Jedan od takvih primera dvoje koji harmonično žive već šezdeset i četiri godine su Natalija i Siniša Pešić

            Eksluzivni gosti prepoznatljive rubrike tekućeg broja najstarijeg vojvođanskog varošanskog   glasila su Nata, rođena 1932. u pirotskom selu Brlog, od majke Šumadinke i oca Bratimira, a uz još starijeg brata Milutina i mlađu sestru Božanu. NJen suprug Siniša rođen je dve godine kasnije u selu Paklešica, od roditelja Stojanke i Đure, uz jednu stariju i mlađu sestru Miru i Dragicu, kao i mlađeg brata Ranka. Pešići imaju ćerku Anicu, koja im je podarila dva unuka - Igora i Ivana.

            NJih dvoje stupili su u brak pre nego što su napunili dve decenije života. I to na onaj starinski način, preko “posrednika“...

            Siniša: - Moja sestra udala se u Dojkincima, a Nata je ubrzo došla kao gošća. Iako se nismo poznavali, stric je odmah dao konkretan predlog. I već iste večeri otišli smo na dogovor, na takozvani nišan, da bi za par nedelja usledila svadba. U početku nije bilo neke velike LJubavi, ali je vremenom postajala sve jača; uspeli smo da složnim i vrednim radom sebi obezbedimo pristojan život, možda čak i iznad proseka, iako mislim da smo skromni ljudi i nikad nismo preterivali u prohtevima.

            Nata: - U tadašnja vremena brak se ugovarao preko roditelja, pa se ni mi nismo poznavali. Uveče smo se videli, ujutro verili i otada evo, već 64 godine živimo u skladnom braku. Može se reći da se nikad nismo ni posvađali. Počeli smo od nule i bili okrenuti stvaranju. On je radio svoj posao, a ja svoj, ali smo uvek bili tu da jedno drugom priskočimo u pomoć.

            I njihova rodna mesta, Brlog i Paklešica,  međusobno su udaljena oko sedam kilometara i deli ih samo jedno brdo. Redak je slučaj da se devojka uda uzvodno, već su obično išle, prema gradu (Pirotu),  nizvodno. Ipak, njih dvoje imali su relativno slične živote od samog početka.

            Siniša: - Moje selo, Paklešica, bilo je veoma siromašno. Ali tamo su živeli izuzetno vredni i pošteni ljudi, koji su se bavili poljoprivredom, a jedino su se utrkivali oko toga ko ima bolje volove, veće stado ovaca ili više zemlje. Tada se rađalo mnogo dece, uprkos velikom siromaštvu, ali bili smo složni, što nam je bila glavna pokretačka snaga.

            Nata: - Moja porodica je za one prilike dobro živela. Zemlja je bila izdašna, možda čak i plodnija od vojvođanske i za šezdesetak godina provedenih ovde nisam videla takvo žito, kukuruz ili krompir. Otac je bio u nemačkom ropstvu za vreme rata i tamo je naučio mnoge zanate, koje je umeo da unovči. Pritom, imali smo osamdeset ovaca, dvadesetak koza i kuću sa šest prozora, a dvorište je bilo prepuno voća.

            Ratne godine...

            Siniša: - Stric mi je učestvaovao u Prvom svetskom ratu i često pričao o prelasku Prokletija, Krfu i Solunskom frontu. Stoga znam šta je istina, a šta nije, u odnosu na ono što prikazuju na televiziji. Nije bilo mnogo preuveličavanja za razliku, recimo, od Drugog svetskog rata i ulozi partizana. A taj period i sam pamtim. Kod nas u selu bilo je borbi pri kraju rata. Vladao je policijski čas i ukoliko bi iz neke kuće izašao partizan, bugarski okupatori bi je odmah zapalili. Bilo je ratnog poreza, pa smo morali da krijemo stoku. Neki su sarađivali s Bugarima, ali su štitili nas ostale, pa se to ne može smatrati izdajstvom. Pamtim kada je bugarska vojska jedanput došla u selo, zbog čega su ulice opustele, jer su se svi posakrivali po kućama. To je okupatore uvredilo, pa se ubrzo, plašeći se reakcije, ipak pojavilo šest, sedam naših najuglednijih domaćina ne bi li ih nekako odobrovoljili. Međutim, Bugari su to odbili i jednog po jednog kažnjavali s dvadeset pet udaraca šibom. LJudi su bili poptpuno modri i trpeli ogromne bolove. Na sreću, neko se dosetio da zakolje ovna i umota stradalnike u njegovu kožu, kako bi im ona izvlačila otoke i pomogla da prežive.

            Nata: - Za vreme rata pohađali smo bugarsku školu, u koju se išlo i nije išlo. Pamtim i prelete nemačkih aviona, a bilo je puškaranja po okolini sela. Slušala sam i jasno odzvanjanje metaka kada su se sukobljavali partizani i Bugari. Bilo je i pokušaja otimačine, ali je moj otac bio veoma dovitljiv - srušio je kuću da deluje kao da smo siromašni, a zalihe hrane sneo u prethodno iskopaone zemunice. Mahom su stari ljudi ostajali u kućama, dok se omladina se uglavnom sakrivala. Neki su i odlazili u partizane, a jedan komšija je, nažaloost, i poginuo.

            Posleratni period...

            Siniša: - Od malena mnogo sam radio - čuvao stoku i u svemu pomagao roditeljima. Bilo je malo straha od vukova, čak su i prilazili stadu na pedesetak metara, ali su ih kere odmah terale. Iako se događalo da nam ukradu poneku ovcu, nije bilo slučajeva da su napadali ljude. U tim teškim godinama uspeo sam da završim samo tri razreda, ali majka je od učiteljice nekako izdejstvovala i svedočanstvo četvrtog razreda. Takve su bile okolnosti, da sam sa petnaest godina otišao u Beograd da učim kolarki zanat u Ulici Vojvode Stepe, a da nisam znao ni sva slova. Čak sam i prvu godinu ponavljao. Ipak, trudio sam se i brzo napredovao, pa sam zaslužio i nagradno putovanje na more, na koje me otac nije pustio zato što dugo nisam bio u selu. Po okončanju zanata ostao sam da radim u Beogradu. U međuvremenu sam se oženio i dobio ćerku Anicu, a posle pet, šest meseci, 1958. godine, došli smo u Starčevo, u kojem smo oboje imali mnogo rođaka. Nakon doseljenja stanovali smo kod jednog od njih - Tome Zdravkovića, a za to vreme, do 1961. godine, napraviili smo kuću u Ulici Žarka Zrenjanina, gde i dan, danas živimo.

            Nata: - Zapravo napravili smo dve kuće, da bi ćerka i zet imali krov nad glavom, koji su jedno vreme proveli u Pančevu kako bi se unuci školovali u gradu. Sada su tu svi, izuzev starijeg unuka Igora. U vreme kada smo se doselili, u Starčevu je bilo malo ljudi,  mahom “lala“, ali su vremenom uvećavao broj pridošlica. Na početku ni ovde nije bilo lako za život, jer tada selo nije imalo struje, vode i čvrstih puteva, a najviše nam je smetalo blato, kojeg gotovo da nije bilo u zavičaju.

            Posao...

            Siniša: - Godinu dana sam radio kao kolar i shvatio da taj zanat izumire, pa sam morao da se prekvalifikujem. I čim sam došao u Starčevo zaposlio sam se, preko građevinskog preduzeća “Rad“ u “Azotari“ koja je tada bila u jeku izgadnje. U međuvremenu sam završio i tesarski zanat. Radilo se i prekovremeno, pa i za praznike, tako da je moglo sasvim pristojno da se zaradi. Nakon pet godina prešao sam u “Konstruktor“, gde sam ostao narednih četvrt veka. I odatle, s trideset i dve godine radnog staža, otišao u invalidsku penziju. Razlog za to bila je teška povreda vilice. To se desilo 1986. godine, kada sam na nagovor šuraka s Koteža, prihvatio da brusilicom oštrim testeru pri većem ubrzanju nego što je predviđeno, iako sam znao da je to veoma riskantno. Kad se dogodio peh, onesvestio sam se i završio u bolnici. Koliko je povreda bila teška, govori i to da su mi ispod kože lica ostali veliki delovi, čak i nakon šivenja. Srećom, nakon osam dana došla mi je sestra i kad me poljubila shvatila da je blizini nosa ima nešto tvrdo. Taj deo kamena vadili su mi naživo, jer sam se plašio ansetezije. Zbog toga me je komisija dve godine kasnije poslala u invalidsku penziju. Nije velika, ali srećom dugo traje, već tridesetak godina. Ipak, zdravstveno stanje dozvaoljavalo da radim privatno i to pretežno krovove. Nisam imao problema s visinom, jer sam dosta lagan, pa se i dan, danas veoma lako penjem. Trudio sam se da sve što radim bude najkvalitetnije moguće i ni sa kim nisam imao problema. Štaviše, u siromašnim kućama spuštao sam cenu. Još uvek sam veoma aktivan, a pored toga što uvek nešto uradim, nezamislivo mi je jutro bez fiskulture. Moja filozofija je da svakodnevno nešto doprineseš i lći ćeš zadovoljan. Takođe, veoma važan je sklad sa onim s kojim deliš život. Ako se ne svađate i stalno ste u pokretu, bićete zdraviji i samim tim dugovečniji.

            Nata: - Nikada nisam bila zaposlena, već sam ceo život provela kao domaćica. Ali to ne znači da nije bilo posla. Pored održavanja kuće, dvorišta i bašte, čuvala sam koze, guske, plovke... Kroz život sam uvek bila poslušna i lako se dogovarala, kako najpre s roditeljima, tako i kasnije sa suprugom. Bila je velika nemaština kad smo doš“li, iako smo imali samo torbu i jedan ceger. Nismo se plašili, već naporno radili i svakog dana napredovali. Bila sam srećna, pored ostalog, i zato što sam ovde imala mnogo rodbine. Nažalost, mnogi su pomrli, a i ja sam se razbolela. Ali činjenica je da sam doživela dobre godine. Svako ko pređe osamdeset, treba da bude zaovoljan dužinom veka. S druge strane, moja mama umrla u devedeset i šestoj, a i drugi su doživeli duboku starost, što znači da mi je i familija prilično dugovečna.

            Nostalgija...

            Siniša: - Nedostaje nam rodni kraj, pa smo tamo napravili vikendicu, a imam i očevinu u Paklešici, koju često obilazimo, čak i po nekoliko puta godišnje. U zavičaju mi živi i brat, kojeg veoma volim i oduvek sam se trudio da mu pomognem, jer tamo se teško živi. Nažalost, mnogi su se odande odselili, ostalo ih je svega dvadesetak i to starih ljudi.

            Nata: - U mojem selu je, takođe, malo ljudi i kada smo pre četiri, pet godina tamo svraćali gotovo da nije bilo žive duše. Ali, to je izuzetno lep kraj, što spoznao i unuk Ivan, koji često tamo ode da planinari.

            Starčevo danas...

            Oboje: - Starčevo je dosta uznapredovalo u odnosu na ostala mesta u okolini, a možda bi trebalo ponovo vratiti samodoprinos, da nam bude još  bolje. Ne bilo loše ni apelovati na građane da koriste kante za đubre, kao i da svako uvede kanalizaciju, makar i uz pomoć Mesne zajednice, da ne bi bilo zagađenja.

            Tako govori ovaj skladan, vredan, čestit i dugovečan bračni par, a sugrađanima, naročito onim mlađima, poručuje:

            - Da se što ranije zasnuju brak, najdalje do dvadeset pete, i budu složni, jer se tako najbolje ide napred. A posle toga, onima koji to ne žele a mogu, treba zavesti porez. Moraju da shvate da je najveća sreća u bračnoj zajednici.

Jordan Filipović