Još su se grčki filozofi bavili stanjem zadovoljstva - hedonizmom, pa je vrlo jasno da pojam uživanja i sreće nije novijeg datuma. Međutim, da li je stanje zadovoljstva jedino čemu treba da težimo? Generalno, volimo lepo, i da nam bude lepo. Svako ima različit spisak ali neki univerzalni ubraja sitost, toplotu, san, odnosno dno Maslovljeve piramide. Na spiskovima modernog doba često se nalaze čupava ćebad, tople čokolade, palačinke, krofne sa mrvicama, zalazak Sunca na terasi nekog kafića, nešto novca u džepu koji će sve to da plati. Volimo i fotelje, sladolede, kafe, mora, bazene, da spavamo, spavamo i spavamo kao i da sanjarimo kako u snu tako i na javi. I dobro, to je sve razumljivo kao neki predah od svakodnevnih obaveza i stresa sa kojim se neminovno susrećemo, a ostavljamo malo mesta i za čist hedonizam, jer valja se ponekad. Ali, da li nekada udobno postane preudobno?
Da li smo skloni i da preteramo, pa nam se često osladi zadovoljstvo i počnemo da prelazimo granicu? Gde je ona tačno, to je teško reći ali znamo da je blizu čim pretsnemo da ispunjavamo deo svojih obaveza ili onoga što nam čini dobro, zarad uživancije. Na primer, kada umesto mesečne članarine za teretanu uplatimo bolji paket za kablovsku, pa tako šest meseci za redom. Da li je loše i kada otkrijemo sitost? Verovatno jeste, ako više ne umemo ni minut da budemo gladni, a obroke pretvaramo u ceremonije i jedemo isključivo ono što nam se jede. Sve je više ljudi koji od kafe naprave tortu sa litrom mleka i kilom šlaga, pa ne umeju da je popiju ako u pozadini nije prijatna muzika ako nema pristupa Fejsbuku, ako nema omiljene serije... u stvari, ako nema potpunog ugođaja. Da li je previše ako više ne nosimo farmerke nego samo pantalone na gumu, u kojima možemo da jedemo do beskonačnosti a da ništa ne zategne. Štikle i ostalo poguramo po policama kako ih ne bi ni videli, da ne bi ni pomislili da se pomučimo a patike iznosamo do raspadanja. Šminku u fioku, kosu u rep. Ne ostajemo budni, preko sebe, i ako bi nam ta žrtva od sat ili dva rešila gomilu posla.
Da li sve ovo smatrati sitnicama koje ulepšvaju život, udobnošću, lenjošću ili zapuštanjem? Gde je ona pomenuta granica kada treba da se trgnemo i prestanemo sebi da ugađamo u tolikoj meri? Pa tu gde zbog ovakvih stvari prestanemo da funkcionišemo normalno na svakodnevnom nivou. Kad više ništa ne postižemo i ne pomeramo se jureći prijatnost. Kako fizički, tako i psihički. Što bi naš narod rekao: dok jednom ne smrkne, drugome ne svane. Pa se trgnite i ako dok vi uživate neko vaš mora debelo da zasuče rukave i obavi veći deo posla. Jer, uživati preko tuđih leđa nije ni korektno a ni večito. Nagradite sebe ali onda kada ste to zaista zaslužili.
dipl. psiholog Maja Đurišić