Živeo je u Vojlovici do svoje četvrte godine, odnosno do 1980. godine, kada je se porodica seli u Starčevo, u novosagrađenu kuću u Vršačkoj ulici. Ovde je završio osnovnu školu, a zatim i srednju mašinsku u gradu. Odmah zatim počeo je ozbiljnije da se bavi muzikom, pre svega harmonikom. Otada je apsolutno posvećen toj vrsti umetnosti, a prevashodno radu s kulturno-umetničkim društvima. Gotovo da nema slobodnog vremena i to malo posvećuje kompjuterima.

            Otac je troje dece - Branislava (8) i blizanaca Ilije i Jovana (4), a kako mu je brat prerano preminuo, stara se i o njegovim sinovima - Filipu (13) i Jugoslavu (9).

            Kako je odrastao mali Paja?

            - Živeo sam u porodici koja je nije bila bogata, ali zahvalan sam Bogu što mi je dao dva izuzetno dobra roditelja. Veoma ih volim i hvala im na svemu što su mi omogućili, jer sam od njih dobio nešto najvrednije, iako se to možda danas nedovoljno ceni - dobrotu i poštenje. S druge strane, ni burazer i ja nismo bili problematič!ni; poštovali smo roditelje, a i veoma skladno se međusobno slagali. Odrastali smo u istoj sobi i spavali krevet do kreveta, što se proteglo i do rane mladosti. U ranom detinjstvu mnogo vremena provodili smo i s bakom Miljojkom, koja je dugo brinula o nama. Odlazili smo kod nje u Banatski Despotovac, pa odatle i jedna anegdota. S obzirom na to da je celo selo bilo nastrojeno ka poljoprivredi, bilo je mnogo gazdinstava. Tako smo jedanput, kod jednog rođaka, po izuzetno vrelom danu, brat i ja pokušavali da upalimo par snopova koje smo prethodno izdvojili iz jednog plasta. Imali smo jedno, jedino zrno šibice, a pokojni brat je pokušao da ga kresne. Kad je povukao drvce po kutijici nije se video plamen i delovalo je kao da se šibica ugasila, pa je on frknuo ni ne pomišljajući da je možda gorela. Epilog je bio neočekivano “zapaljiv“: zbog pomenute paklene vrućine, nesrećno palidrvce odletelo je u pravcu sena i ono je već narednog trenutka buktalo kao da je benzinom poliveno. Bile su to ogromne kamare, ali zbog pravovremene reakcije vatrogasaca, ostalo je “samo“ na njima. Doduše, deda je mesecima morao da rođaku otplaćuje štetu. Sličnu priču imali smo i nešto kasnije kod kuće, kada nam je komšija signalizirao da se nešto dimi s tavana. A ono opet je brat upalio neki delić bale sena namenjene zečevima. Srećom, otac je na vreme intervenisao i predupredio požar.

            Škola...

            - Učila me je Svetlana Dragojerac, učiteljica starog kova, veoma stroga, ali i posvećena đacima, tako da sam od nje stekao i znanje i vaspitanje. To se nastavilo i u višim razredima, kada mi je odeljenjski starešina bila Biljana Tošić, takođe izuzetna žena. Bio sam miran i relativno solidan učenik - sve vreme vrlodobraš. S druge strane, bilo je sijaset lepih trenutaka i van klupa, a nadasve dobrog druženja. Svi drugovi iz osnovne škole ostali su mi u odličnom sećanju, ali najviše sam vremena provodio s Goranom Stamenkovićem. Maltene smo bili kao braća i to se proteglo do dan-danas, naročito što smo obojica muzičari. Zanimljivo je i to da uopšte nisam bio dobar iz muzičkog i tu trojku sam dobrim delom sticao zahvaljujući angažovanju u orkestru. Prosto, tada muziku nisam doživljavao kao nešto interesantno, ali kasnije se to drastično promenilo, pa se može reći da sam progledao.

            Mladost...

            - Kada sam krenuo u srednju školu, razmišljao sam da upišem muzičku, ali je trebalo da ispolažem mnogo ispita u kratkom roku. To mi se činilo kao nedostižno, pa sam odlučio da odaberem bilo koju, čisto da imam nešto završeno, ali i da mi ne smeta pri muziciranju. Zato sam se opredelio za smer automehaničar, jer to mi je bilo najbliže onome što bih, mimo muzike, želeo da radim. Iako su to bile godine najveće adolescencije, nisam mnogo izlazio. Kada bi se to i dogodilo, najviše vremena provodio sam u diskoteci Doma kulture i to, pre svega, uz dobru zabavnu muziku, poput one od Zdravka Čolića.

            Harmonika...

            -  U kontakt s tim instrumentom prvi put sam došao u četvrtom razredu i to na sledeći način: u to vreme komšiluk, među njima i moja porodica, okupljao se za badnje veče na ulici uz vatru, hranu i piće. Nastavnik muzičkog Tamaš Boršoš često je zabavljao društvo s jednom harmoničicom. Tako su veseli ljudi krenuli po kućama i jednom trenutku instrument se našao na našem krevetu, na kojem sam sedeo s babom. Ona je insistirala da probam; ja se malo nećkao, ali sam se ubrzo okuražio. Malo sam improvizovao, no najbitnije je da mi se to na prvi dodir veoma sveidelo. Potom sam danima moljakao oca da mi kupi jednu. To se, međutim, odužilo dve godine, nakon čega je nekako uspeo da mi na rate nabavi malu, crvenu “deliciju“. Na početku sam nešto pokušavao na svoju ruku, a prve ozbiljnije stvari naučio sam uz pomoć Dragana Krstevskog Krce, koji mi je pokazao durove i molove, odnosno harmoniju. Godinu dana sam se tako dovijao, da bih na kraju otišao kod Mike Đorđevića, koji mi je održao četrdesetak časova. Kod njega sam upoznao jednog od ključnih ljudi kada je reč o mojoj karijeri - Srđana Jelenkovića. On je tada izrazio želju da mi pokaže neke igre. I do danas smo u dobrim odnosima. Naravno, kao i ogromna većina početnika, provobitna želja mi je bila da tezgarim. Ipak, kada sam se vratio iz vojske,  put me je odveo na drugu stranu.

            Folklor...

            - Za razliku od mnogih sugrađana približno mojih godina, od kojih su neki, poput DŽoa ili Bobana, daleko dogurali u svetu muzičkog tezgarenja, ušao sam u potpuno drugačiju priču. Ipak, neko kratko vreme posle vojske i ja sam malo tezgario s bratom, Goranom i još nekim momcima. Ubrzo je većina od njih otišla u armiju, a istovremeno se ukazala potreba za korepetitorom, to jest čovekom koji svira na probama, u folklornoj sekciji Doma kulture. I tu počinje moja profesionalna priča. Igrom slučaja uskoro se dogodilo bombardovanje (1999.), nakon čega se stanje u muzici drastično promenilo, jer na velika vrata ulaze klavijature i ritam mašine. Istog trenutka sam znao da tu više za mene nema mesta, jer bih morao da se odreknem omiljenog instrumenta. I tada sam se zakleo - ako mora da umre harmonika, onda ću i ja s njom. Tako će biti do kraja života. Ipak, u folkloru je taj instrument još uvek veoma cenjen, pa sam, uprkos velikoj konkurenciji, uspeo da se tu nametnem. Zahvaljujući Dejanu Milanoviću, koji je s velikim uspehom igrao za Nacionalni ansambl “Kolo“, prve profesionalne korake napravio sam u Baletskoj školi “Dimitrije Parlić“, koja je oko 1999. godine otvorila odsek za narodnu igru. Potom sam iz dana u dan širio svoje znanje i sve karte uložio na foklor. Bitno je što se u tom svetu ceni kvalitet. E, tim kvaltietom i odnosom prema tom poslu u tome sam profesionalno već poslednjih dvadeset godina.

            Posao...

            - Nakon tri godine u Baletskoj školi u tom periodu posao mi se širi i preklapa. U isto vreme sam radio i Alibunaru, Banatskom Karlovcu i Glogonju. To je prosto neminovno, jer u ovom svetu nema para zato što država uopšte ne ulaže, već  se gotovo sav novac dobija uod članarina, pa je nemoguće živeti od samo jednog angažmana. Već 2004. godine počinjem da radim i kao pomoćnik korepetitora za Nacionalni ansambl “Kolo“ i to ponovo uz pomoć, tačnije na nagovor Dejana Milanovića. Interesantno je da me je jedva ubedio, prosto zato što se nisam osećao dostojnim tako nečeg. Međutim, kada sam otišao u “Kolo“ dočekao me je glavni korepetitor, koji ubrzo više nije znao šta da me pita, jer sam mu doslovce sve izvlačio iz rukava. I to ne treba da čudi, s obzirom na to da sam iza sebe već imao sedam godina iskustva u folkloru. Iako važi za izuzetno rigoroznog, on je samo razrogačio Oči i izustio - “Čoveče, pa primljen si“. I već sutra krenuo sam da radim. Tamo nisam imao veliku naknadu, ali mi je u pogledu sticanja iskustva to bilo od ogromnog značaja. Pored toga, niko se na tom mestu nije zadržao duže od par meseci, dok sam ja ostao čitave tri godine. To mi bila velika čast, a o tome što sam stekao neuporedivo drugačiji status u svetu foklora, da ne govorim. Rečju, postao sam drugi čovek, tako da je trebalo ja njima da platim. Pritom, probe u “Kolu“ bile su prepodne, pa sam mogao nesmetano da obavljam sve što bih i inače radio. Od 2006. godine sam i u “Abraševiću“, u kojem su mi pruženi najbolji mogući uslovi. Tamo sam napravio i prve ozbiljne korake u radu s orkestrom. Jedan od ključnih momenata u karijeri, bio je kada sam 2010. godine postao i šef orkestra u tom društvu, a tada počinjem da učim i aranžmane. Bilo je još mnogo posla na raznim drugim stranama, ali interesantno je da od 2000. do 2013. godine nisam radio u svom selu. Sve do osnivanja KUD-a “Neolit“. Nešto kasnije za mnom dolazi i Braca Živković na mesto koreografa, što je dovelo drastičnih promena nabolje, jer je on uveo sistem koji teži ka profesinalnosti. U to sam se uverio kada sam zajedno s njim i Društvom “Cvetković“, koje takođe vodi, išao na turneju po Španiji. “Neolit“ to tek treba da zasluži. Ali perspektive ima. To najbolje ilustruje postojanje prvog ansambla, što ima retko koje seosko društvo.

            Starčevo, danas...

            - Starčevo je veoma urbano mesto s mnogo stanovnika, a s obzirom na to da se bavim folklorom, smatram da bi za njegov razvoj trebalo neuporedivo više izdvajati. Što se svega ostalog tiče, naspram mnogih drugih mesta, može se reći da živimo u svetlostima velegrada.

            Tako govori ovaj skroman, vredan, darovit i uvek nasmejan Starčevac, a sugrađanima poručuje:

            - Da svaki dan života maksimalno iskoriste, jer je linija između života i smrti nepojmljivo tanka.

Jordan Filipović