Ono o čemu sam želela da pišem jesu naši sugrađani sa hendikepom. Ne, ne trebate da uplaćujete nikakav novac, ne treba da posetite ni jedan humanitarni koncert niti bilo šta slično tome. Dovoljno je da obratite pažnju na ovaj napis.
Osobe sa hendikepom su one koje imaju smetnje u razvoju ili invaliditet. Smetnje mogu biti telesne, motoričke, čulne, intelektualne, mnogostruke ili smetnje iz spektra autizma. U ovu grupu možemo svrstati i osobe koje imaju smetnje u učenju ili dolaze iz jako nestimulativnih sredina pa zbog delovanja ovih faktora kasne za svojom generacijom. Sve ove osobe mi još nazivamo i osobama sa posebnim potrebama, mada one nemaju nikakve “posebne“ potrebe već potrebe kao i svi drugi ljudi, pre svega. Mnogo puta se vodila rasprava koji naziv za ovu grupu ljudi je korektan ali za sada u praksi najčešće ostaje ovako.
Od skoro, bar u teoriji, pogled na ove osobe je promenjen pa se polako sa medicinskog prelazi na socijalni model. Socijalni model je okrenut onome što osoba može a ne onome što ne može. Traže se jake strane jedne osobe i na osnovu toga planira se podrška za istu. Nekada mi se čini da dece sa različitim posebnim potrebama ima sve više ili se bar o njima više govori ili se, možda, više ne kriju po kućama kao ranije. Društvo pokušava da ih sve više uključi u život van izolacije. A koliko sve to u Srbiji funkcionise, teško je odgovoriti. Uglavnom su ljudi informisani o tome šta je inkluzija. Inkluzija znači da su deca sa smetnjama uključena u redovno školovanje. Kao i obično, postoje oni koji su za i oni koji su protiv. Većina ljudi koji su za inkluziju navodi da ona utiče pozitivno na razvoj deteta kada se nelazi među svojim vršnjacima, da sva deca imaju pravo na jednako obrazovanje, da će biti lakše i drugoj deci jer se gradivo objašnjava na više nivoa, da će se razviti empatija među decom itd... Drugi pak smatraju da dete u redovnoj školi doživljava stres, da biva ne prihvaćeno, ometa nastavu itd...
A ono što je u Srbiji slučaj zapravo jeste da ne postoje tehnički uslovi u većini škola, nema rampi, prilaza ve-ceu, detetu koje je u kolicima mi stavimo učionicu na prvi sprat, nema materijala za radi i slično.Uvek ostaje nada da naši učitelji i nastavnici imaju dobru volju a grad dovoljno sredstava da obezbedi pratioce. Pa da se zajedno nekako snađu da tom detetu škola bude lepo mesto. Mnogi roditelji nemaju informacije koja sve prava imaju vezana za školovanje, udžbenike, pratioce i sl. ukoliko imaju dete sa smetnjama. Ne znaju koja prava imaju kada zasnivaju radni odnos ni koje vidove socijalne podrške. Nema ko da ih uputi niti da im kaže. U celoj priči postoji još jedno lebdeće pitanje na koje niko ne za odgovor: šta biva sa svom tom decom kada ostanu bez roditelja? Socijalne ustanove nemaju kapacitete i sredstva za sve te ljude kojima treba obezbediti dostojanstven život.
U mnogo toga ne možemo da se mešamo ali ono što svako od nas zasigurno može jeste da se uključi tako što će se ponašati pristojno prema sugrađanima koji imaju takve probleme. Preskočite ismevanja, sklanjanje na drugu stranu i sl. I ako mnogi žive teško i sigurno bi im dobrodošla pomoć, sasvim je dovoljno i da budete uljudni, pokažete malo strpljenje i razumevanje. I to mnogo znači. Svi smo mi samo ljudi.
dipl.psiholog Maja Đurišić