Miroslav je prvih osam razreda završio u “Zmaj Jovinoj“ školi u Pančevu, a potom i srednju saobraćajno-tehničku, da bi godinu dana studirao na matematičkom fakultetu.

            Odmah nakon toga otvorio je auto-servis; potom je bio autoprevoznik, pa se zaposlio u preduzeću “Pansirovina“, a početkom devedesetih godina prošlog veka držao je agenciju za registraciju automobila. Nekoliko godina kasnije vratio se u pomenutu firmu, gde radi i danas.

            U međuvremenu je počeo da se bavi sakupljanjem oldtajmera, koje povremeno izdaje za potrebe stranih produkcija.

            Oženjen je Zoricom od 1987. godine, s kojom je u skladnom braku na put izveo sinove Uroša i Vladimira, a oni su mu zauzvrat podarili unuke Teodoru, Miloša i Dunju.

            Kako je odrastao mali Miki?

            - Detinjstvo sam proveo u Pančevu; najpre smo živeli na Tesli, a pre toga i u centru grada. I otkad znam za sebe, radio sam vredno. I to najviše oko kola, jer mi je ćale bio automehaničar. Mogu da kažem da smo lepo živeli i mnogo putovali. To je definitivno bilo neko drugo vreme; nije bilo jurnjave za parama, a pritom ih je bilo sasvim  dovoljno. Recimo, često smo odlazili u Italiju, kada nam nije smetalo da ponekad prespavamo i u kolima. Bilo je i anegdota, poput jedne ekskurzije u Rumuniju s ćaletovim prijateljem Radom. Elem, otac je uvek voleo da pre puta temeljno pregleda kola, u ovom slučaju “fiću“ - gume, ulje, filtere... Imao sam obavezu da pripremim dizalicu, ključ za točak i sve što je neophodno. Krenuli smo u gluvo doba noći, a pošto je Rada uvek išao prvi, dao je malo jači gas da dokaže kako je njegov “fića“, kao, bolji, pa nam je vrlo brzo umakao iz vidokruga. I tako, negde kod Alibunara pukne nam guma. Otac krene da vadi dizalizu i pita - Gde je ključ? Meni se u momentu sve okrenulo u glavi kada sam shvatio da ga nisam stavio u auto. A ono noć - oko 3, 4 sata ujutro - ćale poludeo, urlao na mene, a načisto je šiznuo kada je keva htela da stopira. Bio je takav - brzo plane, ali se posle smiri, kao da ništa nije bilo. Na sreću, Rada je, ipak, u nekom momentu shvatio da nam se nešto događa i vratio se da nas izbavi iz nevolje. Zanimljivo je bilo i to što je njegova žena u povratku kupila kolače i zaboravila ih na krovu automobila. Pa, kad su krenuli, razleteli su se po celoj Rumuniji.

            Škola…

            - Nisam bio loš učenik, iako sam jednom pao na popravni i to iz matematike u završnom razredu. Ali posle sam, ipak, upisao Prirodno-matematički fakultet, koji sam nakon godinu dana batalio, s obzirom na to da mi nije išao nešto naročito. Interesatno da sam već tada putovao svojim kolima, jer mi je ćale kupio “tristaća“. S druge strane, kao dete bio sam pomalo nestašan, ali ne i problematičan. Doduše, sa svojih 16 godina propušio i nisam gasio sve dok ćale nije umro, 2001. godine. I od onda nikad nisam zapalio. Potom sam malo grickao nokte, pa sam i to prestao. A sada mi je jedini porok - klopa.

            Poslovi...

            - Ćale je 1970. godine kupio plac u Ulici Veljka Vlahovića broj 3, gde je potom i sazidao kuću. Tu smo se preselili deset godina kasnije, kada mi se brat oženio. Po dolasku u Starčevo, odmah sam otvorio automehaničarski servis. Međutim, kada su krenuli problemi s gorivom i bonovima, a posao se prepolovio, što je bio signal da pređem autoprevoznike. Time sam se bavio sve do kraja 1986. godine i odlaska u vojsku. Služio sam je u Zagrebu, na aerodrumu Pleso. I to kao aviomehaničar, pa mogu da kažem da sam se super proveo. Čak sam sedam puta avionom dolazio kući. Kada sam vratio 1987. godine, ubrzo sam se ožnio i zaposlio u “Pansirovini“, gde sam počeo da radim kao automehaničar. Sređivao sam kamione, a radio sam i kurirske poslove i komercijalu.

            Agencija...

            - Usledile su nesrećne devedesete godine - rat, kriza,  nemaština... I tada mi je 1991. neki šef iz Borče preporučio da otvorim agenciju za registraciju vozila. To je bio hit u Begradu, iako o tome pojma nisam imao. U to vreme držali smo prehrambenu radnju u kući, koju zvanično vodila žena. To je na razne načine bila “omča oko vrata“, pored ostalog i zato što su nam mnoge mušterije dolazile na prag i u pola noći, pa nisi mogao da im ne otvoriš. Zbog toga sam rekao da kod kuće više nikad neću da radim, već sam uzeo lokal u Pančevu, kod Joce vulkanizera, u blizini “Crne mačke“, kao i jednu pisaću mašinu i digitron, jer nije bilo kompijutara. Tako da nisam mogao gotovo ništa da izgubim. Pritom sam zaposlio i svastiku. Prvih par meseci žena nas je finanasirala, zato što nam nikako nije kretalo, pre svega jer su ljudi bili nepoverljivi. Sve dok nam nije došao čovek koji je hteo da prevede novog golfa. I kada sam mu izračunao porez i proviziju i doneo pare kući, pitali su me da li sam obio banku. I tu je krenulo. Našao sam i “prečicu“ u policiji i poptpuno ušao u srž tog posla, tako da niko nije mogao da bude jeftiniji. A kada sam prešao u drugi lokal u gradu, preko puta SUP-a, pravio sam i po tridesetak polisa dnevno. U međuvremenu sam mogao da napustim državnu firmu, jer je usvojen zakon koji mi nije dozvoljavao da budem na oba mesta. Bio sam i zastupnik nekog osiguranja, pa kad se sve sabere, za vreme najveće krize živeo sam ko “bubreg u loju“. Međutim, ogromna većina jedva je preživljavala, pa iako sam se trudio da svima pomognem, cela ta situacija navela me je zatvorim agenciju, pojavom “Avramovog dinara“.

            Ponovo državna firma...

            - Nije prošlo dugo, zvali su me iz “Pansirovine“i ponudili mesto magacionera. To sam radio do 1996. godine, nakon čega sam bio i komercijalista. Problem je nastao 2001. kada nas je tadašnji direktor napustio, kako bi otvorio privatnu firmu. Iako se sve vreme deklarisao kao pošten, kada je otišao, videlo se koliko nas je poharao. I još nam je rekao da ćemo propasti za mesec dana, pa je kod nas preostalih proradio inat i želja da sve popravimo. Malo nas je i “onaj gore“ pogledao, jer smo nekoliko dana kasnije dobili izuzetno povoljno trideset tona gvožđa. Izvukli smo firmu, a mene su izabrali za direktora. Dobro smo radili sve 2006. godine, kada smo privatizovani. Kupio nas je “Centar za reciklažu“, što se pokazalo kao uspešno. Sada sam šef Otkupnog centra i čekam penziju do koje imam pet, šest godina.

            Oldtajmeri...

            - Dugo sam privatno radio mehaničarske poslove. Međutim, stalno je bilo komplikacija, pa sam odlučio da kola popravljam samo dobrim drugarima. I to besplatno. Pre desetak godina počeo sam da sakupljam i popravljam oldtajmere. S ozbirom na to da se bavim otpadom, uočio sam da mnogi bacaju stare automobile. Znao sam da je u tome vrednost, jer sam još od ćaleta imao sam opela iz 1956. godine. Tako sam u jednom momentu počeo da tražim “fiću“ sa kontra vratima, sve dok mi nisu javili da ima jedan takav i to lep primerak kod Vladimirovca. Kada sam ga video, počeo sam da se tresem od uzbuđenja. Iako je bio pun pacova i strašno smrdeo, video sam da je odlično očuvan. Kada sam ga doterao, žena i deca su mislili da sam lud. E, kada sam ga oprao, stavio sedišta i provozao, počeli su da menjaju mišljenje. Onda nam je sinulo da iznamljjujemo oldtajmere za snimanje filmova. I ubrzo su nam ponudili da pomenutog “fiću“ izdamo za potrebe jedne italijanske serije. Jedino što smo morali da ga ofarbamo u plavo, ali se debelo isplatilo. Potom sam kupio “fijata 1100“, pa dva kamiona “džejmsa“. Kasnije smo drugom Italijanu iznajmili sedam, osam automobila, ali nas je tip ispalio i ostao dužan silne pare. Zbog toga sada tražimo novac unapred, pa smo, recimo, za sedmodnevno korišćenje  kamiona od jedne strane produkcije dobili 2.500 evra i to avansno! Potom smo nakupovali još “fića“, “peglica“ i drugih kola. Morao sam da dignem kredit da kupimo plac u Ulici JNA, gde bismo sva ta vozila držali. Pravili smo i Festival oldtajmera za vreme Dana druženja, kada nam dođu i mnogi sa raznih strana. Zbog toga što smo ga maltene sami finanansirali, prošlu godinu smo preskočili, ali ćemo tu praksu, bez obzira na cenu organizacije, verovatno nastaviti, makar i samostalno.

            Starčevo, danas…

            - Tu sam od 1980. godine i ni za kakve pare ne bih se vratio u Pančevo. I ne samo tamo, već ne bih mogao da živim bilo gde u svetu, a bio sam na mnogim mestima. Toliko mi se ovde sviđa.

            Tako govori ovaj vredni i sposobni zaljubljenik u Starčevo, koji u tom duhu sugrađanima poručuje:

            - Lepše mesto ne postoji, samo ga treba čuvati!

Jordan Filipović