On je stanovao u parohijskom domu s današnjom adresom u Ulici Matije Gupca 1, a nakon njegovog odlaska iz našeg mesta zamenio ga je Franc Verner koji se početkom pedesetih godina iselio u Austriju. Rakoši je bio rodom iz Tobe, malog banatskog sela nastanjenog uglavnom mađarskim življem. Novinski tekstovi iz tridesetih godina prošloga veka koji opisuju život u Starčevu govore između ostalog i o njegovom slabom poznavanju hrvatskog jezika zbog čega su propoved u crkvi održavali franjevci iz Pančeva. Pored pomenutog nedostatka, očigledno je da je upravljao katoličkom parohijom uz niz nepravilnosti u radu i nesuglasica sa Starčevcima zbog kojih su oni u proleće i leto 1933. rešili da se obrate apostolskom administratoru Banata mons. Rafaelu Rodiću i Ministarstvu pravde u Beogradu. Ovu peticiju čija se ručno pisana verzija nalazi u arhivu starčevačke katoličke crkvene opštine potpisalo je oko 200 parohijana, Hrvata i Nemaca. Predstavnici crkvenog odbora su podržali inicijativu. Iza nje su stali predsednik Blazijus Hirš, overitelj Marko Poljak, perovođa i blagajnik Nikola Turna, kao i lanovi: Toma Blaženić, Mauric Bogović, Johan Feringer, Stipan Žalac i Mauric Štikl. NJihovo je pismo nadbiskupu počelo s pozivanjem na crkvene zakone i podsećanjem NJegove Ekselencije na usmeno obećanje da će rešiti problem koji imaju. Predstavkom su se požalili na nekoliko Rakošijevih postupaka koji su se prema njihovom mišljenju kosili s propisanim pravilima. Prva stavka je bila u vezi s izborom tutora. Naime, nakon što su stari tutori podneli ostavke, sveštenik je bez konsultacije s odbornicima odredio nove koji su ih zamenili. To su bili ljudi u koje svetovna uprava nije imala poverenje. Rakoši je ignorisao njihovo nezadovoljstvo pritom odbivši da sazove sednicu na kojoj će na mesto tutora biti postavljene druge osobe. Nevolja je bilo i u domenu blagajničkih poslova. Problematični sveštenik je, kako se navodi u dokumentu, 28. maja 1933. godine isterao iz parohijskog doma predsednika, blagajnika i pojedine članove crkvenog veća zabranivši im da beleže prihode i rashode u za tu svrhu namenjene knjige. Rakošija su isto tako upozorili da se knjiga primitaka i izdataka ne sme voditi običnom olovkom, kako je on činio, već perom i mastilom da bi bile sprečene eventualne finansijske malverzacije. Do trenutka kada su prethodni tutori, Johan Feringer i Nikola Stipetić, odlučili da više ne obavljaju svoje dužnosti, kasa je navodno bila u potpunom redu. Međutim, u međuvremenu se stvorio manjak od 140 tadašnjih dinara. Ispravno stanje finansija pre njihove ostavke nije, pak, zapisnički zabeleženo jer Rakoši nije hteo da se sednica odbora tada održi.
Ova molba, koja se od one kasnije upućene Odeljenju za verska pitanja Ministarstva pravde vrlo malo razlikuje, završava se sledećim rečenicama: "Podnosimo ovu predstavku sa željom svih naših crkvenih članova koji je svojim vlastoručnim potpisima potvrđuju i takav rad našoga gosp. župnika ne odobravaju, nego molimo Vašu Presvetlost da ovu predstavku blagoizvoli primiti i u najkraćem roku rešiti, a isto i naša tradicionalna prava crkvenom odboru vratiti..." U nastavku se na samom kraju kaže da će u protivnom Crkveni upravni odbor biti prinuđen da se požali ministru vera. Krajnji ishod ovih razmirica sigurno nije doveo do razrešenja dužnosti vlč. Rakošija jer znamo da je ostao na službi u Starčevu sve do 1942. godine. Ipak, na osnovu iznetih podataka može se zaključiti da sa Starčevcima baš i nije uspevao da nađe zajednički jezik.
Dalibor Mergel