Pre sada već dosta godina, otišla sam iz osnovne škole sa gomilom osećanja, pomešanih. Tužna što ostajem bez društva i svega poznatog a uzbuđena zbog svega što me iščekuje. Sada, posao me vraća na to isto mesto a osećanja su opet izmešana. Sve je isto a ništa nije. škola kao škola, zvono, graja dece, užurbani nastavnici, gužva, smeh, roditelji koji ispraćaju i dočekuju. Isti je poneki nastavnik pred penziju, čuvena PP služba koja i ove godine upisuje prvake baš kao i mene nekada, ista je dotrajala oprema, isti su kabineti i sala za fizičko. Nije ista kuhinja, nisu iste svlačionice, nisu isti ljudi. Drugačiji je pogled na sve i druga je uloga. Sada ti gledaš decu onako kako su tebe gledali nastavnici i tek sada razmišljaš o tome šta su oni mislili o tebi, šta o onome koji je uvek pravio probleme a šta o onome koji nikada nije. Da li sam mnogo toga zaboravila, šta smo radili i kakvi smo bili? Sigurno jesam. Da li smo bili isti kao ova deca danas? Ne bih rekla. Mislim da mi nismo umeli tako da se zauzmemo za sebe, nismo bili toliko slobodni, daleko uplašeniji i poslušniji. Imali smo i obaveze i prava. Oni uglavnom imaju prava. Bilo kako bilo, deca zasigurno imaju snagu i energiju koju mi odrasli negde raspemo usput. Mnogo,mnogo češće poprave raspoloženje nego što ga unište a svakako znaju i da se dobro našale. Smeh je prisutan svuda. Ne kaže se uzalud da se duša leči kada si među decom. Pomisli čovek kako je to baš lepo rečeno i korisno. Iskoristiti prisustvo njihove snage, mladosti i energije kako bi se mi naučili ili podsetili radosti življenja. Biti među decom je privilegija ali nije lak posao obrazovati i vaspitavati sve te mlade ljude. Nije lak zato što su oni budućnost svih nas. Nastavnici, vaši učenici će vas možda lečiti u starosti, možda će predavati vašim unučićima. To kakvi ste vi odraziće se na to kakvi će biti sutra oni koji stvaraju svet. Ostaje nam da se nadamo da nam među decom neće biti oni kojima je neophodna njihova mladost da na njoj leče svoje duše, već oni koji će se svom snagom svoje duše voditi da naprave dobre ljude, vaspitane i obrazovane. Oni koji će im iz duše pokazati šta znači kultura, dobrota, ljubav i poštovanje. Oni koji će deo svoje duše dati svakom tom malom đaku, jer to se pamti i kada odete i kada se vratite.
dipl. psiholog Maja Đurišić