Kasnije stupa u brak i postaje  majka dvoje dece a od pre mesec dana ispunio joj se životni san: u prostorijama porodične kuće otvorila je poslastičarnicu i tako započela privatni biznis a Starčevo je posle dugog niza godina dobilo prostor namenjen isključivo slatkim poslasticama.

            Kako je izgledalo vaše uklapanje u novu sredinu?

            - Kao detetu koje je trebalo da krene u 6. razred osnovne škole sve je delovalo konfuzno. Ratna neizvesnost, upoznavanje sa novom decom, nastavnicima, potpuno nova sredina. Šta više, dugo sam imala problem sa dijalektom koji se u ovim krajevima govori, često neke reči nisam mogla da razumem jer iz mesta odakle dolazim sasvim drugačije se izgovaraju i nemaju nikakve sličnosti. Za dete, to je veoma teško ali na sreću od početka sam bila prihvaćena od druge dece, kako u razredu tako od dece iz komšiluka.

            U detinjstvu ste zavoleli posao kojim se danas bavite?

            - Kao mala obožavala sam da pravim slatke poslastice. To me je držalo čitav period odrastanja tako da, kada je došlo vreme da odlučim koju školu ću da upišem nije bilo dileme, biću poslastičar. Za sve vreme školovanja imala sam želju da se zaposlim u poslastičarnici i da se bavim samo tim poslom.

            U toku školovanja, od slatkiša ste zarađivali honorarno?

            - Da. Još dok sam se školovala uslužno sam pravila torte i sitne kolače kako  zaradila za neke svoje potrebe. Po završetku školovanja sticala sam radno iskustvo u jednoj od pančevačkih poslastičarnica. Pored svakodnevnog posla, kod kuće sam uporno vežbala izradu figurica koje su danas obavezan detalj na rođendanskim tortama.  Za to je potrebno mnogo rada, kreativnosti i veštine. Ukrasne figurice tada su se pravile od ratluka a danas se prave od fondana koji je daleko lakši za oblikovanje i uopšte za rad. Imala sam želju da izradu figurica  dovedem do perfekcije i tako zaokružim jednu celinu u poslastičarskom poslu. Danas za mene nema iznenađenja.

            Konačno, otvorili ste sopstvenu poslastičarnicu?

            - Iako poslastičarnica radi već oko mesec dana i dalje mi sve deluje kao san. Još uvek mi je nekako nestvarno, to, da sam uspela. Lokal je u porodičnoj kući što mi vema olakšava posao. Samo opremanje prostorija je trajalo dugo, svaki detalj je pažljivo isplaniran. Kod građevinskih radova mi je najviše pomogao brat Nanad koji je svaku moju ideju uspeo da realizuje u svim radovima. Zahvalna sam porodici koja me podržava, suprugu i svima koji su pomogli da živim svoj san.

            Kako je izgledalo otvaranje poslastičarnice?

            - Dugo sam se pripremala za taj dan. Uklopila sam da zvanično otvaranje bude baš na moj rođendan što je samo doprinelo utisku da je san ostvaren. Na dan otvaranja  bili su pozvani svi ljudi dobre volje a slatkiši su se delili besplatno. Za mene je to bio veoma emotivan trenutak. Zadovoljna lica budućih mušterija, dragi ljudi oko mene, buketi cveća koje sam dobila na poklon… Danas, posle mesec dana rada, zadovoljna sam ali i mušterijame su,  jer stalno hvale proizvode koji se nude, hvale izgled objekta, čestitaju mi na hrabrosti. Starčevci su zadovoljni što konačno posle toliko godina ponovo imaju poslastičarnicu u svom mestu.

            Kakvi su Vaši planovi za budućnost?

            - Na prvom mestu su deca - da ih suprug i ja izvedemo na pravi put. Što se poslovnih planova tiče, u toku je osmišljavanje idejnog rešenja za letnju baštu ispred poslastičarnice čime bi bila zaokružena jedna celina. Kada sam počinjala sa realizacijom ideje da otvorim poslastičarnicu sve je delovalo daleko od stvarnog. Korak po korak i sada je ta početna ideja postala realnost. Istrajnost je veoma bitna u životu, samo treba stvarno želeti i sve će doći na svoje mesto.

G. Milošević