U Starčevo se s porodicom doselio 1980. godine, gde je i završio osnovnu školu, a potom u Pančevu i srednju mašinsku “Boris Kidrič“. Nakon odsluženja vojske radio je sve i svašta, sve dok se nije u struci zaposlio u JKP-u “Higijena“, gde radi do danas. Van toga, a možda i iznad toga, njegova najveća ljubav bila je i ostala - ragbi. S tim sportom počeo je da se bavi 1987. godine i to kao najmlađi igrač “Borca“, a potom je, po raspadu strarčevačkog kluba, zaigrao za “Dinamo“, za koji, iako u za sport poodmaklim godinama, i dalje pruža kvalitetne partije. U međuvremenu, pre sedam godina, učestvovao je u oživljavanju ragbija u svom mestu, a pre godinu dana zasnovao je najmlađi pogon.

            Kako je odrastao mali Ćole?

            - Roditelji su živeli u Nemačkoj, da bi se neposredno pre mog rođenja vratili u Donji Miholjac, u blizini Našica, gde sam i zvanično ugledao svet. Budući da je ujak već kupio plac u Starčevu, za njim je krenula i sestra, pa su i moji ovde počeli da prave kuću. Otac je bio terenac preko firme GRO “Rad“ i određeni period proveo u inostranstvu, pre svega u Iraku, dok je majka bila zaposlena u fabrici sijalica “Tesla“. Još neko vreme bio sam kod babe i dede, da bi ovamo došao 1981. godine, pred polazak u zabavište. Već tada sam počeo da treniram gimnastiku, što je ukazivalo na to da sam predisponiran za bavljenje sportom. Tako je bilo do trećeg razreda, dok nisam sam prešao na fudbal, a za dvanaest meseci shvatio sam da postoji ragbi i ljubav na prvi pogled je rođena.

            Detinjstvo...

            - Što se tiče adaptacije na novu sredinu, jedini takozvani problem bilo je to što sam u početku neko vreme vukao slavonski akcenat. Dok nismo završili kuću, stanovao sam kod ujaka, a prvi komšija bio mi je pokojni Goran Pećanin, s kojim sam provodio najviše slobodnog vremena. To se, uglavnom, svodilo na krađu trešanja ili pečenje krompira u kamenu, a tu su bili i nešto stariji Ratko, Čeda, Janko, koji su nas podgovarali na kojekakve gluposti. Kao mali imao sam običaj da se potučem, a čak su me u Slavoniji prozvali “Mate Parlov“, što neki i danas čine. Zapravo, boks mi je bila prva ljubav, ali kada je Marjan Beneš oslepeo, roditelji nisu dali ni da pomislim na tako nešto.

            Škola...

            - Nakon zabavišta, u kojem mi je vaspitačica bila Jasmina Rulić, krenuo sam u prvi razred kod Dragice Jelesijević. To je bila žena debelih živaca, a kada napravim neku glupost govorila bi: “da je Radivoj šibica, odavno bi izgoreo“. Iako su batine u ono vreme bile legitimno i, ja mislim, poželjno vaspitno sredstvo, ona nas nikad nije tukla. S druge strane, roditelji jesu i iz ovog aspekta, smatram da je to bilo veoma korisno. Za svoje gluparije batine sam dobijao “po učinku“, a najčešće kada se 1981. godine rodio brat i to zato što bih ga ostavio samog zbog fudbala s komšilukom. Obično je radio lenjir, jer je majka privatno šila, po joj uvek bio pri ruci. A polomila ih je bezbroj... I u višim razredima bilo je povlačenja za zuluf, u čemu je prednjačila nastavnica Neđa, a nije zaostajao ni Pera Dragojerac, čija ništa manje stroga žena LJilja mi je bila odeljenjkski starešina. Zbog nestašluka je odlazilo i na “informativne“ razgovore kod direktora Mileta Filipovića ili pedagoga Živke. Što se nas dece tiče, bili smo mnogo srećniji, a i znao se neki red, to jest shvatali smo da moramo najpre da imamo svest o obavezamma, pa tek onda o pravima. S društvom iz osnovne i dan, danas sam u kontaktu, a izdvojio bih Angelinu Birku, Nebojšu Dostanića, Gorana Škrbića, Milana Grgića, Željka Gligorića... Odlazilo se i kod “Malajca“ na sladoled od malage ili kod Sreje na flipere; najviše sam voleo “pakmena“ i “Flaša Gordona“. Tamo smo učili da igramo i bilijar ili da udaramo “krušku“, u čemu je prednjačio Čola.

            Mladost...

            - Prelaskom u srednju školu, nisam imao hronični problem adaptacije za decu sa sela, jer sam uveliko trenirao ragbi, pa sam se već privikao na grad. U to vreme počelo se i sa izlascima, a za razliku od mnogih, nikada nisam imao nikakvih incidenata na ulici, jer smo mi, ragbisti važili za sektu, pa niko nikada nije smeo da nas dira. Vreme smo, mahom, provodili u “Desperadu“ u NJegoševoj ulici, diskoteci u hotelu “Tamiš“i rok-klubu “Had“. U to vreme je kao obezbeđenje u pojedinim lokalima radio takođe pokojni nekadašnji komšija Aleksandar Mišković Robija, koji me je kao saigrač i dobar drug, pored ostalog, učio i da igram ragbi.

            Posao...

            - Vojsku sam služio u Novom Pazaru, gde sam zahvaljujući predusretljivosti nekih oficira dobio priliku da drugim vojnicima pokažem ragbi. Po skidanju uniforme, počeo sam da radim. Izmenjao sam mnogo poslova - od azotarinog “Transporta“ i Luke “Dunav“, do konobarisanja u csto šest“ kafana, među kojima i u pomenutom “Hadu“, početkom dvehiljaditih. Tamo sam, najpre, pola godine bio obezbeđenje, još toliko konobar, da bih ga onda vodio godinu dana. U to vreme je “Had“ bio kultno rok mesto, u koje su mnogi zalazili, pa čak i poznati likovi kao što su Rambo Amadeus, Čavke iz “Orgazma“ ili Milan Đurđević iz “Nevernih beba“. Taj lokal je radio maltene danonoćno, a najduže bez prestanka 72 sata. Dolazili su, naravno, i moji ragbisti, pa gotovo da nije bio incidenata. Nakon toga, jedno vreme smo gotovo svi bili aktivni u politici, u stranci Nova Srbija, pa je, recimo, prvi njen član u Pančevu bio Dule Mrvoš, drugi - Dragoljub Cucić, treći - Duda Novakov, a četvrti - ja. U međuvremenu sam se zaposlio 2003. godine u “Higijeni“ kao bravar na na održavanju. To ponekad nije nimalo prijatan posao, jer po potrebi obijamo stanove ili sklanjamo trafike, reklame, bašte...

            Ragbi...

            - Ovaj sport je u Starčevo došao 1978. godine a ja sam počeo devet godina kasnije. Kada sam ga prvi put video, odmah mi se, kao muški sport, veoma dopao. Tako sam dva, tri meseca upredo trenirao i fudbal i ragbi, ali sa se ubrzo opredelio za ovaj drugi. Igrao sam “demija“, to jest “devetku“, odnosno onog koji kao plejmejker organizuje igru i spaja jake i brze. Iz tih vremena, najradije se setim takođe, nažalost, pokojnog Milenka Pejića Pićoka, koji mi je bio i prvi trener i potom saigrač. Interesantno je da sam bio najmlađi prvotimac, možda i u celoj Evropi, kada sam s dvanaest godina debitovao za “Borac“ u Zenici protiv “Rudara“. Tada sam čak bio blizu eseja, ali me je, s tih mojih jedva trideset pet kila, jedan Bosanac iz protivnničkog tabora u poslednji čas uhvatio za šorts i pitao: “Gdje ćeš, bolan?!“. Druga, koju pamtim je ona protiv BRK-a, odlučujuća za ulazak u prvu ligu, kada je krenula opšta tuča, zbog koje je nešto kasnije naš klub rasfomiran, jer su mnogi igrači dobili doživotne kazne. Inače, dugo sam morao tu svoju strast da krijem od roditelja, koji živeli u uverenju da treniram najvažniju sporednu stvar na svetu. Tako sam im, kada je “Borac“ 1989. rasformiran, saopštio da prelazim u “Dinamo“, što je bio znak da otac časti celu firmu, misleći da umesto za jajastom jurim za okruglom loptom. Tako je bilo sve dok nisam pozvan u kadetsku reprezentaciju Jugoslavije, kada je jedan od roditelja morao da mi na to potpiše pristanak. Čuvši to, otac je zaprepašćen rekao - kakav, bre, crni ragbi?! I kada je bilo potpisivanje, svi došli sem njega, pa sam namolio nekog lika da to učini. I baš u trenutku kada sam prozvan, pojavio se i on i obojica su krenula, što je dovelo do zavrzlame i komedije. Ipak, na kraju je otac potpisao, a ja konačno isterao svoje. Da ironija bude potpuna, prvi put je došao da me gleda kada sam već igrao za veterane. U međuvremenu sam se obreo u svim selekcijama, a za A-tim sam nastupao četiri, pet puta. Sve u svemu, iza sebe imam bezbroj utakmica i na stotine postignutih eseja, a po tom kriterijumu sam, recimo, u “Dinamu“, višestrukom šampionu Jugoslavije, još pre desetak godina ušao u prvih tridesetak u istoriji. Igram i dalje, pa iako sam najstariji, još uvek se nosim s rivalima i upisujem poene.

            “Borac“...

            - Ipak, kao najveći lični uspeh, vidim vraćanje ragbija u Starčevo, koje je bilo upečatljivo u vreme Jugoslavije, jer je bilo ubedljivo najmanje mesto koje je imalo klub. Tako smo posle duge pauze, pre sedam godina, počeli da pravimo okupljanja veterana, koja su, sasvim sigurno, najmasovnija u Srbiji. Uzgred, kada su utakmice veterana, uvek igram za “Borac“, čak i protiv “Dinama“, koji nas nikad nije pobedio. Kada smo prošle godine u martu učestvovali na nekom turniru u Rumuniji na poluvremenu smo videli mnogo dece, nakon čega smo moj drug i bivši saigrač Igor Tomašić Cipi i ja krenuli da okupljamo mališane. Bilo je teško, jer smo imali otpor u školi, pa smo krenuli da ih “jurimo“ po Starčevu, dok igraju fudbal na ulici. Sada ih imamo dvadesetak i imamo velike planove, pre svega da ove godine obeležimo 40 godina kluba, učestvovujemo i na proslavi stogodišnjice ragbija, u septembru da organizujemo prvenstvo Vojvodine za pionire i petliće, a cilj je i da oformimo seniorski pogon u “ragbiju 7“. Veoma je naporno - ponedeljkom, sredom i petkom imamo treninge s decom, četvrtkom - sastanke, a vikendom uvek negde idemo. I bukvalno sve radimo volonterski, a nemamo gotovo nikakve donacije. Ipak, ima i ljudi koji to prepoznaju, pa nam je, recimo, pomagao Gliša, a Ćira “Sprinter“ nam nudi besplatan prevoz. Dobra vest je što smo nedavno dobili teren od uprave Fudbalskog kluba, kojoj smo beskrajno zahvalni. Moram da naglasim da je jedina reprezentativna utakmica u Starčevu odigrana pre nekog vremena, kada je gostovala Slovenija, a tribine našeg stadiona su, naravno, bile prepune.

            Starčevo, danas...

            - Sve imamo, jedino fali neka hala, makar i balonka. Ne bi bilo loše i da Mesna zajednica ima razumevanja za naše skromne potrebe i eventualno nam postavi reflektore na terenu.

            Tako govori ovaj zanesenjak u ragbi, kojeg Englezi zovu gladijatorski sport za džentlmene, pa prvenstveno mlađim sugrađanima poručuje:

            - Pridružite nam se, jer ovaj sport odličan za razvoj ličnosti, pored ostalog i zato što su u tu igru neizostavno uključeni i mozak, i srce, i “petlja“.

Jordan Filipović