Osamdesetih godina prošlog veka on iz matičnog kluba prelazi u Ragbi klub “Dinamo“ iz Pančeva, gde je i završio svoju sportsku karijeru. Svih godina “sportke penzije“ aktivno je pratio i posećivao ragbi utakmicesportske priredbe, a danas je Dragan predsednik Ragbi saveza Vojvodine.

            Doselili ste se u Starčevo. Kako ste se uklopili u novu sredinu?

            - Bilo je to neko drugo vreme i sve je nekako bilo lakše. Kao dete sam voleo sport, trenirao sam atletiku i košarku ali zbog fizičke konstitucije sportsku karijeru sam završio u ragbiju. Veliki uzor mi je tada bio nastavnik fizičkog vaspitanja, u osnovnoj školi, Miroljub Babić Uča, za kojeg mogu odgovorno da tvrdim da je “otac“ svih sportova u Starčvu, sem u fudbalu. Izrodio je mnoge generacije dobrih sportista u našem mestu a kao i u mnogim sportovima, bio  je osnivač i Ragbi kluba “Borac“,1978. godine.

            Došle su osamdesete godine, vi ste bili na vrhuncu sportke karijere?

            - Na inicijativu pomenutog nastavnika fizičkog vaspitanja, zbog moje fizičke konstitucije počeo sam da treniram ragbi. Vrlo brzo sam napredovao,  tako da sam već 1984. godine prešao da igram za Ragbi klub “Dinamo“. Važno je pomenuti da je “Borac“ prvobitno osnovan kao pojačanje za talentovane igrače koji bi igrali ragbi za “Dinamo“. Međutim,  sve je uzelo maha tako da je “Borac“ bio vrlo ozbiljan ragbi klub i u to vreme Starčevo je bilo jedino selo u Jugoslaviji, a priča se i na Balkanu, koje je imalo ragbi klub.

            Imali ste priliku da igrate za reprenzetaciju?

            - Osamdesetih godina, kad sam bio u punoj snazi,  imao sam priliku da dva puta igram za reprenzetaciju Srbije. Nisam nikada igrao za nacionalni tim tadašnje Jugoslavije. Trener reprenzetacije Srbije je bio Stanko Kolundžija, koji je pre sve ga bio dobar čovek i dobar sportista. Imao sam priliku da igram ragbi u Rumuniji a oni su tada parirali velikim timovima iz Francuske i Engleske. Dan-danas se u Rumuniji igra liga šampiona Evrope. Što se mene tiče bio sam deo tima reprenzetacije Srbije, igrao sam ragbi u svim republikama SFRJ, upoznao mnogo ljudi, stekao mnoga prijateljstva, osetio sam atmosferu velikog terena i punog stadiona.

            Završili ste sportsku karijeru. Šta se dešavalo u međuvremenu?

            - Godine 1989. gasi se  moj matični klub. Dolazi težak period za državu u kojoj smo živeli. Posvetio sam se porodici, neko vreme sam radio u inostranstvu… Prolazilo je vreme, a onda 2008. godine, moja “inicijalna kapisla“ bila je okupljanje ragbi veterana u Starčevu. Od tog trenutka učestvujem u organizaciji ragbi turnira za veterane u našem mestu. Sada je od ragbi veteran sve preraslo u ragbi klub. Imamo petliće i pionire koji imaju odlične rezultate na državnim takmičenjima. To je generacija koja će jednog dana imati prvi tim našeg ragbi kluba koji će se aktivno takmičiti u srpskoj ragbi ligi.

            Izabrani ste za predsednika Ragbi saveza Vojvodine?

            - Na insistiranju ragbi veteran da me kandiduju i zaiontereovanosti još nekih klubova iz Vojvodine, na godišnjoj skupštini vojvođanskog ragbi saveza izabran sam za predsednika u martu mesecu ove godine. Ragbi je postao olimpijski sport, a moj cilj je da akcenat stavimo na mlade generacije, da se zainteresuju za ovaj sport. U pitanju je timski rad gde mesta ima za gojazne igrače, visoke, mršave... Takav je to sport - svaka pozicija igrača ima bitnu ulogu za krajnji rezultat bez obzira na konstituciju igrača. Ragbisti imaju tradiciju da se združe za ceo život. “Rat“ je na terenu, a posle utakmice je druženje. Dokaz tome su naši veterani koji se, posle toliko godina, na turnirima druže sa ragbistima iz celog regiona. Takmičarski žar za pobedom povuče malo tenzije na terenu a nakon toga sledi najlepši deo, treće poluvreme,  druženje i prepričavanje bitnih utakmica koje su se igrale osamdesetih godina u dražavi koje više nema.

Goran Milošević