U početku, diktirala sam a pisao je stariji brat, jer nisam znala slova. Pa posle sama, a onda sam prestala da ti pišem. Evo, sada bi red bio da ti opet pošaljem pismo.

            Sećam se da smo uvek prvo pitali kako ti je na Severnom polu, pa smo pisali kako smo bili dobri pa tek onda ko bi šta želeo da dobije za Novu godinu. I to samo ako možeš, nije problem ni ako ne možeš. Uglavnom, donosio si ali i da nisi - niko ti ne bi zamerio. A znam pouzdano da je bilo i one dece koja nikada nisu ni pitala kako si, niti su pisala da su bila dobra, već samo kilometarske spiskove a ti si donosio i donosio. Takve znam da prepoznam svuda. To su oni što još uvek samo ište i da im se. Navikli ljudi, a tako su najverovatnije navikli i svoju decu.

            Evo, pišem ti da mi ništa mi ne treba. Ne treba mi, jer ti nisi nikakvo čudo već jedan od nas, kojeg se sete da ga iskoriste i da im doneseš nešto lepo od preko, po mogućstvu. Svi smo mi to prošli a neki prolaze i dalje. Ne kažem da čovek ne treba da ima želje, već da ih ostvaruje jednu po jednu, korak po korak i male i velike. I da mu svaka bude podjednako važna, jer je njegova. A da se za njih borimo sami i sami da ih ostvarujemo jer tako mnogo više vrede. Bez čekanja na čuda, pa ako se i dese u međuvremenu, nije loše. I nema čoveka koji je samo loš ili samo dobar, nema savršenih. Ima onih koji se trude da budu dovoljno dobri sebi, da vole i poštuju sebe a isto tako i druge. I da nikada čovek ne pomisli da nije dovoljno vredan da napiše pismo Deda Mrazu ili bilo kome dgrugom pa imao sedam, dvadeset ili pedeset godina.

            Da smo živi i zdravi a sve ostalo su sitnice. Da želimo slobodno i jako i isto tako hodamo kroz život, i napred i nazad, ma kako nam odgovara. Još odavno, jedan mudar čovek mi je rekao: - Kada si mali ti veruješ u Deda Mraza. Kasnije prestaneš da veruješ, a na kraju shvatiš, DEDA MRAZ - PA TO SAM JA! Srećni praznici, puno zdravlja i ostvarenih želja, želi vam Maja.

dipl. psiholog Maja Đurišić