Iz ugla savremenog društva u kome digitalna kultura ima primat, a sve što je zanimljivo uglavnom se nalazi onlajn i na socijalnim mrežama, čini se da su naši stari bili mnogo talentovaniji i maštovitiji kad su šale i dosetke u pitanju. Možda je tako bilo i iz razloga što se za platforme za interakciju i razonodu kakve danas postoje, u njihovo vreme nije znalo, već je umesto virtuelnog kontakta glavni i jedini akcenat bio na druženju koje se odvijalo u realnom vremenu. Može, pak, biti da je naša sklonost ka romantizaciji prošlosti toliko jaka da gubimo iz vida jednostavnu činjenicu da svako vreme ima svoje karakteristične forme zabave.
Predmeti sprdnje ili začikivanja najčešće su bili pojedinci koji se po nečemu - pozitivnom ili negativnom, izdvajaju iz većine. Šale mogu biti i neslane ukoliko prelaze granicu koja ih odvaja od uvreda, izrugivanja, zlostavljanja i maltretiranja. Zapravo se može reći da od samih šaljivdžija i njihovog osećaja za zdrav i bezazlen humor zavisi hoće li se sve završiti na prijateljski način, ili će se žrtva ili neko drugi naći povređenim. Često se srećemo sa ljudima koji ne prihvataju ni najmanju šalu na svoj račun, pa je doza opreza kada su oni u pitanju obavezna.
Narod naših krajeva, pa samim tim i Starčevci, oduvek je imao osećaj za šalu. Anegdote o nestašlucima lokalnih obešenjaka prepričavale su se uglavnom usmeno. Jedna od takvih priča ipak je završila i u novinama, i to beogradskim. Izuzetno popularan predratni list "Vreme" tako je u svojoj zabavnoj vikend rubrici 14. decembra davne 1940. godine objavio članak u kome se prenose pojedinosti o događaju koji se tih dana odigrao u našem mestu. Tekst nosi podnaslov "Kad se seoski don-žuan ženi", odnosno naslov "U Starčevu kod Pančeva umesto devojke, mladoženja oteo mladića". Kako ne bi došlo do zabune, važno je napomenuti da je otmica devojke od strane mladića ili njen beg u dom budućeg mladoženje u to vreme bio regularan način stupanja u bračnu zajednicu.
U ovom broju "Starčevačkih" upravo imate priliku da pročitate kompletan izveštaj o toj ludoriji koja se pre skoro osamdeset godina zbila u Starčevu, i to baš kako je od strane autora interpretirana i preneta čitaocima "Vremena": "U obližnjem selu Starčevu kod Pančeva odigrala se jedna seoska šala, u kojoj je isamaren mladi seoski don-žuan Đoka Vulić. Đoka je do danas promenio mnogo žena. U selu je bio poznat kao veliki zavodnik i često se viđao u društvu devojaka. Poslednji put, Đoka se zaljubio u jednu mladu devojku iz istog sela i ponudio joj brak. Devojka je pristala. Ali su se devojčini roditelji protivili, jer su smatrali da njihova ćerka treba da se uda za boljeg čoveka, i zabranili su joj svaki sastanak s Đokom. Nemajući izlaza da ostvare svoje namere, mladi su se dogovorili da je Đoka jedne noći otme. Sve bi se ova otmica lepo završila da se Đoka nije hvalio po selu o pretstojećoj otmici. NJegovi drugovi koji su čuli za ovu otmicu dogovore se da između sebe izaberu jednog momka koji će se preobući u ženske haljine i pretstavljati mladu. To su sproveli u delo. U mračnoj noći, došao je Đoka sa nekim mladićima - otmičarima, uzeo mladu pod ruku i poveo svojoj kući. Nije prošao ni nekoliko kuća kada su iz mraka počeli neki mladići da viču Đokinoj mladi: - Beži od Đoke, bio je tri puta ženjen! Kada je ovo "mlada" čula, otrže se od Đoke, opali mu jedan šamar i pobeže kroz mrak. Đoka se zbunio. Iz mraka je dopirao smeh. NJegovi drugovi potrčali su za mladom. I na kraju što je najinteresantnije, Đoka je jedini ubeđen da je te noći oteo svoju pravu devojku. Ovaj slučaj, prepričava se po celom selu kao dobra podvala besposlenih seljaka koji se pred proleće odmaraju".
- Mergel