U rodnom mestu je završio osnovnu školu, a dve godine srednje pedagoške u Vranju. Potom se seli u ove krajeve, tačnije u Banatski Brestovac kod rodbine, a srednju poljoprivrednu školu  pohađao je u Pančevu. Nakon vojske, 1983. godine, nalazi posao u ovdašnjem PIK-u, to jest kombinatu “Vojvodina“ (u kojem još uvek radi). Iste godine dolazi u u Starčevo, tačnije u Baštensku ulicu, da bi se kasnije preselio u Ulicu Matije Gupca,  gde i dan-danas živi.

            U međuvremenu, 2008. godine počeo je da se bavi pčelarstvom, kada se učlanio i u lokalno društvo pčelara i spada u jednog od aktivnijih. Proizvodi i specijalne rakije, poput orahovače, glogovače i, naravno, medovače.

            Kako je odrastao mali Goran?

            - Živeli smo u zaseoku Ladne vode na obroncima Vranjske Banje. Imali smo dosta zemlje i dve krave, ali to nam nije bio izvor prihoda, jer je otac solidno zarađivao u Pamučnom kombinatu Vranje, da bi potom, 1968. godine, otišeo u Nemačku, gde je gastarbajtovao kao vozač. Mi, deca, najviše smo igrali fudbal, a popularni su bili i “kauboji i indijanci“. Bili smo jako nemirni, često smo se tabali i kad se potučemo, posle su nas čekale batine i od roditelja. Bilo je i neizbežnih krađa voća. U jednoj takvoj sam slomio ruku, nakon pada s trešnje koja se nalazila u dvorištu komšije Šurde. Naime, neko je uzviknuo njegov nadimak; nastala je panika i ja sam se u toj gužvi okliznuo i stropoštao na zemlju. Posle su me, bez obzira na povredu, čekale batine i kod kuće. Inače, mama je bila “zadužena“ za ćuške, dok je ćale umeo tek da se jedanput u par meseci pošteno izviče, jer uglavnom nije bio tu, već na terenima. 

            Škola...

            - U osnovnoj sam bio “vukovac“. Matematika mi je najbolje išla, dok mi je najveći problem bilo pisanje sastava iz srpskog. U školu, koja ja bila udaljena dva kilometra od našeg zaseoka, išli smo u velikom društvu od oko tridesetak dece, pa je usput bilo uvek veselo. Potom sam završio srednju školu u Vranju; putovao sam svakodnevno, iako sam u gradu imao babu, koja je imala stan, gde sam ponekad zanoćivao kada sam počeo da izlazim. Inače, sa mnom je u školu išao sadašnji trener FK-a “Dinamo“ iz Vranja, kojeg smo zvali Recko. Bio je dobar fudbaler, ali i još više rođeni vođa, uvek prepun raznoraznih ideja. On je posle igrao za niški “Radnički“, a potom je gradio karijeru i u inostranstvu. Što se mene tiče, sa 17 godina došao sam u Beograd, kod rođaka koji je bio otpravnik vozova, što sam i sam želeo. Ponovo sam se nakratko vratio u Vranje, da bih se zauvek nastanio u ovim krajevima...

            Dolazak u Starčevo...

            - Došli smo ovde burazer i ja s majkom, a ćale je ostao u zavičaju, jer su između njih izbile neke nesuglasice, koje su se završile razvodom. Interesatno je da smo, uprkos tome, otišli kod očeve rodbine u Brestovcu. Tamo mi je izgledalo kao da je reč o kraju sveta, naspram Vranjske Banje, koja je u to vreme bila pravo turističko mesto s bujnim životom i hotelima, restoranima, kafanama... Danas se to obrnulo, pa je ovde mnogo bolje. Nedugo zatim, odslužio sam vojsku u slovenačkom Novom Mestu, u izviđačkoj pešadiji, gde sam prošao žestoku obuku. Tokom služenja upoznao sam i mnogo ljudi, a pored ostalih i “čuvenog“ Ekrema, koji se proslavio u rijaliti programima. Bio je veoma grlat, ali ne tako otkačen kao na televiziji. Potom sam otišao u prekomandu u Postojnu i imao sreću da više puta obiđem čuvenu jamu. Osamdeset metara dubine, pa dva sata oblazaka. Jednom rečju - fantazija. U mojoj jedinici služio je Rade Nikolić, fudbaler “Radničkog“ iz Kragujevca, kojeg je često obilazio legendarni harmonikaš Mirko Kodić. Desetar nam je bio košarkaški trener Muta Nikolić, a vojničke dane s nama je delio još jedan poznati lik -  Juka Prazina iz Sarajeva, o kojem se pročulo za vreme rata u tom gradu.

            Posao...

            - Razmišljao sam da upišem fakultet, ali sam ipak odustao, jer sam odlučio da se zaposlim. To se i dogodilo 1983. godine, kada sam se javio na oglas u “Pančevcu“, koji je tada bio pun konkursa za posao, pa sam nedugo zatim počeo da radim u starčevačkom PIK-u. Premda, mogao sam da odem i u “Rafineriju“, ali je baš tada tamo izbio neki požar, pa mi se majka nije složila s tom idejom. S druge strane, u “Petrohemiju“ nisam hteo, jer sam video da se, u neke pogone, ne ulazi bez boca s kiseonikom. Inače, u PIK-u sam počeo kao traktorista, kada je u njemu bilo 230 radnika, koji su vredno i kvalitetno radili. Nakon dve godine, postao sam tehničar i učio od iskusnijih poput Đoke Bugarina ili Lojanice. Pored ostalog, vodio sam školarce na metlice i sezonce na kopanje, ali sve je to pojavom hemije, sredinom devedesetih, otišlo u zaborav. U vreme prve privatizacije bio sam dve godine van firme, da bi posle raskida ugovora zvali nazad, pa još uvek radim. Mogu da kažem da se, nakon svih turbolencija, stanje konačano stabilizovalo otkad ga je, po okončanju postupka privatizacije preuzeo kragujevački “Agromarket“, poznat i po proivodnji sitnih mašina “vilidžer“. Vidim da im je želja da ulažu u proizvodnju, što je najbitnije. Trenutno nas ima 40 radnika, a ja sam šef proizvodnje u ratarstvu i ne bunim se.

            Pčelarstvo...

            - Slučajno sam 2008. godine ušao u taj lep posao, kada je nekom poznaniku pobegao roj, koji mi je on ponudio da uhvatim. U prvom momentu sam bio iznenađen, ali sam, ipak, sačekao noć i otresao pčele u čaršav. Imao sam veliku sreću sledeće godine, jer sam uhvatio šest rojeva. Najviše mi je pomogao pokojni čika Paja Orešković, s kojim sam radio oko pet godina, sve dok nisam dovoljno naučio da se osamostalim. I tako sam ulazio u štos, razrojavao društva i stigao do 50 košnica. Nije mi bilo u prvom planu da zarađujem, ali postepeno uloženo je počelo da se vraća. I danas, s ortakom Žikom iz Pančeva, držim šezdesetak košnica; nešto u Ivanovu, nešto kod prve šume u blizini nekadašnje deponije. Nastavišu da radim punom parom, a što se prodaje tiče, nikad ne forsiram, nešto meda ode na poslu, nešto preko prijatelja i poznanika. Uzgred, Paja me je odmah učlanio u starčevačko društvo pčelara. To nam dobro dođe, što zbog kvalitetnih predavanja, nabavke lekova i svega drugog, a najvažnijeje je to što smo složni i tolerantni.  S moje strane, trudim se da pomognem koliko god mogu, ali trenutno se najviše “žrtvuju“ Kosta i Steva. Što se samog posla tiče, mogu u polušali da kažem da - što više učim to manje znam. Taman mislim da sam sve naučio, kad mi dođe novi predavač i baci me u rebus. Eto, sada hoću da iskoristim ideju o okruglim letima, koju sam čuo na poslednjoj edukaciji. Pored toga, imam kazan i pečem i rakiju. Žena i ja uglavnom pravimo medovaču, višnjevaču, glogovaču - koja je dobra za srčane bolesnike - pa i orahovaču, što pogoduje onima koji imaju problema sa žlezdom. Svugde dodajem i med, podrazumeva se...

            Starčevo, danas...

            - Došao sam 1983. godine i otada je mesto mnogo napredovalo i neću pretarati ako kažem da je postalo svojevrsni “El Dorado“. Sada se komotno može se nazvati i varošicom. Ubrzani razvoj počeo je sredinom osamdesetih, da bi se nastavio nakon 2000. godine. Urađeno je mnogo - afaltiranje, trg, ambulanta... Možda bi trebalo još jedno čisto kupalište i hala ili, makar, “balonka“. I fali jedna dobra prava kafana u centru, ne restoran, kafić...

            Ovaj dobronamerni, pozitivni i gotovo uvek nasmejani Starčevac, sugrađanima u tom duhu poručuje:

            - Radim u poljoprivredi, pa bih zato zamolio građane da čuvaju atarske puteve, da ih ne oru, ne nanose blato i ne uništavaju na razne druge načine. Tuga je da je stradao čak i novi put ka Ivanovu. Apelovao bih na meštane i na to da ne bacaju smeće svuda, jer je na gotovo svakom izlazu ka ataru mini deponija.

Jordan Filipović