Pet godina kasnije, najmlađi Popović preselio se u Belu Crkvu s majkom, koja je nedugo zatim preminula, a ubrzo se isto dogodilo i njegovom ocu, pa je Đole, zajedno sa srednjim bratom, tih godina jedva preživljavao.

            Ipak, nešto kasnije zapošljavaju ga neki dobri Pančevci na farmi pilića, a po završetku služenja vojnog roka, ponovo se vraća istom poslu, ali uskoro prelazi u “Konstruktor“, u kojem je radio u narednih 19 godina. Sve do 1994. godine, kada dolazi u Starčevo i počinje saradnju s ovdašnjim komunalnim preduzećem. Tri godine je radio na određeno, dok ga najzad zastalno nije zaposlio tada novi direktor Milan Bačujkov. Otada je vredno, pošteno i besprekorno ispunjavao nebrojene obaveze, sve do ovih dana, kada bi trebalo u zasluženu penziju.

            Ima sinove Marjana (43) i Nenada (39), koji mu je podario i unuka Aleksandra (10). Oženjen je već trideset dve godine s Jelicom.

            Kako je odrastao mali Đole?

            - Majka je radila u Puli, u nekoj “zelenoj sali“ i služila sve samu elitu, između ostalih i najvećeg od svih u to vreme - Josipa Broza Tita. Otac mi je bio vojno lice i istovremeno se tamo nalazio na terenu. Putevi su im se ukrstili, pa sam tako i ja došao na svet, kao najmlađi od tri sina. Živeli smo u tom predivnom primorskom gradu još nekih pet godina, nakon čega se otac vratio u Deliblato s najstarijim bratom, a nas dvojica mlađih otišli smo s majkom u Belu Crkvu. Uskoro su mi se dogodile vezane tragedije: najpre se majka razbolela i preminula; nedugo zatim i otac je umro, a oboje su imali oko 40 godina. Ja sam sa srednjim bratom, doslovce ostao na ulici. Kako sam još uvek bio veoma mali, trebalo je da idem u dom, na šta nisam pristao. Jedino što smo od nekog advokata, kao staratelja, dobijali neku sitnu crkavicu, ali smo svejedno imali veoma težak život. Zbog toga smo brat i ja radili sve i svašta, najčešće odlazili na tamošnju stanicu gde bismo za nadnicu utovarivali ugalj i tome slično. U nedostatku toga, pomagali smo ljudima i oko kućnih poslova i to, uglavnom, samo za hranu. O parama nismo ni razmišljali, jedino je bilo bitno da utolimo glad. Sve u svemu, od detinjstva smo maltene imali samo muku.

            Škola...

            - U Beloj crkvi sam završio četiri razreda, pa sam se doškolovao u Pančevu. U ove krajeve došao sam sa svojih sedamnaest, osamnaest godina, jer se u to vreme, nakon mnogo godina, pojavio i najstriji brat, koji je, posle očeve smrti, izvesno vreme živeo s njegovom (očevom) majkom u Deliblatu. U međuvremenu, on se preselio na Strelište, pa me je povukao da dođem kod njega, kako bih imao više šansi da nađem neki pristojan posao. Zaposlio sam se na jednoj privatnoj farmi na Kudeljarcu i bio sam sa pet hiljada kokošaka  - sakupljao jaja, hranio ih i odrađivao sve što je neophodno. I sve to maksimalno pošteno - nije smela nijedna ljuska da fali. Inače, to gazdinstvo držali su neki bivši general Pera i žena mu Mica. Oni su mi izdali kuću i davali pristojnu platu. Neću preterati ako kažem da su mi bili više nego roditelji, jer su mi sve želje ispunjavali. Nakon toga, 1973. godine otišao sam u vojsku, koju sam služio u Zagrebu, u pešadiji, kao nišandžija ručnog bacača, a bio sam i u počasnom vodu. U tih petnaest meseci niko mi nije dolazio, izuzev što sam od pomenutih ljudi svakog meseca dobijao po pismo i nešto novca. Po povratku iz Armije, radio sam još malo na farmi kokošaka, da bi mi gazda Pera rekao da neće još dugo da se bavi tim poslom, ali mi je obećao da će mi naći novi posao i pomoći u svakom drugom smislu. Te ljude nikad neću zaboraviti.

            Posao...

            - U “Konstruktoru“ sam se zaposlio 6. maja 1975. godine. U tom preduzeću proveo sam skoro devetnaest godina, sve dok nije propalo. Bio sam kvalifikovani zidar i ne znam gde sve nisam radio. Recimo, pamtim da mi je prvo gradilište bilo Dom zdravlja. Tu sam upoznao i jednu Gordanu, s kojom sam se ubrzo oženio, iako nisam imao “ni kučeta, ni mačeta“. Dobili smo dva sina, a uz pomoć supruge i njenih roditelja, popravili smo kuću na Misi, u kojoj i dan, danas živim. Posle deset godina smo se rastali i ja sam kao samac otišao da stanujem privatno. Kada je ona umrla, vratio sam se kod dece. Pre tridesetak godina upoznao sam Jelicu Gerdić, s kojom sam i danas u braku. Interesantno je da je i ona imala isto kao i ja - dvoje dece. Prihvatili smo jedni druge i othranili ih i iškolovali. Sve u svemu, prezadovoljan sam tim brakom.

            “Starčevac“...

            - U Javno komunalno preduzeće zapravo sam došao pred samo njegovo osnivanje, dok je još uvek bio deo Mesne zajednice. Beli je bio direktor; Dragica Pavlović -knjigovođa, a zaposleni su bili i Miško “Kominar“, njegova žena LJilja, pa Velinka, Jova Zec... U firmu me je pozvao Miško, s kojim sam se prethodno družio i redovno išao na pecanje. Počeo sam da radim na smeću, zajedno s Milijanom, uz pomoć nekog kamiončića FAP-a. Nakon godinu dana napravio sam prekid, jer je Beli primio Luku koji je prešao iz “Trgoprodukta“. I odmah ga je prijavio, a mene nije hteo, što me je pogodilo i navelo da odem. Par dana kasnije, tadašnji direktor me je ponovo pozvao preko Miška, jer je, kako je sam priznao, shvatio koliko sam vredan i pošten. Ali, opet je prošlo godinu dana, a on me nikako nije primao, pa sam ga napustio i drugi put. Zvali su me je još jednom i ja sam ponovo naseo, ali ništa se nije promenilo. Sve dok 1997. godine na mesto direktora nije došao Milan Bačujkov. E, on me je odmah zaposlio za stalno.

            Komunalne obaveze...

            - Tada nismo imali neke naročito dobre uslove za rad, naročito kada je reč o odnošenju smeća. A posebno je bilo teško raditi u naselju Šumice, gde je bilo mnogo kanti. Ne znaš kome je bilo teže - da li meni koji sam morao da dignem tu tešku kanturinu ili Milijanu, koji je trebalo da je dočeka na kamionu. Uvek nakon toga bili smo prljavi kao svinje. Stvari su se popravile Milanovim dolaskom, a krenulo je i s kupovinom mašina. Svaku sam ja razrađivao. Čak sam vozio i buldožer, kojim sam raspoređivao smeće na deponiji. Ma, ne znam šta sve nisam radio -  kao zidar, tesar, armirač... Betonirao sam staze po parku, pa puteve, okvire, razne ćuprije... A gde je briga o trgovima, parkovima, grobljima... Sad je tu i kanalizacija... Ne možeš  dušom da daneš! Ogroman je posao, mesto je veliko, a tri, četiri radnika na osam hiljada ljudi - zaista je malo. Događa se da kopam raku, pa stigne direktiva da idem da otpušavam pumpu. Potom se ponovo vraćam na groblje i čekam sahranu, pa odatle odmah zatim kačim trimer na leđa i na pravac - košenje, pa  trk na betoniranje. Ipak, ne dam ovim mlađima i skidam im veliki posao.

            Penzija...

            - Radio sam mnogo, ali evo sad idem u penziju i ne znam kakva će ona biti, jer mi nisu priznali nijednu kvalifikaciju. Polagao sam i za traktor, ali ni to mi nisu priznali. Prebukirani smo, a mojim odlaskom, kolege Gumeni i Dragan, kao stalni radnici, imaće problem ako im ne dođe niko. I ovako smo stizali nadčovečanskim naporima. Uprkos tome, uspevali smo da stvari držimo pod kontrolom, verovatno i bolje nego u gradu, gde ima neuporedivo više zaposlenih. Moram da istaknem i to da direktor Bačujkov ume s radnicima i to na onaj ispravan način, to jest da nas poštuje kao ljude, a ne da nam uteruje strah u kosti, kako to mnogi rade. NJega nije sramota ni da sedne s nama i popije piće. Po tome smo kao preduzeće, otvoreno mogu da kažem, nalik pravoj porodici. Ima i  druženja, proslavimo i nečiji rođendan, pa sam se nedavno, na jednom takvom okupljanju, rasplakao kao malo dete. To će mi mnogo nedostajati kad odem u penziju.

            Odnos sa meštanima...

            - Za mojih 65 godina nikad se nisam “čestito“ ni posvađao, a kamoli, ne daj bože, s nekim potukao. Pored toga što sam radio sve živo po naselju i često kontaktirao sa meštanima, nosio sam priznanice i naplaćivao smeće iz kuće u kuću, pa me, ako ne svi mlađi, ono bar svi stariji dobro znaju.

            Starčevo, danas...

            - Obišao sam mnoga mesta, što ovako, što kao veoma ozbiljan pecaroš, i nijedno ne može da se ravna sa Starčevom. Imamo maltene sve. Nadam se da će i lokali na stadionu biti završeni...

            Naposletku, ovaj dobroćudni, vredni i  pošteni čovek poručuje  Starčevcima sledeće:

            - Voleo bih da ljudi imaju više kulture i ne razbacuju nemilice smeće na sve strane. I da ne bacaju sve i svašta u kanalizaciju, jer se zapušava i staju pumpe, a onda zlo i naopako...

Jordan Filipović