Zlatko je od rođenja, poput brojnih predaka, živeo u Starčevu, u kojem je kao “vukovac“ završio osnovnu školu, a potom je u Pančevu, nakon zajedničkih osnova, s najboljim ocenama okončao i Gimnaziju. Po odsluženju vojnog roka, u roku je diplomirao na Mašinskom fakultetu u Novom Sadu, da bi, nedugo zatim, od 1990. godine počeo da volontira u staroj “Utvi“. Tamo je ostao do NATO bombardovanja SR Jugoslavije, kada je prešao u kovinsku privatnu firmu “Statik d.o.o.“, u kojoj radi posao iz svoje struke.

            Još od malena imao je hobije poput pecanja, filatelije i numizmatike, a počev od vremena srednje škole svirao je tamburu, dok je posle fakulteta odlučio da se ozbiljnije pozabavi pčelarstvom, popularnim u Starčevu oduvek.

            Kako je odrastao mali Zlaja?

            - Do sedmadesete godine prošlog veka bili smo podstanari u Ulici Matije Gupca, gde sam živeo do svoje desete, kada smo se preselili u današnju kuću u Ive Lole Ribara broj 39. Majka je radila u tadašnjoj zadruzi, kasnijem PIK-u, a otac, kao sekretar u Mesnoj kancelariji, sve dok nije otvorena samoposluga “Trgoprodukta“. Tamo se zaposlio kao mesar, pošto je to i bio po struci. Kao uostalom i deda Paja, njegov otac, koji je odlično svirao prim i zbog toga bio omiljen kod omoljičkih muzikanata cigana, među kojima je bio i izvesni Mija, što je igrao filmu “Biće skoro propast sveta“. Inače, glavno stecište za igru bilo nam je pored kuće Jove Bajera u Ulici Matije Gupca, tada prašnjavoj, prepunoj gusaka i, naročito, opasnih gusana. Društvo su nam činili i Ilija Pilar, Mata Turkalj, Mića Matijašević, Dragan Negovan, a dolazio je i pokojni Gaša Dimitrijević. Bilo je svega što deca vole - od igranja klikera, preko tapkanja sličica, do neizbežnog fudbala, pa i pentranja po dudovima, čije lišće su neke komšije koristile za ishranu tada popularne svilene bube. Nikad se nisam isticao glupostima, a i roditelji su bili prilično tolerantni. Tek ponekad mama mi je lupila ćušku. Jedini nestašluk koji pamtim jeste onaj kada smo brat i ja dobili trotinet, možda i prvi u ulici, pa smo se, ne znam kako, dokopali nekog bonseka. Najednom nas je uhvatilo da vidimo šta ima u toj cevi, pa smo ga presekli. I tu je dvotočkašu bio kraj, jer ga nije bilo više moguće sastaviti.

            Škola...

            - Interesantno je da su se i zabavište i početak školovanja odigravali u Ulici Matije Gupca, to jest na početku te ulice. U našem odeljenju, jednom od ukupno četiri, bilo nas tridesetak, što znači da je tada mnogo dece živelo u selu. Učiteljica mi je bila Biljana Gađanski - dobra, ali stroga, a naročito je volela muziku, čak nam je i svirala harmoniku. Od petog razredna mi je bila Nada Popović, nastavnica fizike, isto tako veoma kvalitetan pedagog, a pamtim i biologa Nemanju Dragoša, kao i likovnjaka Vlastu Madića, kojem sam donosio sve što sam od iskopina nalazio u ritu. U to vreme je otvorena nova škola i dobro pamtim pozdravne govore tadašnjeg direktora Mileta Filipovića i njegovog zamenika Jordana Antonijevića. Sve u svemu, išlo mi je učenje, bio sam “vukovac“, što se nastavilo i u kasnijem školovanju. Istini za volju, matematiku sam tek kasnije uklavirio, a to mi je dobro došlo na fakultetu.

            Mladost...

            - Društvo iz škoskih dana mi je uglavnom bilo iz “žabarskog kraja“, a činili su ga, pre svih, Zoran Matičić, Dragan Milutinović, Marija Poljak, kao i Svetolik Mitić, s kojim sam sve slobodno vreme provodio na Nadeli. Praktično, čim otvorim oči, hitao sam do njega, jer je stanovao nadomak reke. I odmah bismo uskakali u prvi nevezani čamac, veslali do besvesti i, naravno, pecali. Išao sam u ribolov i sa ćaletom, a u to vreme vrvelo je od kapitalaca, dok o babuškama od preko kilogram da i ne govorim. Ne znam kada je to upropašćeno, ali ja tu lepotu ne mogu da prežalim. Recimo, pamtim priče o tome da je moja baba pre rata držala kafanu gotovo na samoj obali Nadele, u koju su, na svežu nadelsku ribu, rado dolazili i otmeniji gradski ljudi. Pored toga, Sveta i ja smo često nalazili alate i delove krčaga; nešto smo nosili u pančevački Narodni muzej, ali je većina završavala kod pomenutog Vlaste, pored ostalog i jedan ogroman fosilizovani zglob, koji je vrlo verovatno pripadao mamutu. Po odlasku u srednju školu, krenuli su i izlasci. Većinu vremena provodili smo po centru, a najviše sam voleo bioskop. Imao sam čak i specijalnu propusnicu kao član recitatorske sekcije i tamburaškog orkestra. Aktuelna je bila kafana “Opatija“ i naravno - diskoteka. Zahvaljujući tadašnjem direktoru Doma kulture, Mihajlu Kolundžiji, formiran je i rok-sastav “Sudar“, koji je tamo redovno nastupao, ali je bilo i mnogih drugih grupa. Sala uvek dupke puna, uglavnom je bilo veoma veselo, premda je dolazilo i do velikih ispada, pre svega masovnih okršaja između Starčevaca i Omoljčana.

            Devedesete...

            - Otišao sam na mašinstvo u Novi Sad, zajedno s Jovom Bajerom, prvenstveno zato što tamo nije bilo prijemnog ispita. Davao sam ispite u roku i kada mi je ostao samo diplomski, vratio sam se kući i počeo da radim preko Studentske zadruge. Čak sam učestvovao i u rekonstrukciji Velike sale u Domu kulture. Zbog toga sam do diplome još malo pričekao. I taman kada sam to rešio, u “Utvi“ su primali volontere. Tako sam neko vreme doslovce radio za topli obrok, a kada su krenule ratne devedesete, bio sam i mobilisan. Na sreću, umesto u Hrvatsku, poslat u pozadinsku jedinicu u Vladimirovac. Te dane provodio sam i s mnogo Starčevaca, poput Pere, Ceke, Katane; Dejan Kostić je svirao harmoniku, a bilo je i neizbežnog cuganja. Kao jedina “ozbiljna“ zanimacija može se podvesti skupljanje puževa po Peščari. Toliko ih je bilo da nismo znali šta s njima - pravili smo gulaše, prodavali ih, trampili za piće...

            Posao...

            - Kada sam počinjao u konstrukcionom birou “Utve“, koja je dotad uspešno proizvodila opremu za fabrike stočne hrane, to preduzeće bilo je u rasulu, što je za mene bila šteta, jer sam kao mlad inženjer očekivao da naučim nešto. Međutim, svi iskusniji stručnjaci su napustili firmu, pa sam mogao samo da slušam priče o tome kako su tehnički crtači radili programe za inostranstvo i od jednog posla mogli da kupe tada popularnog “keca“. Dobijao sam tek poneku razradu projekta, a mogu da izdvojim neki mlin za kukuruz od tri tone. Čak su me i posali na put usred bombardovanja i kad sam se vratio kući, zatekla me opšta bežanija, jer je bilo dojava da će te noći da gađaju Petrohemiju. Masa ljudi je tada krenula prema južnim selima, a ja sam s mojima stigao do Skorenovca, gde je bilo smešteno nebrojeno sveta - od Lovačkog doma do mesne škole, dok sam ja prespavao u kolima.

            Ispostavilo se da sam uskoro počeo da radim u tom kraju, to jest u kovinskoj firmi koja je proizvodi silose i fabrika stočne hrane, a u međuvrmenu je od tadašnjih pedesetak narasla na današnjih oko sto trideset radnika. Što se mene tiče, i dalje radim svoj posao.

            Hobiji...

            - Još od malih nogu sam se zapalio za filateliju. Sakupljanjem maraka, pored ostalog, može mnogo da se nauči o raznim zemljama i događajima. Bilo je nekad i kvizova na tu temu, pa sam video da to neki ljudi ozbiljno izučavaju i da nisu u pitanju obične sličice, već da je na njima prikazan čitav istorijat nečega. Dogodi se da neku interesantnu nađem na buvljaku, kao pre par nedelja.

            Muzika...

            - Dolaskom Vidomira Jelesijevića na mesto direktora Doma kulture, mnogo toga je urađeno kada je reč o formiranju orkestra. U njemu sam od početka i svirao sam terc-prim, a tu su u prvo vreme tamo su, pored ostalih, bili i Pera i Nikola Poljak, Boba Tomić, Ivan Leksović, kao i najstariji - Josa Poljak, koji je svirao kontrabas i sa svojih devedeset godina na probe dolazio biciklom. Postojala i folklorna grupa koja je negovala hrvatske starčevačke igre, s kojom je bilo i pitovanja, poput onog, u Zagreb, kada je išao čak i čika Josa, kao i Josa Gerdić, majstor za bećarce, pa je bilo izuezetno veselo. A šta reći tek za turneje po Parizu! U vreme studija u Novom Sadu, u prvoj polovini osamdesetih, odlazio sam kod Janike Balaža po aranžmane za naš orkestar, koje je sam predložio kada nas je jedanput posetio. Mogu reći da je bio izuzetna ličnost, veoma tih i beskrajno posvećen muzici. Kasnije sam svirao i u orkestru Radio Pančeva, ali otkada sam se zaposlio u Kovinu, nisam više mogao da se uklopim. Za razliku od brata, koji je, iako je krenuo godinu kasnije od mene i nešto se nećkao, posle žestoko grizao i napravio mnogo toga.

            Pčelarstvo...

            - Teča iz Mladenovca donosio je pčele ovamo na suncokret i kada mu se jedna košnica izrojila - poklonio mi je, pa sam tako počeo sa pčelarstvom. Potom sam nasledio pčele i od dede, s kojim sam išao po Pesku, čak i na Zlatibor ili Frušku goru. No kada sam otišao na faks sve mi je propalo, te sam po povratku kupio rojeve od Pere Šica i krenuo od nule. Mentor mi je bio pokojni čika Paja Orešković, a kasnije su u grupi, pored njega i mene, bili i Jordan Antonijević, Steva Petrović i Toma Petković. Lepo smo sarađivali, sve dok neki nisu preminuli, a neki odustali. Bilo je odličnih paša i godina kada se, recimo, na suncokretu med cedio i po dva puta. S druge strane, danas je mnogo slabije, a sve je više uginulih pčela, naročito otkada je porasla sumnja da se suncokret prska ilegalnim sredstvima. A o krađi košnica da ne govorimo. Čak smo jednom i naleteli na lopova.

            Društvo pčelara...

            - Sve je počelo 1999. kada je Bata Petrović, čovek broj dva u Savezu pčelarskih organiazcija Srbije, s jedinicom naišao u Starčevo. Sreo je Vidomira i pitao da li zna nekog pčelara, a ja sam baš tada sišao sa autobusa. Bata i ja smo potom seli u park; on je počeo da mi postavlja neka suviše stručna pitanja, pa sam ga brže-bolje uputio na Peru Šica. I odatle je krenulo druženje, a potom i udruženje, čiji sam zapisničar od samog nastanka. Dovoljno je reći da je od tadašnjih nas desetak,  društvo naraslo na preko sedamdesetoro i to ne samo iz Starčeva, već i iz mnogih drugih mesta.

            Starčevo, danas...

            - Ima mnogo dobrih stvari - od izgradnje infrastrukture do “Dana druženja“. S druge strane, najviše što mi smeta to što je Nadela toliko zapuštena, pa bih sve dao da ponovo bude kao nekad.

            Tako govori ovaj skroman i vredan Starčevac, koji poručuje:

            - LJudi bi trebalo da se češće druže, kao i da bude orgnaizovano što više akcija čišćenja smeća i pošumljavanja.

Jordan Filipović