U epizodi: Kad naši mlatnu...
Tračoslava (pijucka kafu): - Srk, uh, u što je dobra! Nego, moj komšo - da l’ znadeš da je prošlo dvaj’s leta otkada smo evo ovde po vasceli dan zurili u nebesa i čekali da naši mlatnu one leteće pustahije...
Šeširdžija (smušeno): - Srk, ffff, al’ ti vruća, draga komšinka! Ja se samo sećam da smo se srihtavali u ono moje podrumče ispod ambara. A jes’ bilo zanimljivo, lepo smo se družili, a i uvek se našlo da se žvakne nešto iz pušnice...
Grmalj (baš prolazi tuda sa čokanjom u ruci): - Hik, čiča, nije da se miješam, ali nijesi se baš proslavio u taj rat. Nešto te se ne sjećam...
Šeširdžija: - Dobri komšo, ni mi je to ni na um padalo. Ta, mi smo ti Vojvođani za mir, zato i ovde složno živu mnoge nacije...
Grmalj: - Ih, vi ste mi, hiik, blurp... Ma, ne pripovijedam t’ ja da se treba tuć’ s komšijama. Naprotiv! I ja sam se svake večeri složno borio s komšijama Madžarima i Slovacima: ja donesem svoju ljutu, oni bijelo vino i pivu, pa kad udružimo naoružanje, po vascijelu noć sve pršti po neprijatelju, bluurp, riig...
Tračoslava: - A nije ti komša za te bitke: nakrka se kobasica, zacrveni se, pa sve brekće i mora da guta one tablete na pritisak. Nije on taki od brda odvaljen...
Grmalj: - He, he, ma bio sam t’ ja podoficir u vojsku, premda nijesam ganj’o karijeru. Al’ kad promarširam u uniformu kroz grad, sve trebe se zatetrebe (ustremi se na jednu prolaznicu). Eto, primjera - ovake ko ova mala padale su ko kad naši obale neprijateljski aeroplan.
Sponzorojka (nailazi sva jedra i drusna): - Šta smaraš, a matori?! Zn’či, žurim da se vidim s dečkom, upravo stiže iz Dubajija i nemam vremena da slušam gluposti.
Grmalj: - Ma, znam ja te fićfiriće što idu po arapskom svetu. Svega tamo ima i ovaki i onaki. Nema muškarčine do nas brđana. I vojničine, a žene volu oficire, to se zna!
Sponzorojka: - Zn’či, mene ne zanimaju te debilaste ratne priče. Moj dečko je bizmismen i uskoro će da me vodi u te emirate...
Grmalj: Ooo, pa i tamo ti se ratuje pa sve pršti. Vazda je neki džihad. A to nije za svakog, naročito za ove mlade, ovake bledunjave...
Student (nalizazi sa slušakama na glavi): - Nisam vas čuo..
Grmalj: - Pa, da, samo slušaju tu imperijalističku muz’ku i nešto se bune, arlauču po ulicama, a kad bi trebalo ginut’ za domovinu, niđe i’ nema!
Student: - Kao prvo, zašto bi se ginulo u 21. veku. Ratovi su farsa i obični ljudi uvek ispadnu izmanipulisani, pa zato treba da se oštro suprotstavljamo svakoj ratnohuškačkoj ideji...
Grmalj: - Ne znaš ti ništa, žutokljunac! Odvajkada se ratovalo... A ne treba brinut’ za ishod dok je nama braće Rusa!
Student: - Ne bih se ja tol’ko oslanjao na njih...
Grmalj: - Jok, na Amere ću, jerbo su nas pre dvaj’s ljeta zasipali onom gvožđurijom. A i gadan im oni viski. Za razliku od votke. Dobra je skoro ko naša ljuta. Pa, kada se mi i slovenska braća ujedinimo, nema nam ravni. Aj’ u zdravlje, glugluglu, hik...
Svi su oni tako, slučajno ili namerno, ali, ipak, zajedno, nastavili da se kreću na ivici, između rata i mira...
* * *
Ah, da, umalo da zaboravim - u starčevačkoj opštini ništa novo, osim što počelo proleće, što se radi se gasifikacija; sprema se manifestacija “Aprilski dani knjige“, a braća Rusi (iz grupe “The Dead President“) žestoko su udarali (po instrumentima) pre par nedelja u KKK-u uz podršku Ladovičana i Pančevaca...
Jordan Filipović