Na istoku zaseda izabrani Parlament. Vlasti istočnog dela zemlje rade nezavisno od Tripolija i sarađuju sa komandantom Libijske nacionalne armije, maršalom Halifom Haftarom, čija vojska vodi dugotrajan rat sa militantima.

            Do pre izvesnog vremena postojao je prećutni dogovor između dve suparničke strane: Tripoli je isplaćivao plate državnim službenicima na istoku zemlje, dok je maršal Haftar dozvoljavao prodaju nafte preko luka na istoku zemlje. Međutim, ravnoteža je narušena kada je Haftar krenuo na jug, gde je sklopio dogovor sa lokalnim plemenima i zauzeo jedno od najvećih naftnih polja u Libiji. Nacionalna naftna kompanija Libije objavila je neutralnost i sarađuje sa obe strane.

            Ujedinjene nacije predlagale su da se na proleće 2019. godine u Libiji održe opšti izbori, čiji bi rezultati trebalo da dovede do formiranja legitimnih i opštepriznatih organa vlasti. Narod u ovoj državi već osam godina ne poznaje centralizovanu vlast i živi po plemenskim i lokalnim zakonima.

            Ko je maršal Kalife Haftar? Haftar je profesionalni vojnik koji tokom osamdesetih godina dvadesetog veka dolazi na oficirski položaj u Libijskoj vojsci koja vodi rat protiv Čada još od doba vladavine kralja Idrisa. Tokom 1987. godine Haftar pada u čadsko zarobljeništvo, nakon čega nudi svoje usluge Čadu i SAD-u čije specijalne snage podržavaju tamošnji režim. Tako je postavljen za vojnog lidera Libijske nacionalne armije finansirane od strane SAD-a u cilju borbe protiv libijske vlade vođene od Moamera Gadafija. Nakon pada čadske vlade 1990. godine Haftar beži u SAD. Ovaj bivši libiski oficir i njegova privatna vojska finansirana od SAD biće direktno uključena u pobunu protiv Gadafija 1996. godine,  posle čega, po izveštaju UNHCR-a, živi povučenim životom u SAD-u.

            Nakon izbijanja velike pobune protiv Gadafija 2011. godine, potpomognut američkim specijalnm snagama, Haftar dolazi u Libiju kako bi preuzeo komandu nad vojnim snagama pobunjenika. Tokom prvih pet meseci, bez obzira na podršku i poverenje zapadnih saveznika, Haftar mora da deli komandu sa Abdulom Fatahom Jounisom koji će takođe biti ubijen u nepoznatim okolnostima od strane pobunjenika. Nakon toga maršal Khalife Haftar postaje neprikosnoveni vojni vođa Libijske nacionalne armije. Tokom pariske konferencije, prvih dana septembra 2011. godine, ta činjenica će biti potvrđena njegovim izborom za novog političkog lidera Libije. Haftar se predstavlja kao libijski patriota, ali nema baš pogodnu biografiju - mnogi mu upravo zameraju nekadašnje prisne odnose sa Gadafijem, a onda i sa Amerikancima. Ipak, njegove snage zauzimaju naftom bogati istok zemlje gde su polja i terminali, pobeđujući paravojne jedinice lojalne vlastima u Tripoliju ili islamistima.

            Tokom proteklih godina, krećući se sa istoka ka zapadu zemlje, Libijska nacionalna armija (LNA) predvođena Kalifeom Haftarom postepeno je osvajala deo po deo teritorije Libije. Pod njegovom komandom, vojska odana  vlastima na istoku, osvojila je Bengazi, i deo juga zemlje bogat naftom. Krajem marta 2019. godine Haftar,  predvodeći Libijsku nacionalnu armiju, kreće u osvajanje krajnjeg zapada zemlje i centra Tripolija, gde kontrolu ima međunarodno priznata vlada, predvođena Fajezom Sarajem.

            Prema nekim izveštajima, Haftarov cilj je da bude komadant zvanične armije cele Libije tako što bi njegova Libijska nacionalna armija bila priznata kao zvanična vojska. Sada su njegove jedinice nadomak glavnog grada i ta će vojna pretnja možda biti vredan kapital koji Haftar nosi na pregovore o ujedinjenju Libije. Jedan od razloga ovakve odluke je višegodišnja pasivnost legitimno priznate vlasti od strane UN i EU na zapadu, kao i što je Tripoli glavna spona za transfer svog novca u Libiji. Ceo zapadni deo zemlje, uključujući i glavni grad Tripoli, podeljen je između više plemenskih, vojnih i policijskih grupa, sastavljenih kako od Libijaca tako i od islamista i stranih plaćenika. Svaka grupa kontroliše deo teritorije i tu zavodi svoj red. Militantne grupe vode međusobne borbe kako bi prigrabile što veći deo teritorije i vlasti za sebe. U medijima se navodi da maršal Haftar ima podršku Egipta i Ujedinjenih Arapskih Emirata, a spekuliše se i o eventualnoj podršci i pomoći Rusije. Obzirom na njegovu povezanost sa CIA-om nije isključena i podrška i saradnja sa  Amerikom.

            U situaciji u kojoj se na desetine vojnih lidera bore za prevlast, Haftar je jedinstven. On je godinama živeo u Sjedinjenim Američkim Državama i to mu daje moć. Poštuju ga u određenim krugovima u celom svetu, i na Zapadu. On se u svetu predstavlja kao drugačiji od ostalih vojnih komadanata. Više od 70% libijskog stanovništva daje podršku Haftaru. Pojedini Libijci ga doživljavaju i slave kao novog Gadafija. Iako se predstavlja kao borac protiv ekstrmienih islamista, protivnici ga vide kao novog diktatora.

            Međunarodna zajednica za sada pokušava da smiri tenzije - ali iz daleka. Zapad, uključujući SAD, traži od maršala Haftara da odustane od ofanzive. Rusija insistira na odgovornosti obe suprotstavljene strane. Parlament na istoku zemlje ga podržava jer je njegova vojska isterala većinu džihadista iz Bengazija. Protivnici ga optužuju da radi isključivo na tome da preuzme vlast i uspostavi novu vojnu diktaturu. Libijci imaju izbor između dva ekstrema: haos sa policijama i islamskim džihadistima kao dominantnim snagama, ili ponovnu vojnu vladavinu, ovaj put maršala Halife Haftara.

Život i rad naših ljudi u Libiji danas

            Nakon oslobađanja većeg dela Libije od ekstremnih islamista, osvajanja važnih nafnih polja na severu zemlje, vlasti na istoku odlučuju da obnove preradu nafte, njenih derivata i pokrenu proizvodnju sirovog benzina, etilena i polietilena. Ovo je dalo novu priliku stručnom kadru sa naših prostora da ponovo dođu u Libiju da zajedno sa libijskim, ukrajinskim, kineskim, indijskim i drugim kolegama obnove proizvodnju.

            Centar naftno- petrohemijske proizvodnje, koji je u vlasništvu Libijske naftne kompanije, je u gradu Ras Lanufu. Ovaj  mediteranski grad u severnoj Libiji, nalazi se na obali zaliva Sidra. Grad je sedište Rafinerije Ras Lanuf, napravljene 1984. godine, sa kapacitetom prerade 220.000 barela sirove nafte na dan. Rafinerijom upravlja Preduzeće za preradu nafte i gasa RASCO – Ras Lanuf, koje je u vlasništvu nacionalne naftne korporacije. Osim toga, u gradu se pored naftno - petrohemijskog kompleksa nalazi i veliki naftni terminal kao i naftovodi: Amal-Ras Lanuf, Mesla-Ras Lanuf i Defa-Ras Lanuf.

            Trenutno je na radu u ovom aftno - petrohemijskom kompleksu oko pedesetak ljudi iz Srbije. Najviše ih je iz Pančeva, a nekoliko je iz Starčeva, Omoljice i Banatskog Brestovca. Oni su angažovani na procesnim poslovima i poslovima održavanja. U toku su remontne aktivnosti i aktivnosti priprema za start proizvodnje koji je planiran za sredinu ove godine.

            Smeštaj radnika je po kampovima u centru i na periferiji  grada  Ras Lanufa. Uslovi rada u kompaniji RASCO, smeštaj i hrana su na nivou prihvatljivosti. Iako je zemlja u građanskom ratu, koji svakog momenta može dobiti šire razmere, snabdevanje namirnicama je neometano. Cene su gotovo identične našim u Srbiji, a pojedinih artikala čak i niže. Gorivo (benzin i dizel) su za nas gotovo nezamislivo jeftini. Jedan litar benzina košta 0,15 LYBD. Jedan euro na crnom tržištu ima vrednost oko 4,5 LYBD, dok je zvanični kurs eura 1,5 LYBD.

I pored toga sto su vojnim dejstvima tokom rata uništene gotovo sve telekomunikacone veze, našim ljudima je obezbeđena internet konekcija, a samim tim i mogućnost komunikacije sa porodicom. Postoji mogućnost da se uz pasoš kupi SIM kartica za telefon. Na teritoriji Libije operišu dva mobilna operatera “Lybijana“ i “AlMadar“. 

            “AlMadar“ ima ugovor sa “Telenor“ kompanijom, tako da je i srpskom ogranku ove mreže omogućen roming. Ostale srpske mobilne mreže nisu u funkciji. Kredit za korišćenje libijske mobilne telefonije, za oba libijska operatera, ostvaruje se pripejd dopunom.

            Pored rada za kompaniju RASCO, naši ljudi rade i na naftnio/gasnim poljima, terminalima, bolnicama. Imai h gotovo po celoj teritoriji Libije. Prvi ulazak naših ljudi u Libiju je nešto komplikovaniji. Pored dobijanja vize potrebno je doći avionom direktnim letom do Tunisa ili presedanjem u Istanbulu. Pre početka Haftarovih dejstava ulazak u Libiju iz Tunisa obično se obavljao kolima preko dva granična prelaza i prelaskom hiljada kilometara puta kroz pustinju ili putem duz obale Libije sve do Tripolija i Ras Lanufa. Put od granice pa sve do grada Sirta praćen je učestalim kontrolama policiskih i vojnih grupa. Detaljno se kontrolišu sva dokumenata, prtljag i lične stvari. Put do odredišta na ovaj način traje gotovo tri dana. Trenutno se ulazak u Libiju obavlja sa tuniskog ili istanbulskog aerodrome do aerodroma Mitiga nadomak Tripolija ili do aerodroma u Bengaziju. Dalji prevoz se obavlja kolima. U ovom slučaju put od Beograda do odredišta traje maksimalno dva dana. Povratak kući i ponovni ulazak u Libiju daleko je jednostavniji.

            Vremenski period boravka i rada u Libiji, kao i vreme boravka kući, varira od slučaja do slučaja. Zavisno od pravila kompanije za koju se radi, od pravila posredničke firme preko koje se radi tačnije zavisi najviše od toga da li je u pitanju direktan ili posrednički ugovor. Obično se  na radu provede 75 do 90 dana, a boravak kući 21 do 28 dana. Ugovori se potpisuju na period od godinu dana pa i više. Kraći ugovori se potpisuju samo u slučaju dolaska na rad na remontnim aktivnostima ili pri angažovanju  na periodičnim poslovima određenih specijalnosti.

            Svakako, način, cena i uslovi rada koji su bili u Libiji krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina XX veka  su se promenili. A to, kako se danas naš čovek oseća dok živi i raditi u Libiji, to kako se oseća u Libiji u kojoj još  traje građanski rat... Gotovo uvek sa određenom  dozom opreza, straha,neizvesnosti...

Za SN iz Libije

Goran Pavlov