Nešto više o učešću u Somboru i promociji borilačkih sportova saznali smo od našeg sugrađanina, trenera Marka Todorovića koji je jedan od nazaslužnijih za osvojene medalje.
Koliko dugo ste u ovom sportu i šta Vas je navelo da počnete da se bavite borilačkim veštinama?
- Još od malih nogu sam započeo sa treninzima u mnogim sportovima, ali se ni na jednom nisam dugo zadržavao. Nijedan nije uspeo da me dovoljno privuče kao što se to desilo sa boksom, početkom mog srednjoškolskog obrazovanja. Pamtim i kako je to bilo: kako sam se vratio kući iz škole i rekao roditeljima kako ovaj put želim da treniram boks, reakcija roditelja je bila blago rečeno razočaravajuća. Šta više, istog momenta su mi zabranli da treniram boks ali kao i svako dete, uspevo sam da smislim izgovor i način da ih ubedim da mi to dozvole tako što sam ih zamolio da mi dozvole samo jedan mesec treninga, a da ću, kao i sa svakim sportom do tada, ubrzo odustati. I tako, dobijem dozvolu, odem na trening i evo, trinaest godina kasnije i dalje sam tu. Naravno, bilo je potrebno vreme da ubedim roditelje u ono u šta sam se i sam uverio a to je da borilačke veštine nemaju apsolutno nikakve veze sa nasiljem na ulicama, nekim “lošim“ životom, već te baš borilački sportovi sklanjaju od ulice, teraju da stičeš nova poznanstva, da se družiš, proputuješ, i utiču, po mom mišljenju na ono najvažnije, a to je da budeš bolji čovek.
Kada ste počeli da se bavite trenerskim poslom i kako ste se tu pronašli?
- Pre nego što sam počeo da treniram u nekom od klubova, u sve ovo me je uveo moj drug koji je tada živeo u istoj zgradi, na istom spratu, vrata do mojih. Počeo sam da treniram sa njim u podrumu iste zgrade, napravili smo vreće za udaranje od najlonskog džaka koji je bio napunjen peskom, obmotan kanapima, pa bi svaki put udaravši kanape cepali ruke... A kako je bio zakačen za cevi porduma, udarajući u njega pravili smo veliku buku, pa je često dolazilo do svađe sa komšijama. Imali smo tegove izlivene od betona, strunjače od tepiha, što bi se reklo prava “stara škola“. Kroz ceo ovaj period treniranja shvatio sam da najveći problem predstavljaju uslovi za trening. Od samog prostora za treniranje, opreme, plaćanja članarine, prevoza, ishrane... Zbog toga, prvi put kada sam bio u mogućnosti da otvorim klub, to sam i uradio. Doduše, sala nije bila dobro opremljena za sport ovog tipa, ali bez obzira na to vlasniku sale sam dao samo jedan uslov, a to je - ko nema za članarinu ne mora da je plati. Nakon godinu dana dobijam posao u RNP-u i zbog nedostatka vremena zatvaram klub. Posle šest godina dolazim na ideju da kupim kuću i jedini uslov pri kupovini je bio da imam mogućnost da napravim salu za trening. To i činim, otvaram klub, a članarina je sada minimalna i od tog novca se kupuje oprema za trening. Tako da, ne bih rekao da sam se u bilo kom trenutku odlučio da se bavim trenerskim poslom, već je to više omogućavanje dobrih uslova za trening i prenošenje dosadašnjeg stečenog iskustva.
Živeli ste u Pančevu, zbog čega ste odlučili da se preselite u Starčevo?
- U Pančevu sam živeo u stanu. Tu sam se malo osetio sputanim, kuća daje više mogućnosti, pa tako i dolazim na ideju da kupim kuću. Jedini uslov je bio baš taj - da ima dodatni prostor gde mogu da napravim salu za trening.
Koliko ste zadovoljni pokazanim u Somboru i da li planirate da nastavite sa takmičenjima?
- Nismo imali mnogo vremena da se spremimo za takmičenje u Somboru , pa smo akcenat stavili na kondicionu pripremu i samo par udaračkih kombinacija. Izašli na prvenstvo sa četiri takmičara, veoma sam zadovoljan jer i pored debitantskog nastupa protiv iskusnijih protivnika u Starčevo smo se vratili sa dve osvojene medalje koje su osvojili Lazar Bukumirić i Marko Vučić. Sva četvorica imaju ono što je najbitnije za ovaj sport, a to su srce, psihička stabilnost i velika volja. Sve ostalo se dorađuje na treninzima. Ovaj put smo se vratili sa dve osvojene medalje, sledeći put idemo po sve četiri.
Kako izgledaju pripreme i trenažni proces pre borbi?
- Pripreme za meč su zahtevne i traže mnogo odricanja. Celokupna priprema za meč ne dešava se samo na treninzima, već i van njih. Svi su mnogo dali od sebe u ovim pripremama, Marko Vučić, recimo, koji do tada nije imao kontakt sa borilačkim sportovima, uspeo je da za tri meseca spusti kilažu za čak 15 kilograma i bude kondiciono spremniji od većine takmičara i osvoji medalju. Nadam se da će svi nastaviti sa takmičenjima, jer imaju dosta potencijala, a ovo je njihov početak.
P. Andrejić