju koje je namerilo da ga revitalizuje. To je treća generacija koja nešto pokušava ali, nažalost, teško ide jer su zagađivači moćni i zaštićeni. Ispuštaju otrove i truju li truju... Imam čamac u ivanovačkom “zimovniku“, ali i tamo je iz sličnih razloga sve manje ribe. Nema više ni mesta gde da se zabaci od divljih splavova. Dok pre deset godina nisi mogao čuvarku da izvadiš iz vode, sada je sve više mulja, pa je recimo nestala  bodorka koja voli čistu vodu.

            Starčevo, danas...

            - Ne možemo da ne budemo zadovoljni, jer imamo gotovo sve, izuzev hale. Šteta, jer su nam odbojkaši odlični, a imamo i mnogo dece, pa bi to dobro došlo. S druge strane, nekada smo mogli da se kupamo na više mesta  okolini a, nažalost, današnja deca nemaju kupalište u blizini.

            Tako govori ovaj dobroćudni, skromni i staloženi Starčevac, a svojim sugrađanima poručuje:

            - Dođite na “Dane druženja“ jer tamo ima programa za sve ukuse. Žena i ja, recimo, ne propuštamo nijedno veče na Trgu neolita.

Jordan Filipović