Završio je OŠ “Vuk St. Karadžić“, a potom i srednju hemijsku u Pančevu. Nedugo zatim, 1981. godine, zaposlio se u fabrici aviona “Utva“, u kojoj je radio narednih pet godina. Nakon dve godine pauze, došao je u “Staklaru“, u kojoj je bio sve do 2015, kada nakon dužeg propadanja ova fabrika odlazi pod katanac. Nekoliko meseci kasnije uhlebio se u privatnoj firmi “Interfib“, koja izvodi radove u okviru “Luke Dunav“.

            Živko je, može se reći, obeležio jednu epohu lokalnog fudbala i to ne samo u “Borcu“, za koji je igrao od svoje četrnaeste godine, već i u Kovačici i Debeljači. Od 2009. godine, pa donedavno, bavio se pčelarstvom.

            Oženjen sa Tatjanom od 1989. godine, a na životni put izveli su Tijanu (29) i Nenada (24); od ćerke, koja je u harmoničnom braku s Nikolom, pre sedamnaest meseci dobio je unuka Uroša.

            Kako je odrastao mali Živko?

            - Detinjstvo sam provodio relativno bezbrižno u kući u Ulici Ivanački put 6, u kojoj i danas stanujem. Živeli smo skromno, jer je otac radio u “Staklari“ a majka bila domaćica i tek povremeno, u toku letnje sezone, nadničila u polju. Odrastao sam, kao i većina dece, igrajući se tada uobičajenih klisa, klikera, žmurki i naravno, neizbežnog fudbala. Još od tih najmanjih nogu pokazivao sam ozbiljne naznake talenta, pa su su me zapazili stariji momci, poput Vukovića, Popovića, Marića, i redovno ubacivali u ekipu za “male goliće“. Igrali smo raznim mestima po kraju, jer su nas komšije ganjali jer smo, u žaru borbe, bili veoma bučni. Naročito je u tom teranju prednjačio pokojni deda Pišta iz Žarka Zrenjanina. Pored toga, družio sam se i sa Zlajom, Nikolom, Rašom, Duletom i sada, nažalost, pokojnim Đurom. Odlazili smo na pecanja po okolnim kanalima i “vekternici“ a vrelih letnjih dana nismo propuštali priliku da se brčkamo u “levku“, “valjari“, pa čak i u bari u “rupama“ ili kod nekadašnje “ciglane“, u blizini “detelina“ gde je tada bilo neverovatno čisto, pa nikad nismo imali nikakvih posledica. Možda smo baš tu i naučili da plivamo. Bilo je i sitnih nestašluka poput kraduckanja voća kod deda Begiše Pihalića. Nijedna džanarika u okolini nije stizala da se zarumeni, a da je nismo obrstili. Ipak, omiljena letnja “aktivnost“ bila nam je skidanje lubenica i dinja sa traktorskih prikolica u pokretu, u čemu sam zbog svoje hitrosti prednjačio.

            Škola...

            - Škole se generalno ne sećam najbolje, izuzev toga da nisam bio neki naročito dobar učenik. Osrednji, reklo bi se.  Ne računajući fizičko, naravno. To je ubrzo primetio i čuveni nastavnik tog predmeta Miroljub Babić Uča, koji me je pozvao da treniram gimnastiku. U međuvremenu sam krenuo i na odbojku ali me je nastavnik Tintor ubrzo odstranio jer je insistirao da možemo da izabaeremo samo jedan sport. Sa četrnaest godina započela je i moja fudbalska avantura. Što se srednje škole tiče,  učenja, i tu sam manje-više prolazio slično.

            Mladost...

            - Kada su krenuli pubertetski dani najviše vremena sam provodio u centru s društvom iz fudbalskog kluba koje su činili Bane Bošković, Baja Jovanović, Vučić, Jova Đokić, Mujke, Švaba, Goran Stevović, Moljac... Meni lično je najomiljenije mesto bio je legendarni bioskop, pa gotovo da nisam propuštao nijednu predstavu. A kada se na repertoaru nalazio Brus Li, gledali smo ga kao omađijani i po više puta. Ostatak vremena provodili smo u poslastičarnici kod Malajca, kafanama “Bardak“, kod Andre ili u “Opatiji“. Popili bismo po par piva, zamezili poneki ćevap i to je to. Diskoteku nismo previše obožavali, a eventulano bismo povremeno skoknuli do Omoljice ili Brestovca. Nismo bili, za razliku od nekih, skloni bilo kakvim nestašlucima ili tučama. Odslužio sam i armiju i za taj period vežu me veoma lepe uspomene. Naročito zatojer sam dobio, možda i najlepše mesto na Jadranu - čuvene Titove Brione. Tamo sam bio streljačka mornarička pešadija, to jest garda. Iako sada mnogi to vreme klevetaju, ja tvrdim da je tada, početkom osamdesetih godina prošlog veka, vladalo istinsko bratstvo i jedinstvo. Jedino što Istrijani nisu previše obožavali vojnike ali pre sevga zjer su ovi često bili vinovnici incidenata.

            Posao...

            - Zaposlio sam se odmah po završetku srednje škole, 1981. godine i to u fabrici aviona “Utva“. Tu  sam proveo narednih lepih pet godina. Radio sam u magacinu i sve je dobro funkcionisalo, dok jednog momenta nisam odlučio da više ne idem na posao. Ni do danas ne znam tačno zašto sam to uradio. Najverovatnije jer sam sasvim solidno živeo od igranja fudbala. Međutim, kasnije sam, 1988. godine, na nagovor oca i brata počeo da radim u “Staklari“. Tamo sam bio raspoređen na brušenju i na savijanju šoferšajbni. I to je jedno vreme išlo solidno ali već devedesetih je intezivno počela da se oseća kriza, pa su mnogi otišli. Ostao sam u poslednjoj grupi od nasd nekoliko stotina, do 2015, kada smo i mi završili na ulici, doduše uz izvesnu otpremninu. Na sreću, uz pomoć sadašnjeg šefa Vladimira Nikolića, nakon nekoliko meseci našao sam se u firmi “Interfib“, koji se bavi sanacijom masnoće u nekim postrojenjima na “Luci  Dunav“. S obzirom na to da sam s ovoliko godina dobio posao, veoma sam zadovoljan a pritom i uslovi su sasvim solidni, poslodavci korektni i s kolegama dobro sarađujem.

            Fudbal...

            - Počeo sam da treniram sa svojih 14 godina, a u vreme kada nije bilo “petlića“ i pionira, nije se ni moglo ranije. Prvi autoritret bio mi je trener Ciga Kanački a pored njega i Nikola Lapić i Miloš Filipović. Brzo sam pokazao svoje potencijale, pre svega brzinu, što me je dovelo na poziciju levog krila. Bez obzira na to, Ciga nije tolerisao nikakvu nedisciplinu. Tako, kada sam se jednom prilikom bunio zato što mi, kao domaćini, treba da menjamo dresove zbog slične boje s protivničkom ekipom, on me je istog momenta oterao i rekao da ne dolazim. Ipak, kasnije je tu odluku ublažio i ja sam nastavio uspešno da nastupam za podmladak. To je primetio i trener prvog tima Mirko Mraović, koji je smatrao da treba što pre da pređem u njegov pogon. Što se mene tiče, više sam voleo da igram za podmladak ali hteo - ne hteo, već sa osamnaest godina zaigrao sam za prvi tim s još nekoliko vršnjaka. Među seniorima su me sačekali Bošković, Stanojević, Dunče... Igrali smo sve bolje i sredinom osamdesetih napravljena nezaboravna generacija pod rukovodstvom trenera Branka Đokića i predsednika kluba Želimira Đokovića. Ušli smo i u Banatsku zonu, a odlučivala je utakmica s “PSK“-om na stadionu “Dinama“, pred preko 4.000 ljudi. Bilo je za nas dovoljnih 2:2, pa je usledilo neopisivo slavlje uprkos tome što su ljuti rivali pokušali na razne načine da nas osujete. I Đokić je bio izuzetan autoritet, pa sam i kod njega, zbog jednog kašnjenja, iako sam na terenu uvek bio među najboljima, jedan meč počeo sa klupe. Koliko smo bili jaki može da ilustruje i to što je umesto mene igrao Goran Stevović, koji je bio najbolji na terenu i strelac jednog gola. Ipak, na poluvremenu je zamenjen, kako bih ja ušao. Trener Crepajaca je mislio da je reč o meni, pa ga je pripitao zašto ga izvode kada je toliko dobar. Stevović mu je rekao da sam ja taj na koga misli a ovaj je se u neverici zapitao kakav sam tek ja, kad je on tako briljirao. Narednih godinu dana  igrao sam u višem rangu, da bismo Vučić i ja dobili ponudu da pređemo u Kovačicu. Tamo smo dočekani kao bogovi i u tri fantastične godine bili nosioci ekipe. Zbog našeg zalaganja i igara mnogi ljubitelji fudbala su nas zvali u svoje kuće na gozbe. Nakon toga, prešao sam u Debeljaču, gde nije bilo ništa gore, da bih 1988. godine, zbog želje da se posvetim porodičnim obavezama, možda i prerano završio karijeru. Međutim, i danas u Vojlovici igram rekreativno fudbal i ne dam se ni mnogo mlađim.

            Brak...

            - Suprugu sam upoznao kada sam s društvom otišao na letovanje. Bila je to ljubav na prvi pogled. Spazio sam je na plaži, prišao joj, izmenili smo nekoliko reči i ispostavilo se da je iz Beograda a da radi kao medicinska sestra u pančevačkoj bolnici. Nastavili smo viđanje i već godinu kasnije smo se uzeli. Živimo trideset godina u srećnom braku, prepunom tolerancije i razumevanja, kakav bih svima poželeo.

            Pčelarstvo...

            - Kada sam video da “Staklara“ ozbiljno posrće, 2009. godine počeo sam pomalo da pčelarim s čika Pajom Oreškovićem. Od njega sam i kupio prve rojeve a posle sam se udružio sa Stevom Petrovićem i Zlatkom, pa smo zajedno selili košnice. Stigao sam do petnaestak društava ali zbog manjka vremena uzrokovanog radom u firmi i dolaskom unuka na svet, odlučio sam da prestanem sa ovim inače lepim i korisnim hobijem.

            Starčevo, danas...

            - Ne bih ga menjao ni za koje drugo mesto. Još samo gas i hala a mogla bi i biciklistička staza. Često pedaliram, pa vidim koliko je ona nepohodna a sve je više i stranih turista, pred kojima se brukamo.

            Tako govori ovaj miran, skroman i lokalpatriotski nastrojeni Starčevac, a u tom duhu svojim sugrađanima poručuje:

            - Bavite se sportom, jer to podmlađuje i produžava kvalitetan život.

Jordan Filipović