Naime, jedan čovek dobacio mi je da pazim kada izlazim, jer tu ispred njegove kuće se nalazi velika rupa. Dobro, bilo mi je čudno da neko zna za nešto što bi moglo biti potencijalno opasno i po tom pitanju nije uradio ništa, pa sam pitala zašto je samo onda ne zatrpa ili ne zalije, bilo šta... Dobila sam odgovor da ju je obeležio.

I stvarno, kada sam malo bolje pogledala vidim neko drvce za koje je vezana kesa, oznaka upozorenja. Onda malo krenem da odvrćem film pa se setim zgrada na kojima uredno stoji “Pazi, otpada fasada!“,  pa ti stvarno pazi ako ne želiš da nešto padne na tebe. Onda, zgrada od deset spratova sa papirom na kojem piše da lift ne radi, pa tržni centar gde je obeleženo da ve-ce nije u funkciji i tako dalje i tako šire...  Naravno da se stvari kvare, ali neke stoje tako jako dugo. Svašta nešto što ne radi, ne funkcioniše i verovatno nikada ni neće ali je baš lepo obeleženo. Sigurno da je daleko lakše obeležiti nešto ili nekoga od toga da se time zaista pozabavimo.

Stvari kao stvari, stajaće one i pokvarene i ispravne, ali šta je sa ljudima? Šta onda kada mi “nismo u funkciji“? Da li mi sami ili neki drugi mogu na nas samo da zalepe papir za oprez? Kada smo mi ti kojima je potreban servis da li smo spremni da se sa time suočimo?

Svaki čovek mora i treba da dopusti sebi da nekada bude iscrpljen, umoran, da shvati da je sasvim u redu kada sa nekim stvarima u životu ne zna šta i kako, da ga boli. I ne treba da ga bude briga kakvo obeležje ima i šta mu piše na le|ima. Svaki čovek treba da shvati da zasigurno postoji neko ko želi da mu pomogne da taj papir za oprez sa sebe skine, ne zbog drugih, nego zato što mu više nije potreban. Sasvim je dobro da ako ne možeš sam sebe da popraviš, jednostavno odeš u servis.

dipl. psihilog Maja Đurišić