Iako predstavljen kao beskrupulozni diktator,  Muamer el Gadafi je od Libije, koja je bila jedna od najsiromašnijih zemalja  Afrike, stvorio naciju sa najvišim standardom na “Crnom kontinentu“.

Od kada je počela libijska revolucija, većina zapadnih medija Muamera el Gadafija predstavljala je kao zločinca i diktatora koji ugnjetava sopstveni narod. Danas znamo da nije baš sve bilo onako kako je to prikazivano  i da su neka dostignuća Gadafijeve vladavine sve vreme prećutkivana.

Prema sistemu koji je Gadafi razvio dolaskom na vlast obrazovanje i zdravstvena zaštita su bili besplatni u Libiji. Pre dolaska Gadafija na vlast, samo 25 odsto stanovništva bilo je pismeno. Danas 83 odsto Libijaca čita i piše, a 25 odsto ima fakultetsku diplomu. Ukoliko bi neki građanin odabrao da se bavi zemljoradnjom, od države bi dobio kuću sa zemljom, poljoprivrednu opremu, seme i goveda, kako bi započeo biznis i sve to bespovratno. Malo je poznato da u Libiji nisu postojali računi za struju, a nisu postojale ni kamate na kredite u bankama koje su sve bile državne.

Gadafiju je najviše zamerano da krši ljudska prava u Libiji, a malo ko zna da je naredio da dok god svaki Libijac ne dobije kuću, neće je imati ni njegova porodica. Tako je Gadafijev otac preminuo, a da je još uvek živeo pod šatorom. Gadafi je izlazio u susret mladencima. Tako je svaki mladi bračni par dobijao od države po 50.000 američkih dolara kako bi kupio stan i zasnovao porodicu.

Ukoliko bi Libijac poželo da se školuje u inostranstvu ili bi mu bilo neophodno lečenje van granica zemlje, imao bi novčanu pomoć države koja bi plaćala sve troškove i još bi davala po 2.300 američkih dolara za smeštaj i prevoz. Država je, čak, participirala i u kupovini kola, inače jeftinijih nego u Evropi, pa je subvencionisala kupovinu sa 50 odsto učešća. A kad se već kupe kola, sa benzinom nema problema, jer je gorivo u Libiji koštalo 0,14 dolara za litar, što je bilo jeftinije od vode. I hleb je bio praktično besplatan sa cenom od 0,15 dolara za 40 vekni (veličine između francuskog hleba i naše vojvođanske kifle). Gadafi je znao da je za pustinjsku zemlju voda najbitnija pa je napravio veliki vodovod (tzv. Veliku reku) kroz Saharu kojom je spojio Tripoli, Bengazi i Sirt i tako omogućio nesmetano snabdevanje, ali i porast gradske populacije. Nažalost, tokom NATO bombardovanja ovaj vodovod je dobrim delom uništen.

Pokrenuo je i saradnju  sa ruskim i nemačkim firmama i započeo izgradnju železnice kroz celu Libiju. Ovaj projekat  još nije završen. Libiju je ostavio bez ikakvog spoljnog duga sa deviznim rezervama od 150 milijardi dolara, koje su, istina, sa početkom revolucije zamrznute širom sveta.

Svaki Libijac koji nije mogao da nađe zaposlenje po završetku školovanja dobijao je novčanu pomoć u visini plate predviđene za tu vrstu zanimanja, dok su za svako rođno dete žene dobijale po 5.000 američkih dolara. Deo novca zarađen prodajom nafte, glavnog izvoznog artikla zemlje, slivao se na račune svih građana Libije. Libijci su pod Gadafijem živeli normalno i slobodno kao što se živelo u većem delu Evrope. Kažu da je Gadafi za 42 godine vlasti ubio dve do tri hiljade ljudi.  Govorili su da je Gadafi diktator. U njegovo vreme 17.000 ljudi je ležalo u zatvoru. I to su sve bili osuđeni kriminalci. Sada u zatvorima leži najmanje 27.000 ljudi. Pritom, kriminalci su pušteni, a u zatvore su strpani oni čiji je jedni greh što su podržali Gadafija. Problem nije bila diktatura Gadafija, već to što velike zemlje i velike kompanije imaju ekonomske interese u Libiji.

U Libiji nije bilo sve idealno pa samim tim su postojale i kritike. Dakle, postojala je sloboda govora. Oni koji su bili protiv Gadafija mogli bi se podeliti u tri grupe. Prvu čine oni koji su želeli da se u Libiji živi još bolje i da imaju još bolje uslove obrazovanja, rada i življenja. Drugu čine oni koji su došli spolja, sa NATO-om. Treću grupu čine islamisti. Oni su najjači jer imaju veliki uticaj na lokalno stanovništvo. Zbog njih postoje mogućnosti da Libija postane novi Irak - da svaki dan budu bombaški napadi i ubistva. Problem Libije je u tome što niko ne može da kontroliše plemena. Sada imate na stotine “Gadafija“ u Libiji koji misle da im sve pripada i sve žele da prisvoje za sebe. Gadafi je dao nadu Africi. Želeo je da napravi jednu banku i uvede jednu monetu za celu Afriku.

Godine 2011, nakon izbijanja rata u Libiji, pobunjenici su zahtevali Gadafijevo povlačenje sa vlasti i napuštanje zemlje. Međunarodni krivični sud u Hagu je, 27. juna, za Gadafijem raspisao poternicu zbog navodnih zločina protiv čovečnosti.  Afrička unija je poternicu odbacila. Ubijen je, 20. oktobra 2011. u rodnom Sirtu. Organizacija Ujedinjenih nacija je zvanično zatražila istragu o Gadafijevoj smrti, jer se pretpostavljalo da je u pitanju ratni zločin.

Odnos Gadafija  prema Jugoslaviji

 Pukovnik Gadafi je uvek nalazio vremena za državnike iz bivše Jugoslavije, zemlje koja je za njega uvek bila nešto posebno.

            Legenda koja još kruži u svim delovima bivše Jugoslavije kaže da je sve počelo njegovim boravkom u vojnim školama u Sarajevu i Mostaru. Gadafi je posle završetka vojne akademije u Libiji zvanično bio još jedino u Kraljevskoj vojnoj akademija u Velikoj Britaniji. Uzori mladom revolucionaru bili su Naser i Tito, a Jugoslavija je bila jedna od prvih zemalja koje su priznale tadašnju novu vlast. Gadafi je uvek govorio da je od Tita mnogo naučio, a sistem neposredne vladavine naroda preko narodnih komiteta na nivou opština u mnogo čemu podseća na nekada naše samoupravljanje. Gadafi je u SFRJ dolazio više puta.  Saradnja između dve zemlje počela je ekonomskom pomoći Libiji još u vreme kralja Idriza, da bi u godinama posle revolucije u ovoj zemlji radilo i više od 20.000 Jugoslovena. Privredna razmena je iznosila dve milijarde dolara, gradile su se luke, putevi, bolnice, u Libiji su radile hiljade jugoslovenskih lekara i medicinskih sestara. Mnogo je ljudi širom bivše SFRJ koji kažu da su im godine provedene u Libiji najlepše u životu. Zarađivalo se sjajno, a radilo kao što se uglavnom radi na istoku, bez žurbe i pritiska. Ovakav poslovni odnos se zadržao do skoro sredine devedesetih godina DŽDŽ veka.

nastaviće se...

Za SN iz Libije

Goran Pavlov