Da sam Deda Mraz, bila bih isto obučena kao i pravi. Živela bih na Severnom polu i pomagala bih patuljcima u pravljenju poklona. Većina patuljaka bi pravila pokone, a samo neki bi se brinuli o irvasima. Kada bi došao dan deljenja poklona deci, sela bih u svoje sanke i vozila bih se svetom deleći deci poklone. Usrećila bih se svakim osmehom deteta.

Biti Deda Mraz bilo bi sjajno, ali i naporno. Deda Mraz me je naučio da uvek treba biti darežljiv.

Andrea Poljak 3/2

Kada bih bila Deda Mraz, svoj deci bih spremila poklone. Imala bih dugačku belu bradu, belu kosu i crvenu kapu. Obućiću crveno odelo i crne udobne čizme.   Živeću na Severnom polu, okružena snegom. Ali ne bih radila sama, puno će mi pomagati patuljci. Cele godine naporno radimo. Irvasi cele godine nestrpljivo čekaju polazak. U novogodišnjoj noći stavljamo pokone u sanke, na irvase pospem čarobni prah i polećemo u svet.

Mene obraduju keksići i mleko, a ja decu obradujem poklonima. Srećna sam kada su i deca srećna. Deda Mraz vam želi srećnu Novu godinu.

Sanja Ivanov 3/2

Deda Mraz je stari čovek koji usrećuje decu širom sveta. Šta god da mu poželiš on će ti doneti za Novu godinu. Deda Mraz ima  veliku bradu, crvenu kapu, srednje je visine i ima sedu kosu. Da sam Deda Mraz, nosio bih zeleno odelo, crne cipele i obrijao bih bradu. Leteo bih svuda i davao bih poklone  deci koja su bila dobre te godine. Tada bih bio srećan jer usrećujem druge. Tamo bih bio veseo jer uveseljavam decu, širom sveta. 

Stefan Tanev 3/2

Da sam Deda Mraz, morala bih da donosim puno poklona i da šaljem pisma. Obukla bih se u crveno odelo i imala bih crvenu kapu. Morala bih Novu godinu da se slikam sa puno dece i da nosim puno poklona. Volela bih puno decu i lepo ponaša prema njima.

Bila bih srećna kada bih bila Deda Mraz jer bi me deca volela.

Neda Ložajić 3/2

Kada bi progovorila moja mačka

Jednoga dana kada sam pomalo umorna ušla u svoju sobu, zatekla sam svoju mačku Belku kako zadovoljno prede na tepihu, ali odjednom je počela da priča.

 - Kako mi je samo prijala ona supica sa slovima koju je napravila tvoja mama - rekla je.

Začuđeno smo se gledale nekoliko trenutaka, a onda je rekla: - O ne, nisam skočila na kuhinjski sto, supa je sama sišla i ušla u moja usta, veruj mi! Tada sam shvatila da ona uopšte nije začuđena što govori kao čovek.

- Jao, pa ja ne smem da pričam pred ljudima! - uzviknula je: - Pa dobro, šta sad. Taman mogu lepo da ti se požalim, pa da normalno nastavimo da živimo kao i do sada, ali prvo me pomazi! - naredila mi je pomalo nepristojno, ali ipak sam to učinila jer sam bila previše uplašena da bih joj se suprostavila. Sela sam pored nje i pažljivo slušala.

- Vidim da si začuđena jer pričam. Svaka mačka na svetu zna da priča i razume ljude. Zato volim kada me hvališ, ali mrzim kada se šališ na moj račun - govorila je. - LJubomorna sam na  tvoje ostale ljubimce. Ne vidim njihovu svrhu. Pogotovo ne volim pse. I zašto svakog dana odlaziš u školu? Ipak sam ja najbitnija. Objasnila sam joj šta je škola i zašto idem tamo. Kada sam joj spomenula da u školi imam prijatelje, ona je odgovorila: - Šta će ti ljudski prijatelji? Imaš mene. Družim se sa tobom, osim kada jedem i spavam. Na to sam se samo nasmejala jer ona većinu svog vremena provodi u tome. Onda mi je naredila da joj dam hranu. Rekla je da moram da je poštujem i da ispunjavam njene želje jer su mačke gospodarice. Kada je jela, objasnila mi je govor tela i da će ponovo progovoriti kada bude potrebno, a onda je ponovo počela da se ponaša kao mačka.

Tada sam se probudila. Bio je to samo san. Ali, kada god uradim nešto kao što mi je rekla u snu, primećujem kako polako klima glavom. U stvari, ponekad nisam sigurna da je to bio samo san.

Jovana Đurišić 6/2

Šta me čini radosnom

Ima mnogo stvari koje me čine radosnom, ali kao dete od šest godina doživela sam nešto što i dan danas kad se setim u meni rađa radost i ushićenje.

Od mog prvog rođendana, baba i deda su svake Nove godine pozivali Deda Mraza da dolazi kod nas kući. Nikad nije dolazio sam, uvek je sa sobom imao ili princezu, patuljka, vilu. Verovala sam da je to stvarno i da sve to zaista postoji. Dobro se sećam kada sam napunila šest godina za Novu godinu dok smo kitili jelku, ispred kuće su se začuli praporci. Potrčala sam prema prozoru i ugledala velike sanke koje su vukla dva konjića okićena ukrasima. Tog momenta na vrata je ulazila prelepa princeza sa svetlim čarobnim štapićem u ruci i tiho pevušila pesmicu “Zvončići, zvončići“. Od sreće i iznenađenja zastao mi je dah. Bila sam presrećna.

I pored svih drugih lepih događaja ovaj mi je ostao u srcu iako sam bila relativno mala.

Tijana Mrković 8/4

Kad bi progovorio moj pas

Često kad zatvrorim oči, pomislim kako bi bila prelepo da moj pas progovori.

Tad više ne bih morala da nagađam da li želi da ide u šetnju ili da joj dam keks. Znala bih i šta želi da jede  i kada. Ali takođe bi mi pravila društvo kad sam sama kod kuće. Dobila bih i odgovorena razne činjenice koje dovodim u pitanje. Na primer, da li su psi stvarno alergični na čokoladu, ili zbog čega laju uvek kad prođe poštar. Takođe, mogla bih da joj pomognem rečima da prevaziđe strah od vatrometa. Saznala bih i zbog čega uvek juri ptice i grize papuče. A možda bi mi i rekla kakav je ona mešanac. Već imam veliku listu pitanja za nju. Recimo, da li sam ja dobra vlasnica, koliko ima godina? Šta voli da radi i zbog čega? Da li voli kad je kupam i da li sam dovoljno nežna? Istina je da se trudim  da se lepo brinem o njoj.

Nakon svega moj pas je jedan od mojih najvernijih prijatelja.

Lana Mojsilović 6/2